- Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić

Ja pra­vim ne­po­no­vlji­vi za­o­kret: – Da sam ja kao Ve­ra Re­dlih, ja bih Vam či­ta­vu dra­mu iz­rec­to­va­la. Ova­ko što da ra­di­mo. Vi ste za­bo­ra­vi­li, a ja lo­še či­tam
Sta­ho­vič Mče­de­le­vu: – O–o–o! Ja ni­je­sam znao ka­ko su ovi pje­sni­ci čud­ni! Ta­ko smo se i ras­ta­li.
Od mar­ta pro­šle go­di­ne ni­šta ne znam o Ser­jo­ži. Ni­je­smo se vi­dje­li od 18. ja­nu­a­ra 1918. go­di­ne. Ka­da, gdje i ka­ko smo se vi­dje­li is­pri­ča­ću, mo­žda, ka­sni­je. Sad za to ne­mam sna­ge. Ži­vim sa Alom i Iri­nom u Bo­ri­so­gleb­skom so­ka­ku. Ali je šest go­di­na, a Iri­ni dvi­je go­di­ne i se­dam mje­se­ci. Ži­vi­mo u pot­kro­vlju. Hle­ba ne­ma­mo, bra­šna ne­ma­mo. Či­ta­va re­zer­va hra­ne su nam ne­ko­li­ko krom­pi­ra ko­ji su osta­li kom­ši­ja­ma... Hra­ni­mo se onim što nam po­klo­ne su­sje­di. Su­pru­ga obu­ća­ra Gran­skog, mr­ša­va, tam­no­o­ka že­na, cr­ve­nog i na­pa­će­nog li­ca, maj­ka pe­to­ro dje­ce, po­sla­la mi je po naj­sta­ri­joj ker­ki, blok za ru­čak, jer je tog da­na jed­no nje­no di­je­te po­šlo na ru­čak u dječ­ji za­vod. U isto vri­je­me je za Alu po­sla­la „ko­la­čić”. A go­spo­đa Goljd­man, su­sjet­ka ko­ja ži­vi u sta­nu is­pod nas, maj­ka tro­je dje­ce, po­vre­me­no je dje­voj­či­ca­ma sla­la su­pu, a ju­če mi je, po tre­ći put, po­zaj­mi­la hi­lja­du ru­ba­lja. Još jed­na su­sjet­ka, ma­le­šna, iz­mu­če­na po­slo­vi­ma, dje­com i dr­skim mu­žem, je­vrej­skim tr­gov­cem, po­ma­že mi čim mo­že, kri­ju­ći od mu­ža. Po­ma­žu mi i dru­gi su­sje­di, iako su, ma­nje – vi­še, svi si­ro­ti­nja. Sje­te se da po­sto­jim. Do­ne­su hleb i ši­bi­ce.
Ali­no pi­smo Se­jo­ži (25. no­vem­bra 1918. go­di­ne): Dra­gi ta­ta, Ja ta­ko vo­lim da Vam pi­šem. Če­sto Vas tra­žim oči­ma po so­bi, tra­žim va­še ra­do­sno li­ce, ali uspi­je­vam da vi­dim sa­mo va­še fo­to­gra­fi­je. Pa i one u mo­jim oči­ma oži­vlja­va­ju, jer ih ja pa­žlji­vo gle­dam. Me­ni se sve či­ni da će­te iz mrač­nog ugla iza­ći Vi, sa va­šim nje­žnim ,dra­gim li­cem. Oslu­šku­jem sva­ki šum: če­smu, auto, ljud­ski glas.
Me­ni se či­ni, ili pri­či­nja­va, da sve oži­vlja­va i is­pra­vlja se ka­da ga ja gle­dam. Ja se Vas stal­no sje­ćam i bes­ko­nač­no ću se sje­ća­ti. Pre­da mnom je ci­je­li ne­be­ski svod sje­ća­nja. Ja ve­o­ma vo­lim ri­ječ „svod”. Me­ni se či­ni da po­sto­je lju­di ko­ji ži­ve u tom svo­du i ni­ka­da ne­će ne­sta­ti u olu­ji.
Ja po na­šoj so­bi ho­dam u je­se­njoj žu­toj ha­lji­ni. Vaš ži­vot, li­je­pi moj ta­ta, je ogrom­ni ne­be­ski svod sa ve­li­kim zvi­je­zda­ma. A nad Va­šom gla­vom je Zvi­je­zda prav­de. Ja se pred Va­ma kla­njam do sa­me ze­mlje.
Dra­gi ta­ta, Mi smo jed­ne ve­če­ri še­ta­li, i ja sam po­gle­da­la u ne­bo. Me­ni se uči­ni­lo da se ono okre­će u kru­gu. Ve­o­ma sam se upla­ši­la i ka­za­la to ma­mi. Ma­ma je re­kla da se ne­bo, stvar­no, okre­će. Me­ni se to či­ni­lo stra­šno. Na uli­ci ni­je bi­lo ni­ko­ga i ni­če­ga osim nas. I mut­nih lam­pi­o­na. Ma­ma mi je re­kla da se ne tre­ba pla­ši­ti zvi­je­zda, ne­go da ih tre­ba pri­hva­ta­ti kao svo­je pri­ja­te­lje. Pri­bra­la sam se i mi smo mir­no na­sta­vi­le da še­ta­mo. Sa­da se ja ni­če­ga ne bo­jim. Osla­njam se na ma­mi­nu ru­ku. Lju­bim Vas ci­je­lom du­šom i sr­cem.
Va­ša Ala Pri­čam Balj­mon­tu da sam iz­gu­bi­la glas: – Zna­te, mo­ra da me je Bog ka­znio zbog to­ga što sam mno­go pri­ča­la. U to­ku či­ta­ve dvi­je ne­dje­lje ni­je­sam mo­gla da iz­go­vo­rim ni­šta osim glas „I”. Ni „A”, ni „O”. Sa­mo „I”. Ta­da sam ja shva­ti­la da tim gla­som po­či­nje ime ne­kog Iva­na, ko­je­ga ja ni­ka­da ni­je­sam ima­la. Re­kla sam to Balj­mon­tu, a on je mu­nje­vi­to re­a­go­vao: „Pa na­rav­no. I ima­la si ga. To je Ivan Ca­re­vić!” Sa­njam ja, jed­ne no­ći, da je pod u mo­joj so­bi okru­glog ob­li­ka i sav is­pu­cao. Tač­no sam pred­o­sje­ti­la da će mi do­ći u po­sje­tu ne­ko Ve­li­ki. Do­ve­la sam svo­ju so­bu u red, ka­ko bi pri­stoj­no iz­gle­da­la. U tom tre­nut­ku ču­lo se ku­ca­nje na vra­ti­ma i ona su se sa­ma otvo­ri­la. Ušao je Ve­li­ki. Ušao je Hrist Spa­si­telj. Ja sam ću­ta­la. On je sjeo na sto­li­cu i tu­žno me gle­dao. Ja ni­je­sam htje­la da sjed­nem, ne­go sam sto­ja­la i ru­ka­ma po­kri­la li­ce. Čim je ušao Spa­si­telj, so­ba se is­pu­ni­la kr­sto­vi­ma, ma­če­vi­ma i ras­pe­ći­ma.
San se ne pre­ki­da, ali ja vi­dim ka­ko Hri­sta vo­de na ras­pe­će u tr­no­vi vi­je­nac. Ta­da sam ja zgra­bi­la krst i mač, i po­šla za nji­ma. Hri­stos je ne­stao, ali su nje­go­vi ne­pri­ja­te­lji još išli i tra­ži­li ga. Ja sam kroz pro­zor ugle­da­la ri­je­ku...
Sti­že zi­ma 1919. go­di­ne. Ja osje­ćam da ni­ko­me vi­še na ovom svi­je­tu ni­je­sam po­treb­na, osim Ali i Ser­jo­ži, ako su još ži­vi. Ja od­lič­no shva­tam da će br­zo do­ći dan ka­da ću pot­pu­no pre­sta­ti da pi­šem sti­ho­ve. Raz­lo­ga za to je vi­še: Pr­vo, ne osje­ćam ni­ka­kvu po­tre­bu da ih vi­še pi­šem; Dru­go, sti­ho­vi, kao i sva­ko stva­ra­la­štvo, su sa­mo­po­tvr­đi­va­nje i – sre­ća. A ja sam sa­da da­le­ko od sva­kog sa­mo­po­tvr­đi­va­nja.
Tre­će, sa­da sve la­ko le­ti, i mo­je bi­lje­žni­ce mo­gu la­ko po­le­tje­ti. I za­što bih u nji­ma ne­što za­pi­si­va­la? Če­tvr­to, ja sam iz­gu­bi­la upra­vljač. Je­dan ta­las spi­ra dru­gi. Uzmi­mo kao pri­mjer sti­ho­ve o an­đe­li­ma: „An­đe­li su sli­je­pi i glu­vi”. I ku­da da­lje? Go­to­vo je! Kraj! Za­vla­dao je ha­os! Je­dan lik is­ti­sku­je dru­gi! Slu­čaj­nost ri­me me od­vo­di hi­lja­du mi­lja od ono­ga što sam ra­ni­je htje­la. Sa­da su dru­ga­či­ji sti­ho­vi u mo­di. Rzul­tat: osta­vljam či­sti list! Za­tva­ram oči pred sva­čim; Pe­to, to što bih još ima­la da ka­žem, svi­jet će sam se­bi ka­za­ti...
Ma­ri­na Cve­ta­je­va je 31. agu­sta 1941. go­di­ne, u Eabu­gi, na ri­je­ci Ka­mi, iz­vr­ši­la sa­mo­u­bi­stvo, osta­viv­ši de­vet­na­e­sto­go­di­šnjem si­nu Ge­or­gi­ju – Mu­ru ce­du­lji­cu sa sle­de­ćim ri­je­či­ma opro­šta­ja: „Mur­li­ga! Opro­sti mi, ali da­lje bi bi­lo sve go­re. Te­ško sam bo­le­sna. Ja vi­še ni­je­sam ja. Vo­lim te bez­um­no. Shva­ti da ni­je­sam mo­gla vi­še ži­vje­ti...”KRAJ