-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Alek­san­dar je, sa voj­skom, ko­jom vi­še ni­je ko­man­do­vao kralj Mi­lan, i vla­dom, na če­lu sa pro­vje­re­nim Hri­sti­ćem, bio za­do­vo­ljan. Me­đu­tim, vje­ro­vat­no pod uti­skom de­pe­še kra­lja Mi­la­na, on se sju­tra­dan, 21. ju­la, pre­do­mi­slio. Ze­mlja je osta­la bez vla­de i Alek­san­dar je na­sto­jao da što pri­je sa­sta­vi no­vo mi­ni­star­stvo, ko­je će ga ože­ni­ti sa Dra­gom. Mi­ni­star­ska kri­za je tra­ja­la od 21. do no­ći iz­me­đu 23. i 24. ju­la. Kralj je za to vri­je­me pro­šao kroz ve­li­ku psi­hič­ku kri­zu, ko­ja je bi­la pot­hra­nji­va­na i stra­hom od oče­vog po­vrat­ka u Sr­bi­ju. Si­ma Ne­sto­ro­vić, pred­sjed­nik Na­rod­ne skup­šti­ne, pre­nio je Alek­san­dru vi­jest iz po­vjer­lji­vog odje­lje­nja Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih dje­la da je kralj Mi­lan na­pu­stio Karls­bad i kre­nuo u Be­o­grad.
Alek­san­dar je, žu­re­ći da što pri­je sa­sta­vi vla­du, po­zvao u dvor ne­ko­li­ko po­li­tič­kih i voj­nih lič­no­sti. Pr­vo je na­go­va­rao ge­ne­ra­la Cin­car-Mar­ko­vi­ća, ali ni­je uspio da ga pri­vo­li na taj ko­rak. Po­tom se obra­tio Jo­va­nu Ava­ku­mo­vi­ću, ko­ga su, pri­je pri­je­ma kod kra­lja, Ri­sta Ba­de­mlić i Lju­bo­mir Leš­ja­nin ubje­đi­va­li da se pri­hva­ti sa­sta­va vla­de, a da po­sli­je, kao pred­sjed­nik mi­ni­star­stva, uz nji­ho­vu po­moć, spri­je­či že­nid­bu. Da bi Ava­ku­mo­vi­ću tre­ba­lo po­nu­di­ti mi­ni­star­ski po­lo­žaj kra­lja je pod­sje­tio Alek­sa Jo­va­no­vić, ko­ji je pret­hod­nog da­na pri­hva­tio po­lo­žaj pred­sjed­ni­ka vla­de. Alek­san­dar se iz­go­vo­rio da je Ava­ku­mo­vić van Be­o­gra­da, ali je obe­ćao da će ga de­pe­šom po­zva­ti. Ava­ku­mo­vić je sa­mo ri­je­šio da po­ku­ša da od­vra­ti Alek­san­dra od vjen­ča­nja sa Dra­gom Ma­šin. Na­kon du­gog uza­jam­nog ubje­đi­va­nja, sta­vio se kra­lju na ras­po­la­ga­nje uko­li­ko od­u­sta­ne od svo­je od­lu­ke, što je za Alek­san­dra u tom tre­nut­ku bi­lo pot­pu­no ne­va­žno. Kralj je, da­kle, iako je imao Jo­va­no­vi­ćev pri­sta­nak, vr­šio pri­ti­sak i na Ava­ku­mo­vi­ća. To je uči­nio za­to što je Jo­van Ava­ku­mo­vić bio po­li­tič­ki ja­ča lič­nost od ne­po­zna­tog Alek­se Jo­va­no­vi­ća. Ni ge­ne­ra­li Bo­gi­će­vić, An­do­no­vić, Ma­rin­ko­vić i Bo­ško­vić ni­su htje­li da pri­hva­te kra­lje­vu po­nu­du.
Vla­da je ko­nač­no sa­sta­vlje­na 24. ju­la. Za nje­nog mi­ni­stra-pred­sjed­ni­ka po­sta­vljen je Alek­sa Jo­va­no­vić, do­ta­da pred­sjed­nik Ape­la­ci­o­nog su­da. Jo­va­no­vić je, ci­je­njen kao prav­nik, bio no­va lič­nost u po­li­ti­ci. Osta­li čla­no­vi mi­ni­star­stva su ta­ko­đe bi­li ma­lo po­zna­ti u po­li­tič­kom ži­vo­tu Sr­bi­je. Kralj je, sa no­vom vla­dom, ot­po­čeo pri­pre­me za vjen­ča­nje.
Uvod­ni čin u ce­re­mo­ni­ju vjen­ča­nja Dra­ge Ma­šin i kra­lja Alek­san­dra bio je ‘’is­pit’’ kra­lja i ‘’svi­je­tle vje­re­ni­ce’’, ko­ji je oba­vljen u ne­vje­sti­noj ku­ći, u ne­dje­lju 27. ju­la 1900. go­di­ne. To je bi­la zva­nič­na vje­rid­ba, ko­joj je pri­su­stvo­va­lo sto­ti­nak oso­ba. Kralj je u pri­su­stvu mi­tro­po­li­ta Ino­ken­ti­ja, mi­ni­stra i pred­stav­ni­ka stra­nih dvo­ro­va, ovog pu­ta pre­ma pro­pi­si­ma Pra­vo­slav­ne cr­kve, pr­ste­no­vao svo­ju vje­re­ni­cu. Do­ga­đaj je bio po­vod za pr­vi jav­ni spek­takl u gra­du. Be­o­grad­ska op­šti­na je or­ga­ni­zo­va­la ba­klja­du, ko­ja se kre­ta­la od Op­šti­ne, pre­ko Te­ra­zi­ja do ras­kr­šća Krun­ske i Re­sav­ske uli­ce. Tu se za­u­sta­vi­la i kralj se po­ja­vio pr­vi put u dru­štvu svo­je vje­re­ni­ce, na pro­zo­ru nje­ne ku­će. Ovu sce­nu, ne slu­čaj­no, upot­pu­ni­li su ge­ne­ral Di­mi­tri­je Cin­car-Mar­ko­vić i Si­ma Ne­sto­ro­vić, pred­sjed­nik Na­rod­ne skup­šti­ne. Nji­ho­vo pri­su­stvo tre­ba­lo je da po­ka­že ka­ko su voj­ska i na­rod na stra­ni kra­lja. Alek­san­dar je, po­sli­je od­svi­ra­ne kra­lje­ve him­ne, bla­go­da­rio be­sje­dom, pr­vom od mno­gih ko­je je odr­žao tih da­na.
Kra­lje­va svad­ba pre­tvo­re­na je u pom­pe­znu sve­ča­nost. Ri­ječ je bi­la o no­voj te­a­tral­noj mo­ći mo­der­nih mo­nar­hi­ja, u ko­ji­ma je spek­takl če­sto bio po­tvr­da mo­ći umje­sto ne­ka­da­šnje dvor­ske ve­li­čan­stve­no­sti i sja­ja. Na dan vjen­ča­nja, u sva­nu­će, sa be­o­grad­ske tvr­đa­ve ogla­si­li su se to­po­vi, na­ja­vlju­ju­ći po­če­tak sla­vlja. Cen­tar Be­o­gra­da bio je oki­ćen za­sta­va­ma i ze­le­ni­lom. Na­pra­vlje­ne su ‘’tri­jum­fal­ne ka­pi­je’’: pr­va kod Ri­sti­će­vog do­ma, za­tim na ula­zu u Uli­cu kne­za Mi­ha­i­la, tre­ća, naj­ve­ća, pred Na­rod­nim po­zo­ri­štem i če­tvr­ta na po­čet­ku Uli­ce kra­lja Pe­tra. Ka­pi­ja kod po­zo­ri­šta, na­pra­vlje­na u re­ne­san­snom sti­lu, bi­la je vi­so­ka 18 me­ta­ra. Na njoj su bi­li is­pi­sa­ni sti­ho­vi Dra­go­mi­ra Br­za­ka.
Mje­sec da­na po­sli­je vjen­ča­nja, ob­ja­vlje­no je da je kra­lji­ca u ‘’bla­go­slo­ve­nom sta­nju’’. Kralj Alek­san­dar je že­lio ob­ja­vom kra­lji­či­ne trud­no­će da osi­gu­ra i još vi­še učvr­sti te­me­lje svo­ga, tek sklo­plje­nog bra­ka. U di­je­lu do­ma­će jav­no­sti je br­zi­na ko­jom je Alek­san­dar sa­op­štio da se oče­ku­je sre­ćan do­ga­đaj u do­mu Obre­no­vi­ća stvo­ri­la sum­nju u nje­go­vu isti­ni­tost. Pa­vle Man­su­rov je, po­vo­dom ob­ja­ve kra­lji­či­ne trud­no­će, raz­go­va­rao sa Sto­ja­nom No­va­ko­vi­ćem, ko­me je kralj po­vje­rio svo­ju na­mje­ru. Kralj je No­va­ko­vi­ću ob­ja­snio da je na ovaj ko­rak bio pri­mo­ran jer je na­ro­du tre­ba­lo da­ti raz­lo­ge za ot­ka­zi­va­nje pla­ni­ra­nog pu­ta po Sr­bi­ji. Po­me­nuo je da su i gla­so­vi o aten­ta­tu na kra­ljev­ski par bi­li po­vod za ob­ja­vu bre­me­ni­to­sti srp­ske kra­lji­ce. Iz­gle­da da je na nje­go­vu od­lu­ku da ta­ko is­hi­tre­no ob­na­ro­du­je kra­lji­či­no sta­nje naj­vi­še uti­ca­la že­lja da se po­bi­ju svi gla­so­vi o Dra­gi­noj ne­plod­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)