-Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić,film­ski i TV re­di­telj

Ivi­no li­ce po­sta­je hlad­no i za­tvo­re­no. Kad uđe u cr­kvu vi­di­mo re­šet­ku ko­ja sim­bo­lič­no zna­či kraj slo­bo­de nje­go­vih i na­ših ilu­zi­ja, jer su go­di­ne pro­ve­de­ne u ma­na­sti­ru uči­ni­le da se otu­đio od svo­je pri­ro­de i da se on pot­pu­no pro­mi­je­nio.
Fa­bu­la je u osno­vi osta­la neo­kr­nje­na, ali je u fil­mu do­bi­la svo­je so­ci­jal­no tu­ma­če­nje. Han­že­ko­vić ni­je sma­trao da ti­me iz­ne­vje­ra­va duh ro­ma­na jer je bio ubi­je­đen da Ma­ta­vulj že­li ovom pri­čom da po­ka­že bi­je­du osi­ro­ma­še­nog se­la, otu­đe­nost lju­di od nji­ho­ve pri­ro­de i pu­nu za­vi­snost od dru­štve­nih okol­no­sti u ko­ji­ma ži­ve. Re­di­telj je bio svje­stan da svo­ja shva­ta­nja o ljud­skoj pri­ro­di i nje­noj pro­men­lji­vo­sti do iz­vje­sne mje­re mo­ra da ak­tu­e­li­zu­je jer, ma ko­li­ko in­si­sti­rao na auten­tič­no­sti am­bi­jen­ta, ni­je že­lio da pra­vi isto­rij­ski film ni­ti da pre­ci­zno re­kon­stru­i­še sve ono što se do­ga­đa­lo kra­jem osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Mo­guć­no­sti za svoj do­ži­vljaj i stil tra­žio je u lju­di­ma, ana­li­zi nji­ho­vih po­stu­pa­ka, na­sto­je­ći da za­đe iza fak­to­gra­fi­je i ot­kri­je i psi­ho­lo­ške raz­lo­ge ko­ji do­vo­de do ova­kvih po­ja­va.
Kon­cen­tri­šu­ći se na am­bi­jent ma­na­sti­ra – sce­ne van nje­ga ne­ma­ju tu že­lje­nu ubje­dlji­vost a ne­ke su, kao one u ku­ći Ku­šme­lji­ća, po­ma­lo dra­stič­ne, upro­šće­ne i pre­na­gla­še­ne. U nji­ma ima do­sta i ste­re­o­tip­no­sti ta­ko da vi­še sme­ta­ju cje­li­ni ne­go što sa njom či­ne stil­sko je­din­stvo. Ono što je kod Ma­ta­vu­lja bla­gi pod­smi­jeh, iro­ni­ja u ko­joj ima i iz­vje­snog sa­o­sje­ća­nja i ra­zu­mi­je­va­nja, ov­dje je po­ne­kad otvo­re­na sa­ti­ra i gru­bost ko­ja ne­ma svo­je pra­vo oprav­da­nje. U psi­ho­lo­škoj re­la­ci­ji ta­kvih li­ko­va ima pre­du­be­đe­nja i jed­no­stra­no­sti,a to je do­šlo do iz­ra­ža­ja čak i u ma­ska­ma i u po­kre­ti­ma. Sve su to ne­ka­kvi, go­to­vo ču­da­ci na ivi­ci ži­vo­ta, pre­pu­ni se­bič­no­sti i gram­zi­vo­sti, ko­ja ne bi tre­ba­lo bi­ti ima­nent­na nji­ho­vom re­du i zva­nju – za­pu­šte­ni, ko­sma­ti, bra­da­ti, i kao da su na dnu ži­vo­ta, iz­gle­da­ju kao da ih je ži­vot pre­tje­ra­no po­ni­zio. Ma ka­ko ih tu­ma­či­li ste­re­o­tip­nost u opi­su je vi­dlji­va, a pri­stra­snost pre­tje­ra­na. Ta­kvi opi­si su vi­še re­pro­duk­ci­ja od­re­đe­nih shva­ta­nja ne­go iz­raz pri­ro­de i si­tu­a­ci­je u ko­joj se taj osi­ro­ma­še­ni svi­jet na­la­zi. Ako ni­je na­pra­vio bi­o­graf­ski film, re­di­telj nam je ipak dao film u ko­me ima mno­go ži­vot­nih por­tre­ta da do­bi­ja­mo ši­ru pred­sta­vu o ljud­skim sud­bi­na­ma. Ka­ko se ne mo­že sve sve­sti sa­mo na bi­o­lo­ške po­tre­be eg­zi­sten­ci­je – do­bi­li smo i re­di­telj­sku re­pli­ku o dru­štve­nim od­no­si­ma i si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma čo­vjek ne mo­že da dje­lu­je kao slo­bod­no bi­će, svje­sno svo­jih po­tre­ba, htje­nja i vi­zi­ja. Han­že­ko­vi­će­ve am­bi­ci­je su bi­le ve­li­ke i sve­o­bu­hvat­ne ta­ko da je pri­rod­no što u jed­nom fil­mu ni­je­su mo­gle do kra­ja da bu­du re­a­li­zo­va­ne. Po­je­di­ni frag­men­ti su iz­gu­bi­li svo­ju funk­ci­o­nal­nost ili pra­ve pro­por­ci­je, po­ne­gdje je iz­gu­bljen i tem­po i ne­u­tra­li­zo­va­na dra­ma­tič­nost, ali je je­zgro fil­ma ipak to­li­ko vi­tal­no da nat­kri­lju­je sve ovo i po­ka­zu­je se kao iz­raz pu­nog umjet­nič­kog do­ži­vlja­ja. Re­di­telj je že­lio da se kroz ta­kva stu­di­o­zna is­tra­ži­va­nja ljud­ske pri­ro­de po­tvr­di u film­skom iz­ra­zu. Ta­mo gdje je na­dah­nu­ti­ji, ka­dro­vi su bo­ga­ti­ji i slo­že­ni­ji.
U nji­ma je mo­gu­će na­ći i do­volj­no dram­ske sna­ge, mo­ti­vi­sa­no­sti, slo­je­vi­to­sti i me­ta­fo­rič­no­sti. Ono što je na­šao u zi­di­na­ma ovog Ma­ta­vu­lje­vog ma­na­sti­ra i u du­ša­ma tih fra­ta­ra po­slu­ži­lo je kao mo­ti­va­ci­ja za nje­gov film­ski je­zik ko­ji ima niz spe­ci­fič­no­sti u od­no­su na dru­ge na­še re­di­te­lje ko­ji su po­ku­ša­va­li da u isto vri­je­me na­pra­ve svo­je pr­ve fil­mo­ve. Svo­ju pri­vr­že­nost kla­sič­nim vri­je­di­no­sti­ma film­skog je­zi­ka i mon­ta­ži Fe­dor Han­že­ko­vić ni­je krio. Na­šao je uz to iz­van­red­ne sa­rad­ni­ke u sni­ma­te­lju Ok­ta­vi­ja­nu Mi­le­ti­ću, sce­no­gra­fu Vla­di­mi­ru Ta­de­ju i kom­po­zi­to­ru Bo­ri­su Pa­pam­do­pu­lu. Sva­ki ka­dar se či­ni kao da je nji­ho­va za­jed­nič­ka stu­di­ja.
(Na­sta­vi­će se)