PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ži­vot slav­nog i svjet­ski pri­zna­tog ma­te­ma­ti­ča­ra Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća u nje­go­vom okru­že­nju je te­kao na vi­še ko­lo­si­je­ka i ni­je, da­kle, bio usmje­ren i ogra­ni­čan sa­mo na usko­struč­ni i na­uč­ni rad. On je, ipak, bio čo­vjek ši­ro­kog in­te­re­so­va­nja i upo­re­do ra­dio na mno­gim pod­ruč­ji­ma. U Be­o­gra­du je, u ši­rim kru­go­vi­ma, bio mno­go po­zna­ti­ji kao vr­stan i stra­stan ri­bo­lo­vac. Nje­go­vo ba­vlje­nje ri­bo­lov­stvom da­ti­ra još od mla­da­lač­kog do­ba, od vre­me­na ka­da je nje­gov djed No­vi­ca La­za­re­vić od­lu­čio da svo­ga unu­ka upu­ti na što če­šći bo­ra­vak na oba­la­ma ve­li­kih ri­je­ka i ta­ko oja­ča nje­go­vo zdra­vlje. Mu­dri i pro­nic­lji­vi dje­da No­vi­ca je uvi­dio da u po­ro­di­ci Pe­tro­vi­ća, za ko­ju je bi­la uda­ta nje­go­va kćer­ka je­di­ni­ca Mi­li­ca, vla­da­la go­to­vo ge­net­ska sklo­nost pre­ma tu­ber­ku­lo­zi. Od te te­ške i ta­da ne­iz­lje­či­ve bo­le­sti (u na­ro­du po­zna­ta kao jef­ti­ka i su­ši­ca) ra­no je umro i nje­gov zet Ni­ko­din Pe­tro­vić, otac slav­nog ma­te­ma­ti­ča­ra. Sto­ga je No­vi­ca na­sto­jao da svo­ju unu­čad što vi­še upu­ću­je na bo­ra­vak na svje­žem i zdra­vom va­zdu­hu, a to se u Be­o­gra­du mo­glo na naj­bo­lji na­čin ostva­ri­ti na oba­la­ma ve­li­kih ri­je­ka Sa­ve i Du­na­va u či­joj bli­zi­ni se na­la­zi­la nji­ho­va ku­ća. Na­i­me, Mi­ha­i­lov rod­ni dom je bio smje­šten bli­zu Ka­le­meg­da­na, na Sav­skoj pa­di­ni, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ta­da­šnje Mi­tro­po­li­je, od­no­sno sa­da­šnje Pa­tri­jar­ši­je i Sa­bor­ne cr­kve. U njoj je pro­to­je­rej (pro­ta) No­vi­ca bio pa­roh i u su­sjed­stvu imao sop­stve­nu ku­ću, da bi se po­tom u njoj na­sta­vio, po­red Mi­ha­i­lo­vog, ži­vot nje­go­ve kćer­ke Mi­li­ce i nje­ne po­ro­di­ce.
Sa uz­vi­ši­ce na ko­joj je Mi­ha­i­lo ži­vio mo­gao je stal­no da gle­da na ve­li­ke ri­je­ke i ogro­man vi­dik, ko­ji se pro­sti­rao sve do da­le­kih voj­vo­đan­skih po­lja. U vri­je­me nje­go­vog dje­tinj­stva Sa­va i Du­nav su bi­le po­gra­nič­ne ri­je­ke. U po­ro­dič­noj ku­ći svo­ga dje­de No­vi­ce je naj­pri­je ži­vio sa maj­kom i bra­ćom, a ka­sni­je sa svo­jom se­strom i nje­nim mu­žem (ze­tom), po­zna­tim uni­ver­zi­tet­skim pro­fe­so­rom i prav­ni­kom Ži­vo­ji­nom Pe­ri­ćem. Zna­ti­želj­ni Mi­ha­i­lo je kao dje­čak si­la­zio na oba­lu Sa­ve i tu po­sma­trao rad mno­go­broj­nih ri­ba­ra, ko­ji su se tu uvi­jek na­la­zi­li i oba­vlja­li mno­go­broj­ne pri­pre­me pri­je od­la­ska na ri­bo­lov po ra­znim mje­sti­ma duž ve­li­kih ri­je­ka. Ri­ba­ri su vri­jed­no ra­di­li svoj po­sao i bi­li go­to­vo u pot­pu­no­sti ve­za­ni za ta mje­sta u do­sta uskom pod­ruč­ju oko ri­je­ka. Ni­je­su se vo­lje­li dru­ži­ti sa osta­lim sta­nov­ni­štvom ta­ko da su oni, za­pra­vo, pred­sta­vlja­li je­dan po­se­ban i spe­ci­fi­čan sloj rad­nog na­ro­da. Mi­ha­i­lo je ra­no upo­znao i za­vo­lio taj svi­jet, a i ri­ba­ri su br­zo uz­vra­ti­li, pri­hva­ti­li i za­vo­lje­li tog ma­log i in­te­li­gent­nog unu­ka iz­u­zet­no ci­je­nje­nog i na­o­či­tog pro­te No­vi­ce La­za­re­vi­ća.
Na­klo­nost i lju­bav ko­ju je od dje­čač­kog do­ba imao pre­ma ri­ba­ri­ma i nji­ho­vom po­slu su ga pot­pu­no pre­o­ku­pi­ra­li i po­sta­li sa­stav­ni dio nje­go­vog ži­vo­ta. Do­bro je upo­znao te lju­di i nji­ho­vo za­ni­ma­nje i sam po­stao je­dan od naj­po­zna­ti­jih maj­sto­ra tog za­na­ta, što mu je do­ni­je­lo i na­di­mak Mi­ka Alas, po ko­me je po­stao mno­go po­zna­ti­ji i po­pu­lar­ni­ji od nje­go­vog pra­vog ime­na i za­ni­ma­nja.
Mi­ki­no da­lje usa­vr­ša­va­nje u ri­bar­stvu je te­klo uobi­ča­je­nim pu­tem ka­ko bi na kra­ju mo­gao i sa­mo­stal­no, čak i pro­fe­si­o­nal­no, da se ba­vi ovom vr­stom dje­lat­no­sti. Sre­di­nom 1895. go­di­ne, u vri­je­me ka­da je već bio afir­mi­sa­ni i is­tak­nu­ti mla­di re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Ve­li­ke ško­le, Pe­tro­vić uspje­šno po­la­že is­pit za maj­sto­ra ri­bo­lov­stva. Mo­že­mo za­mi­sli­ti si­tu­a­ci­ju da je­dan uva­že­ni in­te­lek­tu­a­lac, fa­kul­tet­ski pro­fe­sor u Be­o­gra­du, po­la­že „obi­čan” is­pit za maj­sto­ra ri­bo­lov­stva, dok u isto vri­je­me stu­den­ti ma­te­ma­ti­ke po­la­žu naj­te­že is­pi­te iz naj­ap­strakt­ni­jih obla­sti kod svog na­stav­ni­ka. Ina­če, is­pit je Mi­ka po­lo­žio kod maj­sto­ra-ala­sa i biv­šeg usta­ba­še ri­bar­skog esna­fa Vla­de Bog­da­no­vi­ća. Do­bio je zva­nič­nu di­plo­mu, ko­ja se zva­la maj­stor­sko pi­smo, a ko­ju je on ve­o­ma lju­bo­mor­no i pa­žlji­vo ču­vao to­kom či­ta­vog ži­vo­ta. On je, na­i­me, do­bi­je­no „pi­smo” u ko­me se na­gla­ša­va da je i zva­nič­no po­stao „ovla­šće­ni za­na­tli­ja”, ura­mio i oka­čio o zid svo­je rad­ne so­be. Ta di­plo­ma mu je bi­la mno­go dra­ža od ra­znih dru­gih di­plo­ma, pla­ke­ta i pri­zna­nja do­bi­je­nih od naj­zna­čaj­ni­jih aka­de­mi­ja i na­uč­nih dru­šta­va. Od te 1895. go­di­ne, Mi­ha­i­lo se po­čeo i pro­fe­si­o­nal­no ba­vi­ti ri­bar­stvom, ta­ko da su Sa­va i Du­nav za­pra­vo po­sta­le u ne­ku ru­ku nje­go­vo dru­go „rad­no mje­sto”, po­red onog što ga je imao na Ve­li­koj ško­li, a ka­sni­je i Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du.
U vri­je­me Pe­tro­vi­će­ve mla­do­sti, pri kra­ju 19. vi­je­ka, po­sao ala­sa se ve­o­ma ozbilj­no shva­tao i nji­me su se pro­fe­si­o­nal­no mo­gli, bar zva­nič­no, ba­vi­ti sa­mo iz­u­če­ni i ospo­so­blje­ni lju­di. U okvi­ru te „ospo­so­blje­no­sti” se na­la­zi­lo i na­ve­de­no „ri­bar­sko pi­smo”, ko­je je ga­ran­to­va­lo da je do­tič­ni ri­bo­lo­vac po­lo­žio pro­pi­sa­ne is­pi­te i da je pret­hod­no pro­šao kroz sve fa­ze „usa­vr­ša­va­nja” u tom od­go­vor­nom i osje­tlji­vom po­slu. Kao što se vi­di iz na­či­na i ulo­že­nog vre­me­na, ka­ko je Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić ste­kao pra­vo da se ba­vi ri­bo­lov­stvom i na pro­fe­si­o­nal­nom pla­nu, do tog ste­pe­na je tre­ba­lo da pro­tek­ne vi­še go­di­na i da se mla­di čo­vjek mo­ra do­bro upo­zna­ti sa mno­gim prak­tič­nim pi­ta­nji­ma tog za­na­ta. Po­red ulo­va, tre­ba­lo je na­u­či­ti i mno­ge dru­ge stva­ri, po­seb­no vje­šti­nu spra­vlja­nja ra­znih je­la od ri­be. O Pe­tro­vi­će­vom ži­vo­tu kao ri­ba­ra i is­ku­snog po­zna­va­o­ca ku­li­nar­ske ve­šti­ne spra­vlja­nja je­la i spe­ci­ja­li­te­ta od ri­ba, po­sto­ji ve­li­ki broj za­ni­mlji­vih pri­ča, ko­je ga pri­ka­zu­ju i sa jed­nog mno­go dru­ga­či­jeg i za ši­ru či­ta­lač­ku pu­bli­ku pri­jem­či­vi­jeg sta­no­vi­šta, ne­go ka­da se on por­tre­ti­še kao ve­li­ki i ci­je­nje­ni na­uč­nik, ko­ji je ba­vio te­škim i ap­strakt­nim pi­ta­nji­ma iz eg­zakt­nih na­u­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)