Od­la­skom kra­lja Mi­la­na i kra­lji­ce Na­ta­li­je iz Sr­bi­je mla­di vla­dar je ostao sam u Dvo­ru. Iz vla­da­lač­kog do­ma nje­go­vi ro­di­te­lji po­ni­je­li su sa so­bom i sve vred­ni­je stva­ri. Kralj Alek­san­dar bio je okru­žen sa­mo oni­ma ko­ji su mu, pre­ma mi­šlje­nju nje­go­vog oca, mo­gli bi­ti od po­mo­ći i nad­zi­ra­ti ga u obra­zo­va­nju i vas­pi­ta­nju. Ka­sni­ja pri­tvor­nost, ko­ja je is­ti­ca­na kao naj­i­zra­zi­ti­ja oso­bi­na kra­lja Alek­san­dra, na­sta­la je u vri­je­me od­ra­sta­nja, u at­mos­fe­ri stal­ne bor­be ro­di­te­lja oko uti­ca­ja nad si­nom. Kra­lji­ca Na­ta­li­ja je opi­su­ju­ći u „Uspo­me­na­ma” po­vra­tak sa Jal­te u Be­o­grad 1887. go­di­ne do­bro za­pa­zi­la u ka­kvom se pro­cje­pu na­la­zio njen je­di­nac: „Do­vo­de mi za­tvo­re­na ko­la, ma­da sam ja tra­ži­la otvo­re­na, a ka­ko to Mi­lan ni­je pred­vi­dio, vi­djeh ka­ko nam pri­la­zi dvo­sjed, u ko­ji se ne­ka­ko smje­sti­smo svi tro­je. Po­što ni­jed­no od nas ni­je mr­ša­vo, jad­nom Sa­ši ni­je bi­lo udob­no iz­me­đu nas dvo­je. Sko­ro da je to bi­la ale­go­ri­ja ono­ga što će usli­je­di­ti u nje­go­vom ži­vo­tu”. U li­te­ra­tu­ri je za­bi­lje­že­no mno­go pri­mje­ra Alek­san­dro­ve, za nje­go­ve dje­čač­ke go­di­ne go­to­vo ne­vje­ro­vat­ne, rav­no­du­šno­sti i hlad­no­će. Mno­gi ne­sta­šlu­ci ka­sni­je su tu­ma­če­ni kao znak iz­vi­to­pe­re­no­sti nje­go­vog ka­rak­te­ra. Kralj Alek­san­dar je tvr­dio da su se otac i maj­ka bo­ri­li za nje­go­vu na­klo­nost vi­še zbog učvr­šći­va­nja svog po­lo­ža­ja, ne­go iz ro­di­telj­ske lju­ba­vi.
Ro­di­te­lji i pri­je zva­nič­nog raz­vo­da bra­ka ni­je­su bi­li sa­gla­sni u mno­gim pi­ta­nji­ma ko­ja su se ti­ca­la bu­duć­no­sti nji­ho­vog si­na. Oko vas­pi­ta­nja su se ne­pre­sta­no sva­đa­li. Po­sto­ja­lo je uvje­re­nje da je kralj Mi­lan, kao pr­vi uči­telj, svom si­nu ulio do­zu po­li­tič­kog pe­si­mi­zma, ko­ji je raz­bio sve ilu­zi­je o raz­lo­zi­ma za po­vje­re­nje, vjer­nost oko­li­ne pre­ma vla­da­ru, a po­ten­ci­rao sum­nju u is­kre­ne mo­ti­ve vla­dar­skog okru­že­nja.
Na­čin vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja ni­je bio je­di­ni raz­log za da­lje su­ko­be kra­lje­vih ro­di­te­lja. Si­no­vlje­va že­nid­ba ta­ko­đe je bi­la pred­met spo­re­nja i nad­mu­dri­va­nja iz­me­đu kra­lja Mi­la­na i kra­lji­ce Na­ta­li­je. Že­nid­ba vla­da­ra bi­la je po­li­tič­ki čin, a po­ve­zi­va­nje sa ne­kim od stra­nih dvo­ro­va ima­lo je zna­ča­ja i za cje­lo­kup­nu spolj­no­po­li­tič­ku ori­jen­ta­ci­ju ze­mlje. U Sr­bi­ji je po­sto­ja­lo uvje­re­nje da je pra­vi tre­nu­tak da se is­pra­vi gre­ška, ko­ja je po­či­nje­na že­nid­bom kne­za Mi­la­na sa Na­ta­li­jom Ke­ško. Ta­da je pro­pu­šte­na pri­li­ka za po­ve­zi­va­nje srp­skog dvo­ra sa ne­kom zna­čaj­ni­jom evrop­skom vla­da­lač­kom ku­ćom. Osim to­ga, kra­lji­ca Na­ta­li­ja i kralj Mi­lan, ni­su ro­đe­ni na pre­sto­lu i od­nje­go­va­ni u du­hu is­prav­nog shva­ta­nja vla­dar­skih du­žno­sti. Vje­ro­va­lo se da bi kralj Alek­san­dar že­nid­bom sa prin­ce­zom ko­ja bi bi­la sprem­na da „sva­ki co­up de ca­nif dans le con­trat de ma­ri­a­ge ne vje­ša na ve­li­ka zvo­na”, iz­bje­gao ne­spo­ra­zu­me te vr­ste.
Na­mje­ra kra­lja Mi­la­na da si­na ože­ni nje­mač­kom prin­ce­zom i Na­ta­li­ji­na po­tra­ga za Ru­ski­njom, bi­la je u osno­vi po­ku­šaj da se na stra­nom dvo­ru na­đe po­dr­ška u me­đu­sob­noj bor­bi i is­ko­ri­sti za sop­stve­ne po­li­tič­ke kom­bi­na­ci­je. Ve­zi­va­nje za Austro­u­gar­sku po­sli­je 1878. go­di­ne bi­lo je jed­nim di­je­lom iz­nu­đe­no zbog po­li­ti­ke Ru­si­je na Bal­ka­nu, ali je pred­sta­vlja­lo i re­zul­tat kra­lje­ve na­klo­no­sti. On je mo­rao da bi­ra iz­me­đu za­šti­te sje­ver­nog su­sje­da, odr­ža­nja lič­nog re­ži­ma, bi­ro­krat­ske upra­ve i sta­ja­će voj­ske ili ra­di­kal­ske pre­vla­sti, ko­ja je zna­či­la ne­ka­kvu ne­iz­vje­snu srp­sku va­ri­jan­tu par­la­men­tar­nog ži­vo­ta, lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu i na­rod­nu voj­sku, uz pre­vlast ru­skog uti­ca­ja. Kra­lji­ca Na­ta­li­ja je vr­lo ra­no po­ka­za­la in­te­re­so­va­nje da se srp­ski dvor oro­di sa ru­skim, že­nid­bom kra­lja Alek­san­dra sa ne­kom od ru­skih prin­ce­za. Is­pi­ti­va­nje te­re­na za­po­če­lo je još 1887. go­di­ne ka­da je Alek­san­dar imao je­da­na­est go­di­na. Ru­ski car je dis­kret­no upu­tio na grč­ke i cr­no­gor­ske prin­ce­ze. Ova­kav stav bio je sa­mo iz­go­vor ko­jim je pri­kri­ve­na ne­za­in­te­re­so­va­nost ru­skog dvo­ra za pred­log kra­lji­ce Na­ta­li­je.
Kra­lje­va ne­za­in­te­re­so­va­nost za že­nid­bu išla je u pri­log pla­no­vi­ma kra­lji­ce Na­ta­li­je. Ona je to­kom 1895. go­di­ne, za­jed­no sa ar­hi­man­dri­tom Ni­ći­fo­rom Du­či­ćem i Val­ta­za­rom Bo­gi­ši­ćem, ta­da­šnjim mi­ni­strom prav­de u cr­no­gor­skoj vla­di, pre­da­no ra­di­la da se kralj Alek­san­dar ože­ni kne­gi­njom Kse­ni­jom. U plan je upu­ti­la, u po­čet­ku, je­di­no još kra­lja Alek­san­dra. Pre­ma Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću bi­la je kraj­nje uz­dr­ža­na, ne sa­op­štiv­ši mu svo­je na­mje­re sve do av­gu­sta 1896. go­di­ne. Ali je za­to pri­ja­te­lji­ma, ra­di­ka­li­ma Sa­vi Gru­ji­ću, Mi­ha­i­lu Vu­ji­ću i Đor­đu Si­mi­ću, u ja­nu­a­ru 1896. go­di­ne ka­za­la da bi sva­ka dru­ga dje­voj­ka, osim cr­no­gor­ske kne­gi­nje, sma­tra­la da gu­bi do­la­skom u Be­o­grad. Na­ta­li­ja je u ma­ju 1896. go­di­ne do­šla u Be­o­grad da bi pri­su­stvo­va­la po­sje­ti kne­za Ni­ko­le.
Oto­plja­va­nje od­no­sa iz­me­đu Be­o­gra­da i Ce­ti­nja za­po­če­to je 1896. go­di­ne. Na Ce­ti­nju se sma­tra­lo da je mi­si­ja ge­ne­ra­la Mi­lo­va­na Pa­vlo­vi­ća, u ja­nu­a­ru iste go­di­ne, ima­la za cilj pro­sid­bu kne­gi­nje Kse­ni­je. Knez Ni­ko­la je bio upo­znat sa dje­la­njem kra­lji­ce Na­ta­li­je, Du­či­ća i Bo­gi­ši­ća. Od­mah po od­la­sku ge­ne­ra­la Pa­vlo­vi­ća sa Ce­ti­nja, vi­jest o vje­rid­bi je sa cr­no­gor­ske stra­ne de­man­to­va­na. Knez Ni­ko­la je sma­trao da bi ga po­ve­zi­va­nje sa Obre­no­vi­ći­ma do­ve­lo u ne­mo­guć po­lo­žaj pre­ma Ka­ra­đor­đe­vi­ći­ma. Pro­tiv uda­je kće­ri za srp­skog kralj bi­la je i kne­gi­nja Mi­le­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)