-Autor:Vladimir Gligorov

Ovo je kra­tak ko­men­tar pod­stak­nut ne­kim sko­ra­šnjim na­pi­si­ma De­ni­ja Ro­dri­ka. Oni ni­je­su u ne­skla­du sa sta­vo­vi­ma ko­je on iz­no­si već dva­de­se­tak go­di­na, ali su po­pu­lar­ni­je pi­sa­ni, pa mo­gu da po­slu­že za ras­pra­vu ko­ja se obra­ća ši­roj jav­no­sti. Po­sled­nji ta­kav je pod na­slo­vom „Ka­ko spa­si­ti eko­nom­sku na­u­ku od neo­li­be­ra­li­zma” ob­ja­vljen u ča­so­pi­su Bo­ston Rivju, sa sa­žet­kom na Ro­dri­ko­vom blo­gu. Ov­dje bih sa­mo htio da raz­ja­snim šta se od če­ga spa­sa­va i da li je ri­ječ o uspje­šnom po­du­hva­tu.
Naj­pri­je, Ro­drik je u pra­vu ka­da ka­že da je po­treb­no ići da­lje od eti­ke­ti­ra­nja, jer neo­li­be­ra­li­zam iz na­slo­va nje­go­vog tek­sta ni­je la­ko de­fi­ni­sa­ti ni­ti mu je la­ko pri­pi­sa­ti auto­re i sled­be­ni­ke. Uz to je opa­sno, sma­tra Ro­drik, da se na­zi­va­njem ob­ja­šnja­va, što je na­rav­no be­smi­sle­no. Do­dat­na opa­snost je, re­kao bih ja, da se ta ri­ječ ko­ri­sti u na­slo­vu, jer ne­ma­li broj či­ta­la­ca mo­že da ne oče­ku­je ni­šta vi­še u tek­stu što već ni­je u na­slo­vu, pa či­ta­nje na­slo­va mo­že da im bu­de do­volj­no, što bi u ovom slu­ča­ju sva­ka­ko bi­lo po­gre­šno.
I za­i­sta, da sa­žmem ono što Ro­drik za­pra­vo tvr­di, eko­nom­sku te­o­ri­ju ni­je po­treb­no spa­sa­va­ti od neo­li­be­ra­li­zma i za­pra­vo je tre­ba spa­si­ti od onih ko­ji je od­ba­cu­ju jer je neo­li­be­ral­na, što je raz­log, ka­že Ro­drik, to­me što on sam ni­je sklon upo­tre­bi te ri­je­či. Ali po­treb­no je, sma­tra Ro­drik, spa­si­ti eko­nom­sku na­u­ku, eko­nom­sku te­o­ri­ju za­pra­vo, od na njoj za­sno­va­nih po­li­tič­kih pre­po­ru­ka ko­je se na­zi­va­ju neo­li­be­ral­nim.
Jed­no­stav­ni­je re­če­no, ono što se na­zi­va neo­li­be­ral­nom te­o­ri­jom je za­pra­vo eko­nom­ska te­o­ri­ja, ne­za­vi­sno od svih ne ma­lih raz­li­ka me­đu eko­no­mi­sti­ma, ko­ja je, ta eko­nom­ska te­o­ri­ja, ne­za­o­bi­la­zna kao sred­stvo ob­ja­šnje­nja, ali ne mo­že ne­po­sred­no da se ko­ri­sti kao pre­po­ru­ka za sa­svim od­re­đe­nu pri­vred­nu po­li­ti­ku. Pri­mje­ra ra­di, tr­ži­šni mo­del, mo­del sa­vr­še­nog tr­ži­šta čak, ob­ja­šnja­va pri­vred­na po­na­ša­nja i nji­ho­ve is­ho­de, ali ni­je opis pri­vred­ne re­al­no­sti i ne sa­dr­ži pre­po­ru­ke za pri­vred­nu po­li­ti­ku: ona se iz nje­ga ne mo­že ne­po­sred­no iz­ve­sti.
Ovo, opet, ni­je za­to što te re­ci­mo neo­li­be­ral­ne pre­po­ru­ke ne bi bi­le do­bre ili oprav­da­ne ili dobronamjerne, na primjer u smi­slu po­li­ti­ke ko­ju bi spro­vo­dio be­ne­vo­lent­ni dik­ta­tor, već zbog to­ga što naj­če­šće nijesu ostva­ri­ve. Re­ci­mo, po Ro­dri­ku, a to je tvrd­nja po ko­joj je naj­po­zna­ti­ji, pu­na glo­ba­li­za­ci­ja i de­mo­kra­ti­ja zah­ti­je­va­ju svjet­sku dr­ža­vu. Uko­li­ko nje ne­ma ili ne­će bi­ti de­mo­kra­ti­je ili tre­ba od­u­sta­ti od glo­ba­li­za­ci­je. Ka­ko svjet­ska dr­ža­va ni­je re­a­lan pro­je­kat, on se za­la­že za na­ci­o­nal­nu su­ve­re­nost, de­mo­kra­ti­ju i za­šti­tu od glo­ba­li­za­ci­je ne­za­vi­sno od to­ga što bi ko­smo­po­lit­ska al­ter­na­ti­va bi­la bo­lja, ka­da bi bi­la do­stup­na.
Ni­je, da­kle, ri­ječ o po­li­tič­kim al­ter­na­ti­va­ma istog ran­ga. Ko­smo­po­lit­ska li­be­ral­na (tr­ži­šna) de­mo­kra­ti­ja je naj­bo­lja, pr­vo­ra­zred­na po­li­ti­ka i u sa­gla­sno­sti je sa eko­nom­skom te­o­ri­jom, ali je ne­do­stup­na. Na­ci­o­nal­ne pro­tek­ci­o­ni­stič­ke de­mo­kra­ti­je su za­pra­vo skup raz­li­či­tih, dru­go­ra­zred­nih (dru­gih naj­bo­ljih) po­li­ti­ka ko­je se me­đu­sob­no raz­li­ku­ju u za­vi­sno­sti od okol­no­sti (isto­rij­skih, ge­o­graf­skih, dru­štve­nih, raz­voj­nih i sva­kih dru­gih). To je po­go­to­vo tač­no za auto­ri­tar­ne po­li­ti­ke ili za one u ko­ji­ma se ko­ri­ste mje­re ogra­ni­ča­va­nja dje­lo­va­nja tr­ži­šta, ka­ko spo­lja­šnjeg ta­ko i unu­tra­šnjeg. Re­ci­mo, kao pri­mjer ovog po­sled­njeg Ro­drik če­sto is­ti­če Ki­nu gdje ne­ma de­mo­kra­ti­je i gdje su unu­tra­šnja tr­ži­šta ogra­ni­če­na, re­ci­mo ko­lek­tiv­nim vla­sni­štvom, ko­ja je me­đu­tim ostva­ri­la po­sto­jan i vje­ro­vat­no do­sa­da ne­nad­ma­šen pri­vred­ni raz­voj u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na. Na­rav­no, ka­ko mno­gi upo­zo­ra­va­ju, to je bi­lo mo­gu­će uz zna­čaj­nu otvo­re­nost Ki­ne pre­ma glo­ba­li­za­ci­ji. No, ovo ni­je­su pri­go­vo­ri ko­ji ne­po­sred­no po­ga­đa­ju ono što Ro­drik tvr­di, bu­du­ći da je nje­gov pri­stup po­li­ti­ci do­volj­no eklek­ti­čan da za­pra­vo ne mo­že bi­ti va­lja­no pod­vrg­nut kri­ti­ci.
I to je ot­pri­li­ke sve. Eko­nom­sku te­o­ri­ju je mo­gu­će spa­si­ti kao sred­stvo ob­ja­šnje­nja ne sa­mo tr­ži­šnih, već i svih dru­gih pri­vred­nih si­ste­ma i po­li­ti­ka. No, nje­na pre­po­ru­ka pr­vo­ra­zred­ne, naj­bo­lje, pri­vred­ne po­li­ti­ke ni­je ostva­ri­va, usled če­ga su po­treb­ne dru­go­ra­zred­ne, dru­ge naj­bo­lje pri­vred­ne po­li­ti­ke, či­ji iz­bor na­rav­no za­vi­si od ci­lje­va ko­ji­ma se te­ži, od sred­sta­va ko­ji­ma se ras­po­la­že i od okol­no­sti ko­je su da­te ili se mo­gu sa­mo po­ste­pe­no mi­je­nja­ti. Neo­li­be­ral­ne, pr­vo­ra­zred­ne, po­li­tič­ke pre­po­ru­ke su ne sa­mo neo­stva­ri­ve već i štet­ne, jer sto­je na pu­tu prag­ma­tič­ni­jim po­li­tič­kim al­ter­na­ti­va­ma.
Ov­dje je va­žno za­pa­zi­ti Ro­dri­ko­vu kri­ti­ku Va­šing­ton­skog kon­sen­zu­sa. Taj kon­sen­zus (ko­ji se če­sto po­gre­šno pri­ka­zu­je, ali to je dru­ga te­ma) Ro­drik kri­ti­ku­je za­to što pred­sta­vlja sve­o­bu­hvat­nu pri­vred­nu po­li­ti­ku, ko­ja za­ne­ma­ru­je in­sti­tu­ci­o­nal­ne pret­po­stav­ke, a i, uz to, ostva­ri­vost u ze­mlja­ma ko­je su re­la­tiv­no ma­nje raz­vi­je­ne. On po­seb­no kri­ti­ku­je li­be­ra­li­za­ci­ju, da­kle po­ve­ća­nu iz­lo­že­nost stra­nom tr­ži­štu, a i pri­va­ti­za­ci­ju u uslo­vi­ma gdje, kao u Ki­ni, al­ter­na­tiv­ni i tra­di­ci­o­nal­ni svo­jin­ski od­no­si mo­gu da do­ve­du do do­brih re­zul­ta­ta, a da ne zah­te­va­ju ne­po­treb­no ve­li­ke dru­štve­ne po­tre­se.
Uko­li­ko bi se do­sled­no sli­je­dio taj stav, ne bi bi­lo neo­p­hod­no, na pri­mjer, tvr­di­ti da je li­be­ra­li­za­ci­ja spolj­ne tr­go­vi­ne bi­la rđa­va po­li­ti­ka u In­di­ji po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka ili po­go­to­vo u Ki­ni, gdje je ona vje­ro­vat­no naj­za­slu­žni­ja za ve­li­ki pri­vred­ni na­pre­dak te ze­mlje. Kao što ni­je oprav­da­no od­ba­ci­ti pri­va­ti­za­ci­ju u ze­mlja­ma ko­je su na­pu­šta­le so­ci­ja­li­zam. Ta­ko da se Ro­dri­ko­va kri­ti­ka neo­li­be­ra­li­zma od­no­si na ide­o­lo­ški stav da je svu­da i u sve­mu pre­po­ruč­ljiv sa­mo je­dan skup pri­vred­no po­li­tič­kih mje­ra, kao što su one sa­dr­ža­ne u Va­šing­ton­skom kon­sen­zu­su, ko­je (po mom mi­šlje­nju neo­prav­da­no) Ro­drik uzi­ma za pri­mjer neo­li­be­ral­ne pri­vred­ne po­li­ti­ke.
No, da kon­kret­na pri­vred­na po­li­ti­ka za­vi­si od sve­ga ono­ga što Ro­drik po­mi­nje ne­spor­no je i ni­je pre­tje­ra­no kon­tro­verz­no. To, me­đu­tim, ne raz­ja­šnja­va sa­svim od­nos iz­me­đu te­o­ri­je i po­li­ti­ke, iz­me­đu ob­ja­šnje­nja i pre­po­ru­ka za de­la­nje. Na­i­me, ne ma­li broj mje­ra pri­vred­ne po­li­ti­ke ne­mi­nov­no se osla­nja­ju na oče­ki­va­nja o is­ho­di­ma do ko­jih će do­ve­sti, a ova se oče­ki­va­nja ne mo­gu va­lja­no for­mi­ra­ti ako se ne ko­ri­sti te­o­rij­ski okvir o pri­vred­nim od­no­si­ma i me­đu­za­vi­sno­sti­ma ko­je će uti­ca­ti na že­lje­ni is­hod. Pri­mje­ra ra­di, an­timo­no­pol­ska po­li­ti­ka ne mo­že da se ne za­sni­va na mo­de­lu tr­ži­šne kon­ku­ren­ci­je ko­ja ni­je mo­no­pol­ska, što ne mo­ra da bu­de baš mo­del sa­vr­še­nog tr­ži­šta, ali ne mo­že ni da bu­de pre­da­le­ko od nje­ga. Isto va­ži i za fi­skal­ne re­for­me i uosta­lom za mje­re za­šti­te, bi­lo da je ri­ječ o cari­n­skoj od stra­ne kon­ku­ren­ci­je ili o ure­đe­nju tr­ži­šta ra­da. Ta jed­na eko­nom­ska na­u­ka je­ste u osno­vi svih raz­li­či­tih po­li­tič­kih pre­po­ru­ka.
Ko­nač­no, ima­ju­ći u vi­du ko­li­ko se sam Ro­drik za­la­že za uva­ža­va­nje ide­o­lo­gi­je u ob­ja­šnja­va­nju raz­li­či­tih po­li­tič­kih pre­po­ru­ka, ni­je mo­gu­će re­ći da je on pro­tiv ide­o­lo­ških opre­dje­lje­nja, jer ako je ide­o­lo­gi­ja ne­iz­bje­žna, on­da je sa­mo ri­ječ o to­me da se iza­be­re bo­lja. U ko­joj mje­ri je to ne­iz­bje­žno u eko­nom­skoj na­u­ci je za­seb­no pi­ta­nje. Ja mi­slim da sve prak­tič­ne na­u­ke ob­ja­šnja­va­ju da bi pre­po­ru­či­va­le po­bolj­ša­nja, a eko­nom­ska na­u­ka je za­pra­vo in­he­rent­no, što se ka­že, vel­fe­ri­stič­ka, što ne mo­ra da zna­či i ide­o­lo­ška.
Ta­ko da se mo­že za­klju­či­ti da Ro­drik sma­tra da je eko­nom­sku na­u­ku po­treb­no spa­si­ti od ide­o­lo­gi­je da se iz na­uč­nih ob­ja­šnje­nja mo­gu ne­po­sred­no iz­ve­sti po­li­tič­ke pre­po­ru­ke, ali al­ter­na­ti­va ko­ju on pred­la­že ni­je u to­me uspje­šna. Na­ci­o­nal­na su­ve­re­nost, de­mo­kra­ti­ja i pro­tek­ci­o­ni­stič­ka po­li­ti­ka raz­vo­ja ne iz­gle­da­ju kao mno­go ostvar­lji­vi­ja po­li­ti­ka od glo­ba­li­za­ci­je, de­mo­kra­ti­za­ci­je i, re­ci­mo, me­đu­na­rod­ne po­li­tič­ke ko­or­di­na­ci­je. Njen ne­u­spjeh je sa­dr­žan u pret­po­stav­ci da de­mo­kra­ti­je zasa­da mo­gu da bu­du sa­mo na­ci­o­nal­ne, usled če­ga mo­ra­ju da za­šti­te do­ma­će tr­ži­šte, dok su ne­ri­jet­ko na­ci­o­nal­ni pro­tek­ci­o­ni­zmi auto­ri­tar­ni. I ko­nač­no, kao što pri­mjer Ki­ne po­ka­zu­je, ako je već si­stem auto­ri­ta­ran, li­be­ra­li­za­ci­ja mo­že da bu­de na­čin da se ne sa­mo pod­stak­ne raz­voj, već i da se po­ve­ća­ju in­di­vi­du­al­ne slo­bo­de.
Spa­sa­va­nje eko­nom­skih ob­ja­šnje­nja je uspje­šno, što se ne mo­že re­ći za po­li­tič­ke pre­po­ru­ke.Pe­šča­nik.net