- Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Raz­vo­dom bra­ka iz­me­đu kra­lja Mi­la­na i kra­lji­ce Na­ta­li­je, do­no­še­njem Usta­va 1888. go­di­ne, ab­di­ka­ci­jom i Mi­la­no­vim od­la­skom iz Sr­bi­je, iz­gle­da­lo je da je otvo­re­na no­va stra­ni­ca u isto­ri­ji po­li­tič­kog ži­vo­ta ze­mlje. Kralj Mi­lan je, od­la­ze­ći sa vla­sti, od­re­dio na­mje­sni­ke svom ma­lo­ljet­nom si­nu Alek­san­dru. Ra­di­kal­na vla­da ge­ne­ra­la Sa­ve Gru­ji­ća, a po­tom Ni­ko­le Pa­ši­ća, pri­bli­ži­la je Sr­bi­ju Ru­si­ji, što ni­je bla­go­na­klo­no pri­mlje­no u Be­ču. Ipak, Sr­bi­ja je po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka da­le­ko bi­la od unu­tra­šnje sta­bil­no­sti i re­da. Skan­da­li na Dvo­ru, ko­ji su pri­vu­kli i pa­žnju me­đu­na­rod­ne jav­no­sti, na­sta­vlja­li su se i da­lje. Nji­hov za­vr­šni čin tre­ba­lo je da bu­de do­no­še­nje skup­štin­ske re­zo­lu­ci­je od 12. apri­la 1891. go­di­ne ko­jom je kra­lji­ca Na­ta­li­ja prog­na­na iz ze­mlje.
Nje­no pro­tje­ri­va­nje iz Be­o­gra­da pre­ra­slo je u pra­vi dru­štve­ni do­ga­đaj. Pr­vo­bit­no ne­spret­no iz­ve­den po­ku­šaj pro­gon­stva, u ko­me je bi­lo žr­ta­va, iza­zvao je ogor­če­nje gra­đa­na pre­ma ra­di­ka­li­ma. Iako je sve­ti­na vje­ro­vat­no bi­la pod­sti­ca­na Na­ta­li­ji­nim pri­ja­te­lji­ma, li­be­ra­li­ma i na­pred­nja­ci­ma, ovaj pro­test je imao i ka­rak­ter gra­đan­ske po­bu­ne.
Kra­lji­ca je iz Be­o­gra­da sa­ma kre­nu­la na put. Nje­ne pri­ja­te­lji­ce i dvor­ske da­me is­pra­ti­le su je do Ze­mu­na. U je­sen 1891. go­di­ne, ona se, po­sli­je bo­rav­ka na Si­na­ji i u Pa­ri­zu, pri­pre­ma­la za no­vu se­lid­bu. Pro­da­la je ima­nje u Be­sa­ra­bi­ji za dva mi­li­o­na di­na­ra i od ren­te je mo­gla se­bi da omo­gu­ći pri­sto­jan ži­vot. Pri­ja­te­lji­ma je pi­sa­la o svom te­škom du­šev­nom sta­nju zbog od­la­ska iz Be­o­gra­da i o od­lu­ci da se vi­še ne vra­ća u Sr­bi­ju. Za stal­no bo­ra­vi­šte oda­bra­la je Bi­ja­ric, lje­to­va­li­šte u Ta­skon­skom za­li­vu na ju­gu Fran­cu­ske.
Ka­da je i ka­ko Dra­ga Ma­šin po­sta­la dvor­ska go­spo­đa prog­na­ne kra­lji­ce? Oko nje­nog stu­pa­nja u slu­žbu kod kra­lji­ce Na­ta­li­je po­sto­je raz­li­či­ta mi­šlje­nja i po­da­ci. Pre­ma jed­nom, kralj Mi­lan je, kao je­dan od Dra­gi­nih biv­ših lju­bav­ni­ka, na­met­nuo svo­ju me­tre­su kra­lji­ci. Pre­ma dru­gom, Dra­ga je sa­ma za­mo­li­la Na­ta­li­ju da je po­ve­de sa so­bom. Ana Lu­nje­vi­ca se sje­ća­la da je Dra­ga, kra­jem 1891. go­di­ne, do­bi­la po­ziv od kra­lji­ce Na­ta­li­je da joj se pri­dru­ži u Bi­ja­ri­cu.
Osim pre­po­ru­ka, kra­lji­ca Na­ta­li­ja je mno­go ra­ni­je ima­la pri­li­ku da upo­zna Dra­gu Ma­šin. Ona je, kao po­kro­vi­telj­ka „Žen­skog dru­štva”, če­sto pri­su­stvo­va­la sa­stan­ci­ma od­bo­ra sa ča­so­pis „Do­ma­ći­cu”, či­ji je član Dra­ga bi­la od 1889. go­di­ne. Pri­je ne­go što je do­ni­je­la od­lu­ku da je pri­mi u slu­žbu, si­gur­no se ras­pi­ta­la o nje­noj pro­šlo­sti. Sa­svim je iz­vje­sno da se od Na­ta­li­je ni­je baš la­ko mo­gla sa­kri­ti pri­ča o nje­nom pro­ble­ma­tič­nom ži­vo­tu. Na­ta­li­ja je 1898. go­di­ne pi­sa­la svom ko­mor­ni­ku Alek­san­dru Si­mo­no­vi­ću: „Ja sam u nje­no po­šte­nje vje­ro­va­la vi­še ne­go u svo­je sop­stve­no”. Pre­ma svje­do­čan­stvi­ma onih ko­ji su zna­li za kru­te kra­lji­či­ne prin­ci­pe, ona ni­kad ne bi, čak i u još te­žem po­lo­ža­ju od ta­da­šnjeg, pri­hva­ti­la oso­bu ko­ja je bi­la „kom­pro­mi­to­va­na”. Tvrd­nje da je kralj Mi­lan pri­mo­rao Na­ta­li­ju da pri­mi Dra­gu ma­lo su vje­ro­vat­ne zbog lo­ših od­no­sa iz­me­đu kra­ljev­skog pa­ra tih go­di­na. Kralj Mi­lan je, pre­ma ri­je­či­ma Če­do­mi­lja Mi­ja­to­vi­ća, od po­čet­ka Dra­gi­ne po­ve­za­no­sti sa Dvo­rom imao ot­por pre­ma njoj zbog to­ga što je ona bi­la Na­ta­li­ji­na iza­bra­ni­ca.
Dra­ga Ma­šin je stu­pi­la u slu­žbu kod kra­lji­ce Na­ta­li­je u dru­goj po­lo­vi­ni 1891. go­di­ne i ima­la je sta­tus dvor­ske go­spo­đe. Ona, me­đu­tim, ni­ka­da zva­nič­no ni­je pro­gla­še­na za dvor­sku da­mu. Da je ima­la taj po­lo­žaj svje­do­či pi­smo u ko­me ka­že da ot­ka­ko se pri­mi­la du­žno­sti, ne­ma pu­no vre­me­na za pre­pi­sku sa pri­ja­te­lji­ma. Na nje­nim po­sjet­ni­ca­ma je pi­sa­lo Dra­ga Ma­šin, ro­đe­na Lu­nje­vi­ca, dvor­ska go­spo­đa Nj.V. kra­lji­ce Na­ta­li­je. Vje­ro­vat­no da u „Srp­skim no­vi­na­ma” ni­je ob­ja­vlje­na vi­jest o stu­pa­nju u slu­žbu zbog pro­mi­je­nje­nog po­lo­ža­ja kra­lji­ce Na­ta­li­je. Uosta­lom, pr­vih go­di­na iz­gnan­stva kra­lji­ce Na­ta­li­je ni u Dr­žav­nom ka­len­da­ru Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je ni­su na­ve­de­ni uobi­ča­je­ni po­da­ci o dvor­skom oso­blju kra­lje­vih ro­di­te­lja. U ne­kim be­o­grad­skim ku­ća­ma se mi­sli­lo ta­da da je no­vi po­lo­žaj spas za „li­je­pu, do­bru, in­te­li­gent­nu, ali ne­sreć­nu udo­vi­cu”. I za­i­sta, ovo je za nju bi­la ži­vot­na pri­li­ka da ot­poč­ne no­vi ži­vot, ali i da bo­lje po­mog­ne svo­ju po­ro­di­cu u Be­o­gra­du.
Dvi­je že­ne su do no­vem­bra 1893. go­di­ne ži­vje­le u iz­najm­lje­noj ku­ći da bi se po­čet­kom de­cem­bra pre­se­li­le u tek iz­gra­đe­nu vi­lu, ko­ju je kra­lji­ca Na­ta­li­ja na­zva­la „Sa­ši­no”. Bi­la je za­do­volj­na jer je ku­ća bi­la ele­gant­na i pro­stra­na: ima­la je tr­pe­za­ri­ju, ma­li sa­lon, di­van hol, spa­va­ću so­bu za Dra­gu, za kra­lja Alek­san­dra i za slu­žav­ke, dok je dio vi­le ko­ji je kra­lji­ca na­mi­je­ni­la se­bi bio još u ra­do­vi­ma. U bi­ja­rič­koj sre­di­ni, Na­ta­li­ja je us­po­sta­vi­la kon­tak­te sa ta­mo­šnjim mon­den­skim svi­je­tom. Ona i nje­na dvor­ska da­ma vo­di­le su ak­ti­van dru­štve­ni ži­vot. Dra­ga je u ri­jet­kim sa­ču­va­nim pi­smi­ma iz tog pe­ri­o­da pi­sa­la o svo­joj za­u­ze­to­sti. Sa ve­li­kim us­hi­će­njem, opi­si­va­la je od­la­ske u po­zo­ri­šte, na kon­cer­te, pri­je­me i ba­lo­ve.
(Na­sta­vi­će se)