-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA


Po­no­vo su po­ku­ša­li da osu­de Sr­bi­ju i srp­sko ru­ko­vod­stvo za pre­ten­zi­je i stva­ra­nje ve­li­ke Sr­bi­je. Lo­gič­no, ni­je­su ima­li uspje­ha kao 1991. go­di­ne iz po­zna­tih raz­lo­ga. Mno­gi ni da­nas ne shva­ta­ju ko­li­ko je zna­čaj­na za srp­ski na­rod bi­la po­li­ti­ka ko­ju je vo­dio Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Ne shva­ta­ju ni ka­kva opa­snost vre­ba je­dan na­rod kad u nje­go­vim re­do­vi­ma ne­pri­ja­telj po­kva­ri je­dan broj su­na­rod­ni­ka ko­ji mu po­sta­nu sa­ve­zni­ci, na­rod­ski re­če­no stvo­ri ,,gu­ju u nje­dri­ma” vla­sti­tog na­ro­da. E, taj po­kva­re­ni dio na­ro­da vr­lo je opa­san po op­šte sta­nje i shva­ta­nje po­li­ti­ke ko­ju vo­di ak­tu­el­no ru­ko­vod­stvo, pa po­ne­kad mo­že bi­ti i ko­ban, sa ne­pred­vi­di­vim po­sle­di­ca­ma.
,,Ni­je zla­to sve što si­ja”, umi­je da ka­že naš na­rod. Pod poj­mom po­kva­re­ni dio jed­nog na­ro­da sma­tram onaj dio ko­ji vi­še ci­je­ni ne­pri­ja­te­lje svog na­ro­da ne­go one ko­ji či­ne sve da to­me na­ro­du bu­de bo­lje. Toj gru­pi pri­pa­da­ju oni ko­ji vr­še pro­pa­gan­du u vla­sti­tom na­ro­du za ra­čun nje­go­vih pro­tiv­ni­ka. Ko­li­ko je ta­kvih bi­lo u Sr­bi­ji i da li ih ima još, to se ana­li­zom po­li­tič­kih zbi­va­nja i po­sle­di­ca te po­li­ti­ke la­ko mo­že do­ka­za­ti. Sta­vi­ti na tas isto­ri­je sve do­ga­đa­je i de­talj­no ih ana­li­zi­ra­ti, bez pri­stra­sno­sti. Uko­li­ko se to ne uči­ni, te­ško da će se sa­zna­ti pra­va isti­na o sve­mu što se do­ga­đa­lo. Ko­me je sme­ta­la od­lu­ka ru­ko­vod­stva Sr­bi­je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka da odu­zme re­pu­blič­ke nad­le­žno­sti auto­nom­nim po­kra­ji­na­ma Voj­vo­di­ni i Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i sve­de ih na ni­vo kul­tur­no-obra­zov­ne sa­mo­stal­no­sti – iz­u­zev srp­skim ne­pri­ja­te­lji­ma? A ta­kvih je bi­lo me­đu do­mi­cil­nim Sr­bi­ma i ima ih i dan-da­nas. Da li je ne­ki dru­gi na­rod na ovim pro­sto­ri­ma ru­šio svo­je ru­ko­vod­stvo na na­čin ka­ko je to ra­đe­no u Sr­bi­ji? Umje­sto da se bo­re za ugled Sr­bi­je, po­je­di­ne stran­ke, na­puć­ka­ne od ne­ko­ga, po­na­ša­le su se kao da je Mi­lo­še­vić iz­dao Sr­bi­ju, a ne da se bo­rio za nju do po­sled­njeg ato­ma sna­ge. Da je htio bi­ti iz­daj­nik srp­skog na­ro­da i mi­slio sa­mo o svo­me po­lo­ža­ju, i da­nas bi bio živ i uži­vao me­đu­na­rod­ni ugled. Ni agre­si­ja sna­ga NA­TO-a na Sr­bi­ju mno­ge ni­je otri­je­zni­la iako je i ma­lo­um­ni­ku ja­sno zbog če­ga je iz­ve­de­na. Čak im je za­sme­ta­la he­roj­ska bor­ba pri­pad­ni­ka oru­ža­nih sna­ga ko­ji su bra­ni­li Sr­bi­ju, pa su nji­ho­ve ko­man­dan­te, ča­sne ge­ne­ra­le, pre­da­li agre­so­ri­ma da im su­de umje­sto da ih za­šti­te.
Is­pa­lo je da su zlo­čin­ci oni ko­ji bra­ne svo­ju ze­mlju i svoj na­rod, a ne agre­so­ri ko­ji su po­či­ni­li zlo­čin. Upra­vo zbog ta­kvog od­no­sa dr­ža­ve pre­ma svo­jim ge­ne­ra­li­ma, sa­da ima­mo dr­ža­vu Ko­so­vo, jer je u oči­ma jav­no­sti to bi­la agre­si­ja srp­ske voj­ske, a ne bor­ba sa te­ro­ri­stič­kim gru­pa­ma i dru­gi­ma ko­ji ata­ku­ju na te­ri­to­ri­ju Sr­bi­je. I al­ban­ski na­rod na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji je bio sa­ve­znik agre­so­ri­ma i či­nio zlo­či­ne nad ne­vi­nim srp­skim i cr­no­gor­skim na­ro­dom, bi­li su pe­ta ko­lo­na, ali u oči­ma jav­no­sti pra­vi agre­sor is­pa­da za­štit­nik jed­nog ne­vi­nog na­ro­da ko­ji je ugro­žen. Ko­me je od pra­vih i stvar­nih agre­so­ra ili pe­te ko­lo­ne su­đe­no iz­u­zev po­je­din­ci­ma ko­ji su lič­no po­či­ni­li zlo­čin? Na­či­nom na ko­ji su hap­še­ni čel­ni lju­di dr­ža­ve i ar­mi­je i pre­da­va­ni pro­tiv­ni­ci­ma, Sr­bi­ja je po­ru­či­la svi­je­tu da su je­di­no oni po­či­ni­li zlo­čin na ovim pro­sto­ri­ma. Ni­je ni po­ku­ša­la da sta­ne u nji­ho­vu za­šti­tu i ob­ja­sni svi­je­tu da je sve što je ura­đe­no či­nje­no zbog za­šti­te vla­sti­tog na­ro­da i te­ri­to­ri­je a ne za­rad ugro­ža­va­nja bi­lo ko­ga dru­gog i bi­lo či­je te­ri­to­ri­je.
Ni­ko od uhap­še­nih ni­je po­či­nio lič­no zlo­čin, ni­ti je na­re­dio da bi­lo ko po­či­ni zlo­či­ne. Po­je­di­nač­ni zlo­či­ni su u ra­tu ne­mi­nov­ni i za­to ih tre­ba i osu­di­ti. Na­red­bo­dav­ci ra­ta su tim či­nom po­či­ni­li zlo­čin, a ko je na­red­bo­da­vac ra­ta 1999. go­di­ne – NA­TO, ili srp­sko ru­ko­vod­stvo, ko­je je bi­lo pri­nu­đe­no da se bra­ni?
Me­đu­tim, Sr­bi­ja je do­zvo­li­la da dru­gi da­ju sud o is­prav­no­sti nje­ne po­li­ti­ke umje­sto da to ura­di sa­ma, ali objek­tiv­no. Slič­na je si­tu­a­ci­ja i sa eko­nom­skim raz­vo­jem Sr­bi­je. Dru­gi je uče ka­ko da usmje­ra­va svoj raz­voj, kao da je ona ne­do­no­šče. Sr­bi­ja ne smi­je po­sta­ti ono što su po­sta­le Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska, jer su one vje­ko­vi­ma bi­li pod onim ko­ji­ma su i sad u za­gr­lja­ju. Srp­ski na­rod je slo­bo­dar­ski i ne mo­že bi­ti ko­lo­ni­zo­van, bez ob­zi­ra na tre­nut­ne pro­ble­me. Sr­bi­ja mo­že sa sva­kim, ali ne mo­že ni pod kim. Ako ne otvo­re oči i shva­te šta tre­ba da ra­de i ka­ko da raz­vi­ja­ju svo­ju pri­rod­no u sva­kom po­gle­du bo­ga­tu ze­mlju, i ako nje­nu sud­bi­nu pre­pu­ste ko­je­ka­kvim bje­lo­svjet­skim hoh­šta­ple­ri­ma, Sr­bi će usko­ro bi­ti naj­si­ro­ma­šni­ji na ovim pro­sto­ri­ma umje­sto da bu­du naj­bo­ga­ti­ji.
Što vi­še eko­nom­ski ovi­si­te od dru­go­me, to će­te sve vi­še po­sta­ja­ti slu­ge onih ko­ji bi tre­ba­lo vas da slu­že. Stra­ni ka­pi­tal tre­ba kon­tro­li­sa­ti sa ve­li­kim umi­je­ćem i uvi­jek po­sta­vi­ti pi­ta­nje cilj to­ga ula­ga­nja i ka­kva je ko­rist, a ka­kva šte­ta za srp­ski na­rod, od­no­sno šta gu­bi a šta do­bi­ja Sr­bi­ja. Omo­gu­ći­te va­šim lju­di­ma da raz­vi­ja­ju pri­vre­du i po­ljo­pri­vre­du, a ne ne­kim bje­lo­svjet­skim hoh­šta­ple­ri­ma. Tu­đa ru­ka svrab ne če­še, umi­je da ka­že naš na­rod. Bo­lje svo­ja i sla­bač­ka ne­go tu­đa ja­ka. Ne do­zvo­li­te da vaš ka­pi­tal si­sa­ju dru­gi, a va­ma da da­ju mr­vi­ce, kao dje­ci bom­bon­či­će da ne pla­ču. Iz­vr­ši­te ana­li­zu ko su vam vla­sni­ci ključ­nih pred­u­ze­ća i za­što su tu. Vas raz­vi­ja­ju sa­da oni ko­ji su vas uni­šta­va­li. Da li vam to ne­što go­vo­ri?
(KRAJ)