-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

Dra­ga kao ne­vje­sta je osta­vi­la do­bar uti­sak na sa­vre­me­ni­ke ko­ji su is­ti­ca­li njen šarm, mla­dost i lje­po­tu. To­kom tri go­di­ne, ko­li­ko je tra­jao za­jed­nič­ki ži­vot Dra­ge i Sve­to­za­ra Ma­ši­na, ona je če­sto pra­ti­la mu­ža po te­re­ni­ma. Ži­vje­li su skrom­no, ne­ko vri­je­me u Ka­ra­nov­cu, Krup­nju i Le­skov­cu. Za vri­je­me mu­že­vlje­vih od­su­stvo­va­nja, osta­ja­la je u Be­o­gra­du i ži­vje­la u ku­ći Jo­va­na Ma­ši­na. Dje­ce ni­su ima­li, iako je, pre­ma tvrd­nji Mi­la­na Sto­ji­mi­ro­vi­ća, Dra­ga jed­nom osta­la bre­me­ni­ta.
Sve­to­zar Ma­šin je umro na te­re­nu, iz­me­đu ma­na­sti­ra Gor­njak i Pe­trov­ca na Mla­vi, 21. ma­ja 1886. go­di­ne. Pre­ma jed­ni­ma, umro je to­kom epi­lep­tič­nog na­pa­da iza­zva­nog pre­ve­li­kom ko­li­či­nom al­ko­ho­la. Če­do­milj Mi­ja­to­vić na­veo je da ga vi­jest o Ma­ši­no­voj smr­ti ni­je iz­ne­na­di­la, jer je u to vri­je­me, kao mi­ni­star fi­nan­si­ja, znao za sklo­nost svog se­kre­ta­ra pre­ma pi­ću. Pre­ma na­la­zu lje­ka­ra, umro je od sr­ča­ne ka­pi, po­ro­dič­ne bo­le­sti Ma­ši­no­vih. Me­đu­tim, ka­sni­je je ne­ka­ko mi­zo­gi­ni okvir Dra­gi­ne lič­no­sti po­pu­njen i tom „žen­skom” sklo­no­šću da, bu­du­ći fi­zič­ki sla­bi­je od mu­ška­ra­ca, ko­ri­ste dru­ga­či­je pu­te­ve za ra­zr­je­še­nje su­ko­ba i pro­ble­ma: ma­gi­ju, vra­ča­nje i tro­va­nje. Ta­ko je ona pro­gla­še­na za glav­nog kriv­ca za nje­go­vu smrt, jer je, na­vod­no, upo­tri­je­bi­la otrov­ne lje­ka­ri­je da bi se oslo­bo­di­la mu­ža.
Dra­ga je ima­la pra­vo na mu­že­vlje­vu pen­zi­ju iz Fon­da či­nov­nič­kih udo­vi­ca i si­ro­ča­di. Pre­ma Gra­đan­skom za­ko­ni­ku, ko­ji je u ne­kim od­red­ba­ma bio kraj­nje ne­po­vo­ljan za že­ne, bi­la je is­klju­če­na iz na­sled­stva mu­že­vlje­ve imo­vi­ne. Vra­ti­la se svo­joj po­ro­di­ci i ži­vje­la u oče­voj ku­ći sa maj­kom, bra­ćom i se­stra­ma. Po­sli­je smr­ti oca, ona je pre­u­ze­la bri­gu o po­ro­di­ci. Dvi­je udo­vič­ke pen­zi­je i ne­si­gu­ran pri­hod od ima­nja u Lu­nje­vi­ci, ni­su bi­le do­volj­ne da pod­mi­re tro­ško­ve ve­li­ke po­ro­di­ce. Tu je bi­la i par­ni­ca An­đe Lu­nje­vi­ce sa jed­nim ro­đa­kom oko is­pla­te pri­ho­da sa ima­nja, ko­ji im je ova us­kra­ti­la u ime jed­nog za­o­sta­log du­ga Pan­te Lu­nje­vi­ce. Du­go­vi po­ro­di­ce su po­sta­li sva­ko­dne­vi­ca i Dra­ga je po­ku­ša­la da po­mo­ću zaj­mo­va, ba­rem do­ne­kle, olak­ša svoj po­lo­žaj, jer po­vje­ri­o­ci ni­su mo­gli da če­ka­ju za­vr­še­tak par­ni­ce. Pre­ma sje­ća­nji­ma be­o­grad­skih go­spo­đa, ta­da je ži­vje­la u ve­li­koj bi­je­di i ni­je ni­ku­da iz­la­zi­la, jer ni­je ima­la ci­pe­la i ča­ra­pa. Mo­ra­la je da ih po­zajm­lju­je od svo­jih pri­ja­te­lji­ca.
Da bi se iz­vu­kla iz ne­ma­šti­ne, Dra­ga je po­te­gla di­na­stič­ke ve­ze svo­ga oca. Me­đu­tim, pri­je to­ga, ona je po­ku­ša­la da is­ko­ri­sti svo­je zna­nje stra­nih je­zi­ka. Da je bi­la neo­bič­no upor­na u po­ku­ša­ji­ma da do­bi­je po­sao na­stav­ni­ce, svje­do­či nje­no pi­smo mi­ni­stru pro­svje­te sa mol­bom da joj do­pu­sti po­la­ga­nje is­pi­ta iz nje­mač­kog je­zi­ka pred ko­mi­si­jom, ka­ko bi ste­kla kva­li­fi­ka­ci­ju za ovaj po­sao. Po­što su ta­kve ko­mi­si­je već bi­le obra­zo­va­ne za uči­te­lji­ce žen­skog ruč­nog ra­da, uči­te­lji­ce i pro­fe­so­re, na­da­la se da bi i zna­nje je­zi­ka mo­glo ta­ko da se do­ka­že. Me­đu­tim, Glav­ni pro­svjet­ni sa­vjet je za­klju­čio da ta oblast ni­je ure­đe­na pra­vi­li­ma, pa je bi­la od­bi­je­na. Za­to je, u go­di­na­ma po­sli­je mu­že­vlje­ve smr­ti, is­ko­ri­sti­la po­zna­va­nje je­zi­ka da bi se ba­vi­la pre­vo­đe­njem. Iz tog vre­me­na su i nje­ni knji­žev­ni po­ku­ša­ji, ko­ji po­ka­zuu da je ima­la am­bi­ci­ja da se afir­mi­še na tom po­lju.
Pra­vu isti­nu o nje­nom in­tim­nom ži­vo­tu iz udo­vič­kog pe­ri­o­da, ni­je la­ko do­ku­či­ti. U ve­ći­ni isto­ri­o­graf­sko-me­mo­ar­skih dje­la taj pe­ri­od je pri­ka­zan kao do­ba nje­nog ve­li­kog mo­ral­nog po­sr­nu­ća. Pi­sci ovih dje­la je­di­no ni­su sa­gla­sni u to­me da li je ona kre­nu­la „stran­pu­ti­com” zbog sla­bog ka­rak­te­ra ili za­to što ju je si­ro­ma­štvo pri­mo­ra­lo na to. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić je na­veo da je po­sli­je mu­že­vlje­ve smr­ti ima­la pri­ja­te­lja ko­ji ju je iz­dr­ža­vao, ali joj ni­je po­šlo za ru­kom da mu po­sta­ne že­na. Bi­la je pri­mo­ra­na da „ide od čo­vje­ka do čo­vje­ka, ali je i ta­da bi­la oba­zri­va – hva­ta­la je stran­ce i lju­de iz bo­ljeg svi­je­ta”. Dra­gi­ne pi­kant­ne lju­bav­ne sto­ri­je pre­pri­ča­va­ne su po Be­o­gra­du, a Đor­đe Gen­čić je kao mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la imao i spi­sak dva­na­e­sto­ri­ce na­vod­nih lju­bav­ni­ka. Kra­lju Alek­san­dru su, pre­ma iz­vje­šta­ju austro­u­gar­skog voj­nog ata­šea iz av­gu­sta 1900. go­di­ne, dva mi­ni­stra, tri ge­ne­ra­la i šef po­li­ci­je iz­ja­vi­li da se Dra­ga mo­gla ku­pi­ti za no­vac i po­klo­ne.
U ša­li je go­vo­ri­la da bi se je­di­no uda­la za Bog­da­na Po­po­vi­ća, Mi­len­ka Ve­sni­ća i Mi­ku Pe­tro­vi­ća. Sa dru­ge stra­ne, Aca No­va­ko­vić se sje­ćao da je do­la­zi­la če­sto u nje­go­vu kan­ce­la­ri­ju i tra­ži­la od nje­ga da je pre­po­ru­či kod ge­ne­ra­la Hor­va­to­vi­ća, ko­ji je ta­da imao še­zde­set go­di­na.
Iz­gle­da da je Dra­ga u pe­ri­o­du udo­vi­štva ima­la sa­mo jed­nu ozbilj­ni­ju pri­li­ku, ko­ju je že­lje­la da pre­tvo­ri u brak. Me­đu­tim, ta nje­na ve­za sa fran­cu­skim in­že­nje­rom, za­po­sle­nim na ori­jen­tal­nim že­lje­zni­ca­ma, za­vr­ši­la se ne­u­spje­hom. Na­pu­stio je Be­o­grad i Dra­gu pod iz­go­vo­rom da će ga ro­di­te­lji is­klju­či­ti iz na­sled­stva, uko­li­ko se njo­me ože­ni. Ože­nio se dru­gom že­nom ko­ja je po­sli­je 1900. go­di­ne ob­ja­vi­la u ita­li­jan­skoj štam­pi i Dra­gi­na pi­sma in­že­nje­ru.
(NASTaVI­ĆE SE)