- Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Re­di­telj je pa­žlji­vo oda­brao pro­stor, na­ro­či­to se vo­di­la bri­ga o de­ta­lji­ma, nji­ho­voj sim­bo­lič­noj vri­jed­no­sti, svje­tlu, glu­mač­koj igri – jer sa­mo nji­ho­va pot­pu­na har­mo­ni­ja mo­gla je da ih uve­de u struk­tu­ru ko­ju Han­že­ko­vić ob­li­ku­je. Ne­ki od tih ka­dro­va sa­mi za se­be, po unu­tra­šnjem ras­po­re­du pred­me­ta i nji­ho­vom me­đu­sob­nom dje­lo­va­nju, osta­vlja­ju uti­sak li­kov­nih kom­po­zi­ci­ja. Uti­caj ve­li­kih fil­mo­va ra­nog zvuč­nog pe­ri­o­da evi­den­tan je na nje­gov stil, a po­seb­no na na­čin osvje­tlja­va­nja de­ta­lja ak­cen­to­va­nih u ova­ko kom­po­no­va­nom iz­ra­zu. Ni­šta ni­je pre­pu­šte­no slu­ča­ju u ko­ji­ma je bi­lo do­sta isti­ne. Na­i­me, bi­lo je za­pa­že­no da ima do­sta ka­dro­va ko­ji su kom­po­no­va­ni na po­zna­ti na­čin, da rad sa ta­ko ve­li­kim bro­jem vr­snih glu­ma­ca ni­je ne­u­tra­li­zo­vao iz­vje­snu te­a­tral­nost i po­zo­ri­šni ma­ni­ri­zam u kom­po­no­va­nju ne­kih pri­zo­ra, da se re­ži­ja po­ne­kad po­vo­di­la za ka­me­rom či­je su kret­nje, u že­lji za po­sti­za­va­njem od­re­đe­nih efe­ka­ta, bi­le u iz­vje­snim pro­sto­ri­ma ogra­ni­če­ne i do­sta še­ma­ti­zo­va­ne. To je uti­ca­lo na ri­tam, a ni­je se mo­gao sa­kri­ti ni iz­vje­stan ma­ni­ri­zam u po­ve­zi­va­nju po­je­di­nih do­ga­đa­ja i sce­na. Tra­di­ci­ja po­čet­ni­štva je pri­sut­na, ta­ko da se for­ma su­prot­sta­vlja unu­tra­šnjem in­te­lek­tu­al­nom tret­ma­nu ma­te­ri­je.
Ot­kud ta­kve pro­ti­vr­ječ­no­sti? Han­že­ko­vi­ću je, ipak, ja­sno če­mu se su­prot­sta­vlja, ali ne i ono če­mu te­ži. Umje­sto sti­ca­nja no­vih iz­ra­žaj­nih mo­guć­no­sti na­i­la­zi­mo na obil­no ko­ri­šće­nje po­zna­tog i od­već ve­ri­fi­ko­va­nog film­skog rječ­ni­ka. Ali i to je, u od­no­su na osta­le re­di­te­lje i nji­ho­va dje­la, bi­lo mno­go i ohra­bru­ju­će za raz­vi­tak ju­go­slo­ven­skog fil­ma. Han­že­ko­vić ni­je mo­gao za­mi­sli­ti svo­ju in­di­vi­du­al­nost odvo­je­nu od op­štih mo­guć­no­sti film­skog iz­ra­za. One mo­ra­ju bi­ti po­tvr­đe­ne u sva­kom dje­lu, pa su ta­ko ipak i u „Ba­ko­nji fra Br­ne”, uz sve ove kri­tič­ke po­je­di­no­sti, mo­gle da do­đu do iz­ra­ža­ja i nje­go­ve vr­li­ne. „Ba­ko­nja fra Br­ne” vr­lo je sna­žno od­jek­nuo u jav­no­sti. Po­le­mi­ka ko­ja se oko nje­ga raz­vi­la u štam­pi, a pri­je sve­ga re­a­go­va­nja i ocje­ne što su ih ob­ja­vi­li ne­ki vjer­ski li­sto­vi, bi­li su sa­mo još je­dan na­da­sve in­di­ka­ti­van do­kaz da je po­go­dio me­tu. Čak je iza­zvao i ne­ke li­te­rar­ne po­le­mi­ke oko ro­ma­na i in­ten­ci­ja ko­je je Ma­ta­vulj imao ka­da ga je pi­sao i, ka­ko tvr­de, „pre­pra­vljao”! No, sve je to pro­šlo. Film je ostao da kao umjet­nič­ko dje­lo sa­mo za se­be i sa­mo po se­bi svje­do­či o svom vre­me­nu i o lju­di­ma ko­ji su ga ura­di­li. I tre­ba re­ći da je vr­lo do­bro iz­dr­žao re­še­to vre­me­na. Ostao je cje­lo­vit i ne­na­ru­šen u svo­joj unu­ta­ra­šnjoj rav­no­te­ži. Ni­je sto­ga čud­no što je ovo bio pr­vi i do­ta­da je­di­ni ju­go-film, či­ju je ko­pi­ju tra­žio In­sti­tut za film u Lon­do­nu, za svo­je ar­hi­ve. Ta­ko­đe je pr­vi od na­ših fil­mo­va skre­nuo pa­žnju i svjet­skih fil­mo­fi­la na ki­ne­ma­to­gra­fi­ju u Hr­vat­skoj i u Ju­go­sla­vi­ji. To je zna­či­lo da smo do­bi­li dje­lo ko­je ima svo­ju du­hov­nu sna­gu i ži­vot ko­ji mo­že da ko­mu­ni­ci­ra sa gle­da­o­cem. Han­že­ko­vić jed­no­stav­no ni­je osje­ćao po­tre­bu da se­be pot­pu­no odvo­ji od pri­ro­de film­skog me­di­ja. Mno­ge vr­li­ne ali i ma­ne „Ba­ko­nje fra Br­na” mo­gle su da se pre­po­zna­ju i u Han­že­ko­vi­će­vom „Sto­ja­nu Mu­ti­ka­ši”, ko­ji je re­a­li­zo­van po isto­i­me­nom dje­lu Sve­ti­sla­va Ćo­ro­vi­ća. I ma ko­li­ko ono bi­lo do tan­či­na ob­ja­šnje­no (ubje­dlji­vo u svo­joj re­a­li­stič­no­sti), uti­sak osta­je su­vi­še objek­ti­vi­zi­ran. Pri­ča o se­o­skom dje­ča­ku Sto­ja­nu, ko­ji do­la­zi u grad, ra­di kao tr­go­vač­ki po­moć­nik, na­sle­đu­je ga­zdu i nje­go­vu že­nu, gu­ši lič­na osje­ća­nja, pre­da­je se nov­ča­nim spe­ku­la­ci­ja­ma, dok ko­nač­no sve ne ode na do­boš – mo­že bi­ti po­uč­na ali ne i me­ta­fo­rič­na na­ra­ci­ja. Kod Han­že­ko­vi­ća je ne­sta­lo ono in­te­lek­tu­al­no ne­spo­koj­stvo ko­je je pra­ti­lo stva­ra­nje pr­vog fil­ma, i stra­sna po­tre­ba da se vi­zu­el­no po­tvr­di re­pro­duk­ci­ja­ma.
(Na­sta­vi­će se)