Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Po­ve­den svo­jim in­te­re­so­va­njem za no­vi­nar­stvo, li­te­ra­tu­ru i film, iz rod­nog Be­ča od­la­zi u Ame­ri­ku, gdje se 1914. go­di­ne za­po­slio kao mon­ta­žer, pi­sac tek­sto­va i asi­stent re­ži­je. Go­di­ne 1925. pro­du­ci­rao i re­ži­rao je i svoj pr­vi film. Već na­red­ne go­di­ne po­čeo je da ra­di za Me­tro Gol­dvin Ma­jer, a sa­ra­đi­vao je i sa Čar­li Ča­pli­nom. Na­kon ve­li­kog uspje­ha fil­ma „Pod­ze­mlje”, 1927. go­di­ne ostva­ru­je sa­rad­nju sa Pa­ra­mo­un­tom. Pri­li­kom svog bo­rav­ka u Nje­mač­koj re­a­li­za­o­vao je „Pla­vog an­đe­la”, u ko­me ot­kri­va ta­le­nat Mar­le­ne Di­trih, sa njom se vra­ća u SAD i re­ži­ra ne­ko­li­ko fil­mo­va u ko­ji­ma, ova glu­mi­ca na­stu­pa u glav­nim ulo­ga­ma.
Film Pa­li an­đeo na gle­da­o­ca osta­vlja­va upe­ča­tljiv uti­sak, jer to je, u pr­vom re­du film ko­ji je Mar­le­nu Di­trih uz­di­gao u zvi­je­zde, iako joj ovo ni­je bi­la pr­va ulo­ga na fil­mu. Ova film­ska pri­ča po­či­nje pri­zo­rom že­ne ko­ja pe­re iz­log iza ko­ga se vi­di Mar­le­na kao Lo­la.
Lo­la, i mje­ri se sa tom ide­al­nom že­nom. U tom po­re­đe­nju Jo­zef fon Šter­nberg je vi­še za­in­te­re­so­van za ne­i­de­a­li­zo­va­nu stvar­nost uli­ce (po­zor­ni­ce) ne­go za pri­zor sa po­ste­ra. I to je da­lo ne­mi­lo­srd­ni ključ za no­vo či­ta­nje Pla­vog an­đe­la.
Da je te­ško do­ći do pot­pu­ne ilu­zi­je o ljud­skim emo­ci­ja­ma bez ne­po­sred­nog pri­su­stva ero­ti­ke – uvje­ra­va­li su mno­gi fil­mo­vi to­kom ci­je­le epo­he ni­je­mog ili be­zvuč­nog fil­ma. In­di­vi­du­al­na is­ku­stva su sa­mo umno­ža­va­la di­le­me jer se pri­ka­zi­va­njem na­gog ti­je­la i ot­kri­va­njem in­tim­nih od­no­sa ve­o­ma br­zo do­la­zi do za­si­će­nja pa se stal­no po­na­vlja pi­ta­nje — šta da­lje i do­kle ta­ko? Este­ti­ka ni­je mo­gla da iz­bjeg­ne ta­kvo su­o­ča­va­nje i sa­ma je mo­ra­la da po­sta­vlja za­htje­ve da se mi­je­nja­ju poj­mo­vi o ero­ti­zmu i nje­go­vom zna­če­nju u film­skom di­je­lu. Po­go­to­vo što je po­sta­lo oči­gled­no da se sa po­ve­ća­njem bro­ja dje­la is­pu­nje­nih za­vo­dlji­vim i pi­kant­nim sce­na­ma ne ra­zr­je­ša­va sa­mo po se­bi i sve ono što je ve­za­no za ta­kve do­ži­vlja­je. Od sce­na­ri­sta i ra­di­te­lja ko­ji su bi­li za­o­ku­plje­ni ova­kvim is­tra­ži­va­nji­ma ili opi­si­va­nji­ma tra­ži­la se sve ve­ća slo­bo­da, ne­kon­ven­ci­o­nal­nost, vi­tal­nost i od­re­đe­nost. To je ujed­no zna­či­lo da erot­ski pod­sti­ca­ji mo­ra­ju da do­bi­ju svo­ju ne sa­mo psi­ho­lo­šku već i umjet­nič­ku funk­ci­ju u kom­po­no­va­nju iz­ra­za na že­lje­ne te­me. Ali pri to­me se ja­sno odva­ja­lo estet­sko od teh­nič­kog i sto­ga je su­bjak­tiv­ni iz­raz sve vi­še sa­gle­da­van kao pra­va mo­guć­nost da do­bi­je­mo što pot­pu­ni­ju ilu­zi­ju o ero­ti­ci i nje­nom zna­ča­ju za ra­zu­mi­je­va­nje unu­tra­šnjeg do­ži­vlja­ja i sa­mog po­na­ša­nja sva­kog čo­vje­ka. Ti­me je ero­ti­zam za­pra­vo oslo­bo­đen od por­no­gra­fi­je, pred­ra­su­da, mo­ral­ne i psi­ho­lo­ške pri­ro­de pa i sa­mog vre­me­na, ka­ko bi mo­gao da bu­de ne­po­sred­no do­ve­den u ve­zu sa onim što je su­štin­sko u čo­vje­ko­vom ži­vot­nom is­po­lja­va­nju. Za­ni­mlji­vo je pri to­me da ni­ko ni­je išao za tim me­đu ozbilj­nim re­di­te­lji­ma, da od ero­ti­ke pra­vi no­vu fi­lo­zof­sku ili estet­sku kon­cep­ci­ju fil­ma, ni­ti da nje­go­vu te­o­ri­ju for­mu­li­še ne­za­vi­sno od sve­ga onog če­mu je film te­žio u svo­me raz­vo­ju.
(Na­sta­vi­će se)