-Pre­veo: Slav­ko K. Šće­pa­no­vić

Pa­vle: – Vo­lje­ti Ma­do­nu je isto što i osi­gu­ra­ti se od zaj­mo­da­va­ca, a zaj­mo­dav­ci su že­ne. Vo­lje­ti, zna­či vi­dje­ti čo­vje­ka ona­kvog ka­kvog ga je za­mi­slio Bog, ali ga ni­je­su ta­kvog stvo­ri­li ro­di­te­lji. Ne vo­lje­ti, zna­či vi­dje­ti čo­vje­ka ona­kvog ka­ko su ga stvo­ri­li ro­di­te­lji. A pre­sta­ti vo­lje­ti, zna­či umje­sto čo­vje­ka vi­dje­ti stvar, re­ci­mo sto­li­cu, ili sto.
Pi­smo he­ro­ju sop­stve­ne dra­me: „Vi bi­ste htje­li da vam go­vo­rim o svo­joj po­sled­njoj lju­ba­vi. Kao pr­vo, on je bo­žan­stve­no do­bar. A kao dru­go, ima bo­žan­stven glas. Oba ta dva bo­žan­stva ima­ju ama­ter­ski ka­rak­ter. A ta­kvih ama­te­ra ima mno­go. Ta­kvi su svi mu­škar­ci ko­ji ne vo­le že­ne, i sve že­ne ko­je ne vo­le mu­škar­ce.
On je upe­ča­tljiv, ka­ko du­šev­no, ta­ko tje­le­sno, u to­me je nje­go­va glav­na i ne­sum­nji­va su­šti­na. Kod nje­ga je od gro­zni­ce do za­no­sa sa­mo je­dan ko­rak. La­ko ga ob­u­zi­ma drh­ta­vi­ca. Ta­kvog sa­go­vor­ni­ka na svi­je­tu vi­še ne­ma. On zna i ra­zu­mi­je i ono što vi nij­dste re­kli, i što, mo­že bi­ti, ne bi­ste ni­kad re­kli, iako to ni­je ra­ni­je znao. Ima­ju­ći u vi­du sop­stve­nu li­je­njost, on vas ne bi ni­ka­da pri­vo­lio da go­vo­ri­te ne­što što bi nje­mu od­go­va­ra­lo.
Da li je on do­bar? Ni­je. A da li je umi­ljat? Je­ste. Jer, do­bro­ta je pri­mar­ni osje­ćaj. A on ži­vi dru­gim osje­ća­jem, umi­lja­to­šću. Lju­ba­vlju i za­no­som. Mr­žnje kod nje­ga ne­ma. U sve­mu dru­gom on je ve­o­ma jak, bi­ser, oslo­nac.
A u lju­i­ba­vi? E, o to­me ja ma­lo znam. Moj iz­o­štre­ni osje­ćaj i sluh mi go­vo­re da on tu ri­ječ ne vo­li. On se pla­ši uop­šte ri­je­či, kao i sve­ga zva­nič­nog. Ilu­zi­je ne vo­li. Ne že­li da ih ova­plo­ća­va­ju. On tu ras­koš osta­vlja iza se­be. On go­vo­ri: „Vo­li ti me­ne ona­ko ka­ko te­bi od­go­va­ra, ali se iz­ja­šnja­vaj da me vo­liš ona­ko ka­kop od­go­va­ra me­ni”.
Stra­ho­vič i ja smo se sre­li sa­mo jed­nom. Pri­je go­di­nu da­na. Upo­znao nas je Mče­de­lov, sa ko­jim se ja znam odav­no, ali smo se spri­ja­te­lji­li tek pro­šle zi­me. Me­ni se do­pa­da­lo kod nje­ga to što je bio čo­vjek po­zo­ri­šta. Ja sam uvi­jek shva­ta­la nje­go­vu lju­bav i strast pre­ma ne­vi­dlji­vom. Pred­sta­ve „ Slu­čaj po­ruč­ni­ka Jer­gu­no­va” i „Bi­je­le no­ći”, ko­je je on re­ži­rao pre­ma od­lom­ci­ma iz dje­la Le­sko­va, gle­da­la sam po če­ti­ri pu­ta. Ta­ko su mi se do­pa­da­le. Sje­ćam se sa­nji­ve su­ze po­ruč­ni­ka Jer­gu­no­va na sce­ni. Te­kla je niz nje­go­vo li­ce vre­la, pe­kla ga, po­tom se ohla­di­la. Li­čio je na u bo­ju ra­nje­nog voj­ni­ka. Pod­sje­ćao je na sve pri­pad­ni­ke Bi­je­le ar­mi­je. Mo­žda mi se zbog to­ga i do­pa­da­la pred­sta­va.
Po­sli­je pred­sta­ve me je od­veo u ka­fa­nu „Ze­leni pr­sten”, gdje je tre­ba­lo da se sret­ne­mo sa Sta­ho­vi­čem. O pred­sta­vi vi­še ni­je­sam htje­la da go­vo­rim. Ali nje­gov glas je ča­ro­ban. Svo­jim uši­ma ni­je­sam mo­gla da vje­ru­jem. To mi se ri­jet­ko do­ga­đa­lo. Pre­no­še­nje fra­ze od iz­go­vo­re­nog na za­mi­šlje­no, ni­je uvi­jek la­ko. Osje­ćaj u pa­u­za­ma iz­me­đu ri­je­či. Na sce­ni ni­je­su uvi­jek po­treb­ne ri­je­či. Ili ma­kar ni­je­su to­li­ko va­žne. Da bih ste­kla ko­nač­ni uti­sak o pred­sta­va­ma, slu­ša­la sam o to­me mi­šlje­nje Sta­ho­vi­ča. A Sta­ho­vič je čo­vjek ohol i nad­men. Bez ne­rav­ni­na. Gla­sov­na i pla­stič­na li­ni­ja kod nje­ga su ne­pre­kid­ne. Du­hov­no se dr­ži na vi­si­ni. Sa­svim je ne­va­žno ka­kav je on u pred­sta­vi. Ja­sno je, kao dan, da on u pred­sta­vi, na sce­ni, igra sa­mo­ga se­be. Ri­je­či­ma „Dra­ga mo­ja dje­co” on se ne obra­ća sa­mo svo­jim part­ne­ri­ma na sce­ni, ne­go svi­ma, svim ge­da­o­ci­ma u sa­li, či­ta­vom po­ko­lje­nju.
Nje­go­ve ri­je­či „Dra­ga mo­ja dje­co” tre­ba shva­ti­ti ova­ko: „Ja sam umo­ran i sve znam što će­te re­ći, sve va­še sno­ve, ko­je će­te sa­nja­ti u bu­duć­no­sti, ja sam vi­dio pri­je hi­lja­du go­di­na. Bez ob­zi­ra na umor, slu­šam sve va­še is­po­vi­je­sti i ot­po­vi­je­sti. Osim to­ga, ja, kao i svi lju­di u go­di­na­ma, pa­tim od ne­sa­ni­ce. Ne­će li mi va­ša dža­vr­lja­nja po­slu­ži­ti da spo­jim obr­ve kao mo­ja sreć­nia sa­bra­ća?” Da li je autor že­lio baš to da ka­že? Te­ško da je­ste! Ča­rob­no­šću svo­je su­šti­ne i gla­sa, li­ko­vi su u pot­pu­no­sti lo­kal­ni, ru­ska go­spo­da. I vre­men­ski, sa kra­ja vi­je­ka. Ali na sce­ni su oni pre­ra­sli u sve­vre­men­ske i sve­mje­sne li­ko­ve. Li­ko­ve ko­ji pri­pa­da­ju pro­šlo­sti i gle­da­ju u bu­duć­nost.
Sta­ho­vić je me­ni i Mče­de­lo­vu po­šao u su­sret. Vi­sok rast. Pra­vi, ela­stič­ni stas. Odi­je­lo, oči i ko­sa bo­je ne­gdje iz­me­đu če­li­ka i pe­pe­la. Nos po­vi­jen, obr­ve pri­rod­ne. Bes­pre­ko­ran soj.
Ri­je­či mo­ga pra­ti­o­ca Mče­de­lo­va su me pri­vo­lje­le da Sta­ho­vi­ća gle­dam di­rekt­no u oči. Re­kla sam: – Ja sam odu­še­vlje­na, ali Vi i to, vje­ro­vat­no zna­te od ra­ni­je. Va­ma je sa­svim do­volj­no da ču­je­te i osje­ća­te se­be. Ne vo­lim po­zo­ri­šte, ali vo­lim pri­zna­nja. Da­nas sam ja ve­o­ma sreć­na. I to je sve.
Obo­ji­ca se smi­ju. I ja se smi­jem.
– A za­što Vi – pi­tao je – go­ri­te svo­ju ko­su? Nje kod vas je i ta­ko ma­lo! Bi­la sam s razlogom zbu­nje­na: – Ma­lo? Ko­se? Kod me­ne ma­lo ko­se? – Htio sam re­ći da se su­vi­še krat­ko ši­ša­te.
Po­no­vo se svi smi­je­mo. Smi­jeh je u po­čet­ku po­znan­stva naj­bo­lja ve­za. Smi­jeh la­ko za­ma­glju­je obo­stra­ne sit­ne pro­pu­ste i gre­ške. Ja sam uza­vre­la i zagledam svo­je ru­ke.
Sta­ho­vič mi­je­nja te­mu: – Ja ve­o­ma vo­lim Va­še sti­ho­ve. Ka­da smo bi­li u Ki­slo­vod­sku, Ka­če­lov je od vas do­bio sti­ho­ve bez po­sve­te.
Ja sam po­no­vo uza­vre­la: – ?!!! Sta­ho­vič me umi­ru­je ru­kom i osmi­je­hom: –Ne tre­ba da se lju­ti­te. Pa Vas zna­ju sve ku­po­le i sva zvo­na... Va­ši su sti­ho­vi sjaj­ni. I u po­gle­du sa­dr­ža­ja, i mu­zi­kal­no­sti i je­zi­ka. Iz­van­red­ni su. Ja sam mno­ge od njih na­u­čio na­pa­met i če­sto ih in­ter­pre­ti­ram na knji­žev­nim ve­če­ri­ma. I to uvi­jek sa ve­li­kim uspje­hom. Na­rav­no, sve za­hva­lju­ju­ći va­ma...
Slu­šam ga oša­mu­će­na. U se­bi mi­slim. „Ja da­la sti­ho­ve Ka­če­lo­vu? Tr­gov­cu! Bez po­sve­te?! - Ja ?!!! – Ja – na­sta­va­lja Sta­ho­vič – iz­u­zet­no vo­lim da slu­šam ka­da pje­sni­ci go­vo­re svoje sti­ho­ve. Ne bi­ste li mi Vi go­vo­ri­li ne­ke svo­je sti­ho­ve? - Ali ... Ja ja­ko lo­še či­tam, kao ma­nje vi­še svi pje­sni­ci. Ni­ka­da se do­sad ni­je­sam od­lu­či­va­la na ta­ko ne­što. (La­žem na­rav­no, ja do­bro či­tam kao i ve­ći­na pje­sni­ka, i če­sto to ra­dim). Mo­žda bi Vi htje­li da go­vor­i­te mo­je sti­ho­ve. Ja bih vas sa za­do­volj­stvom slu­ša­la.
On zbu­nje­no: – Ja sam ih već po­ma­lo i za­bo­ra­vio.
(Na­sta­vi­će se)