PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pe­tro­vi­ćev iz­ra­zi­ti knji­žev­ni ta­le­nat se ogle­da ne sa­mo u ve­li­kom bro­ju pi­sa­nih sa­sta­va, naj­ve­ćim di­je­lom na­uč­nog i struč­nog ka­rak­te­ra, već i u nje­go­vim su­ge­stiv­nim i li­te­rar­no ob­li­ko­va­nim pu­to­pi­si­ma, re­por­ta­ža­ma, ese­ji­ma i dru­gim na­pi­si­ma. Ako se na­ve­de po­da­tak da je, re­ci­mo, sa­mo kao struč­njak i na­uč­nik ob­ja­vio 257 ra­do­va, on­da se mo­že za­klju­či­ti o ka­kvom se obim­nom po­slu tu ra­di. Isti­na, kod ovog stva­ra­o­ca je te­ško na­pra­vi­ti stro­ži­ju i ja­sni­ju raz­li­ku iz­me­đu na­uč­nih i struč­nih ra­do­va, ali su svi oni ve­o­ma sklad­no i ele­gant­no na­pi­sa­ni sa iz­ra­zi­tim smi­slom za pi­sme­no, ja­sno i pre­ci­zno, ali i li­te­rar­no ob­li­ko­va­nje i iz­ra­ža­va­nje. Tre­ba na­po­me­nu­ti da se Pe­tro­vić od mla­dić­kih go­di­na in­ten­ziv­no i ne­pre­kid­no in­te­re­so­vao za li­je­pu knji­žev­nost, još iz gim­na­zij­skih da­na (pod­sje­ća­mo da je ta­da gim­na­zi­ja po­či­nja­la na­kon če­tvo­ro­go­di­šnjeg osnov­no­škol­skog obra­zo­va­nja), u vri­je­me ka­da je ve­o­ma stra­sno či­tao mno­ga dje­la na­mi­je­nje­na omla­di­ni, osta­ju­ći joj vjer­ni po­klo­nik do kra­ja ži­vo­ta. Po­red kla­si­ka svjet­ske knji­žev­no­sti uvr­šet­nih u okvir oba­ve­zne škol­ske lek­ti­re, u nje­go­vim ru­ka­ma su če­sto bi­le knji­ge za­bav­nog i avan­tu­ri­stič­kog ka­rak­te­ra, što je kod mla­dog Pe­tro­vi­ća pod­sti­ca­lo ma­štu i že­lju da se i on sa­mo­stal­no pri­hva­ti ne­kog ve­li­kog po­du­hva­ta.
U bi­bli­o­te­ci Po­uč­nik, Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge 1940. go­di­ne, iz­la­zi Pe­tro­vi­će­va knji­ga Ro­man je­gu­lje, ko­ja je ima­la 187 štam­pa­nih stra­na, a či­ji pr­vo­bit­ni na­slov je bio Isto­ri­ja je­gu­lje. Tom knji­gom se, za­pra­vo, za­o­kru­žu­je nje­gov ci­klus od pet dje­la, ko­ja su na­sta­la to­kom nje­go­vih pu­to­va­nja po ši­ro­kim oke­a­ni­ma, po­seb­no kao re­zul­tat pret­hod­nih na­uč­nih is­pi­ti­va­nja na­sta­lih na tim pu­to­va­nji­ma. U na­ve­de­nim knji­ga­ma se naj­pot­pu­ni­je iz­no­se sva Pe­tro­vi­će­va is­ku­stva i za­pa­ža­nja, ko­ja je on vi­dio i do­ži­vio kao član ugled­nih na­uč­nih eks­pe­di­ci­ja. Iako je ov­dje ri­ječ pri­je sve­ga o po­uč­noj i po­pu­lar­noj li­te­ra­tu­ri, na­mi­je­nje­noj mla­đoj po­pu­la­ci­ji i lju­di­ma za­in­te­re­so­va­ni­ma za po­mor­stvo i ro­bo­lov, on pom­no i zna­lač­ki iz­no­si niz ve­o­ma zna­čaj­nih i li­te­rar­no uob­li­če­nih po­jed­no­sti ko­je za­slu­žu­ju na­slov: Ro­man o je­gu­lji. Da ka­že­mo sa­mo da je ri­ječ o je­gu­lji, ri­bi ko­ja se, ina­če, ja­vlja u pre­ko 500 po­seb­nih vr­sta. Tre­ba na­po­me­nu­ti da su to ri­be ko­je ima­ju vit­ko i iz­du­že­no ti­je­lo, obič­no bez kr­lju­šti. Je­gu­lje, ina­če, ži­ve u svim mo­ri­ma, ali ih ima i u slat­ko­vod­nim vo­da­ma, a ži­ve kao gra­blji­vi­ce, dok im se du­ži­na kre­će od 10 cen­ti­me­ta­ra do tri i po me­tra. Za­ni­mlji­vo je na­po­me­nu­ti da upra­vo te slat­ko­vod­ne je­gu­lje ima­ju dvi­je po­seb­ne fa­ze u svom raz­vo­ju: naj­pri­je, do zre­lo­sti, ži­ve u slat­kim vo­da­ma, a za­tim se vra­ća­ju u mo­re gdje se mri­je­ste Nji­ho­vo mje­sto za mri­je­šće­nje se na­la­zi u sje­ver­nom di­je­lu Atlant­skog oke­a­na, bli­zu ame­rič­ke oba­le; nji­ho­ve lar­ve se po­tom raz­vi­ja­ju i pre­no­se Golf­skom stru­jom do evop­ske oba­le gdje do­bi­ja­ju no­vi ob­lik. Po­sli­je to­ga na­pu­šta­ju oke­an­sku vo­du i od­la­ze u slat­ko­vod­ne sli­vo­ve, da bi tu na­sta­vi­le svo­je sa­zri­je­va­nje i ži­vot.
Pe­tro­vi­ćev Ro­man je­gu­lje pred­sta­vlja iz­van­red­no zre­lo i uspje­šno li­te­rar­no i po­pu­lar­no dje­lo. Ni­je ri­ječ sa­mo o po­seb­nom pri­stu­pu i raz­ma­tra­nju ži­vot­nog pu­ta jed­ne od naj­čud­no­va­ti­jih vo­de­nih ži­vo­ti­nja, već i o na­sto­ja­nju da se osvi­je­tle ne­ke vje­kov­ne taj­ne, ko­je su ne­pre­kid­no in­te­re­so­va­le bi­o­lo­ge i ri­bo­lov­ce. Pi­sac tu da­je izan­red­no pro­nic­ljiv i sve­o­bu­hva­tan pri­kaz je­gu­lje, pri če­mu iz­no­si ve­li­ki broj sop­stve­nih za­pa­ža­nja, op­ser­va­ci­ja i za­klju­ča­ka.
Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić je bio ta­ko­đe i ve­o­ma ta­len­to­va­ni mu­zi­čar. U ra­noj mla­do­sti je za­vo­lio vi­o­li­nu i na­u­čio da svi­ra taj li­je­pi i ga­nu­tlji­vi mu­zič­ki in­stru­ment. Ka­sni­je se ni­je odva­jao od tog in­stru­men­ta i, slič­no zna­me­ni­tom Al­ber­tu Ajn­štaj­nu, uvi­jek ga uzi­mao u ru­ke i svi­rao ne­ke sa­mo nje­mu svoj­stve­ne me­lo­di­je. Mu­zi­ka je, ta­ko, po­sta­la i traj­no osta­la sa­stav­ni dio nje­go­vog ži­vo­ta i mno­gi lju­di, ali i pri­ja­te­lji, su ga go­to­vo vi­še po­zna­va­li kao vr­snog vi­o­li­ni­sta, ne­go kao zna­me­ni­tog ma­te­ma­ti­ča­ra. S dru­ge stra­ne, naj­ši­ra jav­nost ga je po­zna­va­la kao pa­si­o­ni­ra­nog ri­bo­lov­ca – ala­sa, ta­ko da je Mi­ka bio omi­lje­na lič­nost sta­rog Be­o­gra­da. Ka­da bi se za­mo­rio od rje­ša­va­nja te­ških ma­te­ma­tič­kih pro­ble­ma, Mi­ka bi pri­hva­tao vi­o­li­nu i svi­rao li­je­pe i to­ple na­rod­ne me­lo­di­je. Nje­go­va mu­zi­ka je, za­pra­vo, pred­sta­vlja­la nje­go­va­nje i une­ko­li­ko mo­di­fi­ko­va­nje mno­go­broj­nih sta­rih iz­vor­nih na­rod­nih pje­sa­ma i me­lo­di­ja ko­je su bi­le go­to­vo za­bo­ra­vlje­ne. Ve­li­ki broj nje­go­vog iz­u­zet­no bo­ga­tog i ra­zno­vr­snog re­per­to­a­ra, su bi­le ma­lo po­zna­te na­rod­ne me­lo­di­je ko­je je ovaj ve­li­kan čuo i za­pam­tio, a po­tom i in­ter­pre­ti­rao.
O to­me ka­ko je Mi­ka za­vo­lio mu­zi­ku, ka­ko je po­čeo njo­me da se ba­vi, ka­ko je, naj­zad, osno­vao i svoj sop­stve­ni or­ke­star na­zvan Suz, de­talj­no go­vo­ri nje­gov pri­ja­telj i stal­ni član tog or­ke­stra Je­len­ko Mi­haj­lo­vić (1869–1956), ko­ji je po stru­ci bio se­i­zmo­log, ali je du­go oba­vljao du­žnost pro­fe­so­ra i rek­to­ra Vi­še pe­da­go­ške ško­le u Be­o­gra­du. Bio je ta­ko­đe i di­rek­tor Se­i­zmo­lo­škog za­vo­da Sr­bi­je. Mi­ha­i­lo­vić pri­pa­da naj­u­žem kru­gu du­go­go­di­šnjih dru­go­va i pri­ja­te­lja Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća, pa je do­bro po­zna­vao nje­go­ve ži­vot­ne pri­li­ke i na­vi­ke. Od­mah po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, J. Mi­ha­i­lo­vić je za­jed­no sa prof. Mi­lu­ti­nom Mi­lan­ko­vi­ćem ob­ja­vio knji­gu Mi­ka Alas, u iz­da­nju Ko­smo­sa (Be­o­grad, 1946), u ko­joj se na­la­ze mno­gi ve­o­ma za­ni­mlji­vi i ko­ri­sni po­da­ci i do­ga­đa­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)