-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić,film­ski i TV re­di­telj

U ovom fil­mu Fe­do­ra Han­že­ko­vi­ća svi ti ele­men­ti: mi­zan­scen, glu­ma, dja­lo­zi, po­lo­žaj i po­kret ka­me­re, ka­dri­ra­nje, fo­to­gra­fi­ja, osvje­tlje­nje, pla­ni­ra­na upo­tre­ba zvuč­nih efe­ka­ta i ti­šne, do­bro su kom­bi­no­va­ni u „Ba­ko­nji fra-Br­ne”, ta­ko da je po­stig­nut pro­ra­ču­na­ti re­zul­tat. U fil­mu se ne osje­ća­ju (kod nas te­me to­li­ko če­ste) pre­do­mi­na­ci­je iz­vje­snih ele­me­na­ta na šte­tu dru­gih, ni pra­zni­ne, pa­do­vi ko­ji svje­do­če o od­su­stvu ili sla­bom, ne­struč­nom ko­ri­šće­nju po­je­di­nih ele­me­na­ta. Ta­mo gdje glu­ma po­ne­kad ni­je do­sti­za­la svoj pu­ni do­met, ili gdje di­ja­log ni­je mo­gao da po­ne­se, po­ja­vi­la bi se od­go­va­ra­ju­ća mu­zič­ka fra­za, ili vr­lo su­ge­stiv­no ka­dri­ra­nje ko­je bi po­mo­glo da se ri­tam, rav­no­te­ža ele­me­na­ta ne na­ru­ši, a mje­sta u sce­na­ri­ju u ko­ji­ma do­ga­đa­ji ni­je­su bi­li naj­sreć­ni­je po­ve­za­ni po­ve­zi­va­la je lo­gič­na mon­ta­ža. Tre­ba­lo je kre­a­tiv­nog ner­va i in­te­lek­tu­al­ne sna­ge da se sni­mi ta­kav film, u ko­jem je bi­lo pra­ve sa­ti­re, ali i dra­me, so­ci­jal­ne i psi­ho­lo­ške ana­li­ze jed­ne spe­ci­fič­ne, za­tvo­re­ne sre­di­ne. Ovaj re­di­telj se uvi­jek obra­ćao mla­do­sti i to onoj naj­tra­gič­ni­joj i pro­ma­še­noj – kao ma­te­ri­ji na ko­joj se naj­a­sni­je ocr­ta­va­ju vri­je­me, do­ga­đa­ji i ži­vot­ni to­ko­vi.
Otud nje­go­va du­ga pre­mi­šlja­nja i tra­ga­nja za sce­na­ri­ji­ma, ko­ja će u sve­mu od­go­va­ra­ti ova­kvim te­žnja­ma i ubje­đe­nje da ne tre­ba da sni­ma fil­mo­ve po sva­ku ci­je­nu, ni­ti da ra­di ono što mu ne­će pred­sta­vlja­ti za­do­volj­stvo. Ma­da ne sa­svim si­gu­ran da je po­sti­gao ono što je že­lio –Han­že­ko­vić se, iako okru­žen pri­zi­na­nji­ma kri­ti­ke i pu­bli­ke, na kra­ju po­vu­kao, osta­vlja­ju­ći za so­bom vi­še le­gen­du ne­go fil­mo­ve. Ka­da da­nas gle­da­mo „Ba­ko­nju fra Br­ne”, za­klju­ču­je­mo da je to bio film ra­đen s fi­nom mje­rom i iz­u­zet­nim film­skim uku­som i zna­njem. Ve­li­ki ko­rak ga je di­je­lio od na­ših pr­vih ekra­ni­za­ci­ja, jer je za­i­sta umjet­nič­ki i osmi­šljen i na­pra­vljen. Zbog to­ga se „Ba­ko­nja fra Br­ne” na­met­nuo kao po­sto­jan ki­ljan u Ju­go­slo­ven­skoj film­skoj este­ti­ci. Ro­đen je 1913 u Bje­lji­ni. Ško­lo­vao se u Za­gre­bu i Lon­do­nu, stra­sno se za­ni­mao za pro­ble­me eks­pe­ri­men­tal­ne fo­ne­ti­ke i isto­ri­je umjet­no­sti, pi­sao li­te­rar­ne i po­zo­ri­šne ese­je, ba­vio se film­skom pu­bli­ci­sti­kom i pre­vo­đe­njem fil­mo­va. Od mno­go­broj­nih pre­vo­da naj­u­spje­li­ji su pre­vo­di dje­la Dže­ka Lon­do­na i Mar­ka Tve­na. Nje­go­vo in­te­re­so­va­nje za film, kao umjet­nič­ki iz­raz, po­če­lo je još u ra­nim sred­njo­škol­skim go­di­na­ma i u at­mos­fe­ri iz­me­đu dva ra­ta ko­ja ni­je bi­la uop­šte na­klo­nje­na en­tu­zi­ja­zmu, ko­ji je te­žio afir­ma­ci­ji na­ci­o­nal­ne ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Ne­po­sred­no po­sle oslo­bo­đe­nja pri­dru­žio se gru­pi onih ko­ji su svo­ju mla­dost, upor­nost i spo­sob­nost za­lo­ži­li za osni­va­nje do­ma­ćeg fil­ma. U tom po­gle­du Han­že­ko­vi­će­ve za­slu­ge su po­seb­no ve­za­ne za for­mi­ra­nje film­skog cen­tra u Za­gre­bu i pro­du­cent­ske ku­će „Ja­dran film”, gdje je bio go­di­na­ma umjet­nič­ki di­rek­tor i sa­vjet­nik. Isto­vre­me­no je je­dan od po­kre­ta­ča i ured­ni­ka jed­nog od naj­bo­ljih Ju­go­slo­ven­skih po­sli­je­rat­nih ča­so­pi­sa „Film­ska kul­tu­ra”. Čo­vjek ko­ji je svo­jom lič­no­šću i auto­ri­te­tom uče­stvo­vao u ra­zr­je­ša­va­nju su­štin­skih di­le­ma na­šeg film­skog raz­vo­ja, kroz sve mi­nu­le de­ce­ni­je. Ovaj re­di­telj ko­ji je sa pra­vom sma­trao da ne tre­ba sni­ma­ti fil­mo­ve po sva­ku ci­je­nu, ovim svo­jim naj­zna­čaj­nim fil­mom, pr­vi je na­pra­vio i kao ta­kav ostao je umjet­nič­ki za­let i do­met u do­ma­ćem fil­mu i za­to mu se i pri­zna­je me­đu­na­rod­ni zna­čaj. Od­je­ci „Ba­ko­nja fra Br­ne” osje­ti­će se ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je u Ju­go­slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji.
(KRAJ)