- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ka­ko je moj stric Ga­jo za 17 go­di­na bo­rav­ka u Ame­ri­ci – ve­li da­lje Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić – po svoj pri­li­ci, bio ste­kao ame­rič­ko dr­ža­vljan­stvo, kao ame­rič­kom dr­ža­vlja­ni­nu te 1924, go­di­ne kad je na­u­mio da se vra­ti, bio je do­pu­šten sa­mo še­sto­mje­seč­ni bo­ra­vak u otadž­bi­ni i to je ja­sno upi­sa­no u pa­so­šu ko­ji je ta­da do­bio u kon­zu­la­tu ta­da­šnje Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca u Nju­jor­ku.
Osta­će za­si­gur­no ve­li­ka taj­na za­što se on ta­da vra­tio iz Ame­ri­ke, a po­seb­no za­što se po is­te­ku tog še­sto­mje­seč­nog ro­ka, ni­ti ika­da ka­sni­je, ni­je po­no­vo vra­tio u Ame­ri­ku, u ko­joj mu je, sa­svim je si­gur­no, osta­la po­ro­di­ca, že­na i tro­je dje­ce. To, uz nje­go­vo ka­zi­va­nje, ne­po­bit­no po­tvr­đu­ju i fo­to­gra­fi­je ko­je je do­nio iz Ame­ri­ke i ko­je su evo do da­nas pre­tra­ja­le i ču­vam ih kao dra­go­cje­ne uspo­me­ne, za­jed­no sa to ma­lo dru­gih nje­go­vih do­ku­me­na­ta i stva­ri na osno­vu ko­jih se mo­že sa do­sta si­gu­r­no­sti i vje­ro­vat­no­će za­klju­či­ti, kud se kre­tao, do­kle je sti­zao i šta je ra­dio u Ame­ri­ci.
U stri­če­voj za­o­stav­šti­ni, ko­ja se ču­va u mo­joj ku­ći, naj­r­je­či­ti­ja je sva­ka­ko nje­go­va ori­gi­nal­na di­plo­ma ko­ju je ta­ko­đe do­nio iz Ame­ri­ke 1924. go­di­ne. Na osno­vu nje se da ne­sum­nji­vo za­klju­či­ti da je on u Ar­gen­ti­ni ostao krat­ko, mo­žda dvi­je ili naj­vi­še tri go­di­ne, jer di­plo­ma ka­zu­je da je on 1911. go­di­ne u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, u Pen­sil­va­ni­ji, ste­kao kva­li­fi­ka­ci­ju struč­nog mi­ne­ra.
Moj stric je, na osno­vu sve­ga ono­ga što sam o nje­mu čuo i do­sad do­znao, bio ve­o­ma bi­star i pro­nic­ljiv čo­vjek i on je, po sve­mu su­de­ći, br­zo za­klju­čio da se u Ju­žnoj Ame­ri­ci ne mo­že la­ko i br­zo za­ra­di­ti i da ne­ma ni­šta od pri­ča o ta­mo­šnjem bla­gu i bla­go­sta­nju, pa je ugra­bio pr­vu pri­li­ku i iz Ju­žne pre­ba­cio se u Sje­ver­nu Ame­ri­ku. Tu se, kao što se vi­di, opre­di­je­lio za opa­san i ri­zi­čan, ali ve­o­ma uno­san po­sao, ko­ji je i ta­da i uvi­jek bio ve­o­ma do­bro pla­ćen.
Taj po­sao mu je sva­ka­ko omo­gu­ćio i da do­bro za­ra­di, ali i da pro­pu­tu­je Ame­ri­kom, jer ni­je bi­lo mno­go onih ko­ji su ima­li kva­li­fi­ka­ci­ju struč­nog mi­ne­ra, pa je ta­ko on, po po­tre­bi, kr­sta­rio od gra­di­li­šta do gra­di­li­šta ši­rom te ve­li­ke ze­mlje.
Na tim pu­to­va­nji­ma je ne­gdje sreo i svo­ju su­pru­gu – ne zna­mo, na­ža­lost, ka­ko joj je tač­no bi­lo ime ni oda­kle je bi­la – ože­nio se, naj­vje­ro­vat­ni­je 1912. ili 1913. go­di­ne i za­sno­vao li­je­pu po­ro­di­cu – za če­ti­ri ili pet go­di­na je do­bio kćer­ku i dva si­na.
Od fo­to­gra­fi­ja ko­je je do­nio iz Ame­ri­ke i ko­je su do da­nas sa­ču­va­ne, na jed­noj je on, naj­vje­ro­vat­ni­je od­mah po pre­la­sku iz Ar­gen­ti­ne u Sje­ver­nu Ame­ri­ku. Na dru­goj je nje­go­va oči­gled­no ve­o­ma mla­da su­pru­ga i kćer­ka, ko­ja je iz­gle­da bi­la naj­sta­ri­ja od dje­ce, ro­đe­na po pri­li­ci 1914. go­di­ne, a na tre­ćoj su dva nje­go­va ma­lo­ljet­na si­na. Na po­le­đi­ni te fo­to­gra­fi­je su ru­kom upi­sa­na nji­ho­va ime­na „To­mas i Džon”, od­no­sno To­mo i Jo­van – što zna­či da je Ga­jo za spo­men po­no­vio ime­na svo­je bra­će tra­gič­no stra­da­le u Pr­vom svjet­skom ra­tu, a tu je i na­ziv stu­di­ja i mje­sta u ko­jem je fo­to­gra­fi­ja sni­mlje­na. Ra­di se, ko­li­ko smo do sa­da mo­gli da utvr­di­mo, o ne­kom mje­stu u Sje­ver­noj Ka­ro­li­ni...
Sju­tra:
NI­KAD SE NI­JE VRA­TIO
U AME­RI­KU


Pr­sten

U na­šoj ku­ći se kao amaj­li­ja ču­va i zlat­ni pr­sten mo­ga stri­ca Ga­ja sa nje­go­vim ini­ci­ja­li­ma, ko­ji bih ja sju­tra sa ve­li­kom ra­do­šću po­klo­nio ne­ko­me od nje­go­vih po­to­ma­ka da ima­ju uspo­me­nu od svo­ga dje­da, jer ja bih, na­pri­mjer, kao dra­gu uspo­me­nu ču­vao i ka­kav kri­vi štap mo­ga dje­da a ka­mo­li pr­sten sa nje­go­vim ime­nom. Tu ima i još ne­kih dru­gih uspo­me­ni­ca ko­je bih im po­klo­nio i ka­ko sam sta­ri­ji ta že­lja me sve vi­še za­o­ku­plja i pri­ti­ska.