Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


O škot­skim sti­ho­vi­ma Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va, ko­ji su , ta­ko­đe , u ne­če­mu pro­ro­čan­ski i mit­ski, go­vo­ri­će­mo ne­što ka­sni­je. Ne zna­ju­ći ni­šta o Škot­skoj, ni­ti o svo­jim škot­skim ugled­nim pre­ci­ma, Mi­ha­il Ljer­mon­tov 1830. go­di­ne pi­še pje­smu „Grob Osi­a­na“: Iza ma­gle­nih za­vje­sa,/ Pod ne­bom olu­ja, usred ste­pa,/ Na­la­zi se grob osi­a­na,/ Na pla­ni­na­ma mo­je Škot­ske./ Le­ti ka nje­mu moj duh uspa­va­ni/ Da za­vi­čaj­ni vje­tar po­di­še,/ I od gro­ba već za­bo­ra­vlje­nog / Po­no­vo se u ži­vot vra­ti!
Da li je ve­li­ki škot­ski i kelt­ski bard, mi­stik i pro­rok To­mas Ljer­mont, na­kon sto­lje­ća, na­šao svoj pro­du­že­tak u ve­li­kom ru­skom pje­sni­ku Mi­ha­i­lu Jur­je­vi­ču Ljer­mon­to­vu? Mo­žda bi on po­stao naš, ru­ski Šek­spir i pre­o­kre­nuo či­ta­vu svjet­sku li­te­ra­tu­ru. Ali avaj, ni­je bi­lo su­đe­no da se to do­go­di.
Ali, gdje je sa­da­šnja škot­ska lo­za na­šla svo­je drev­ne ru­ske ko­ri­je­ne? Pa ni­je slu­čaj­no Mi­ha­il Jur­je­vič 1832. go­di­ne na­pi­sao: Ne, ja ni­je­sam Baj­ron, ja sam dru­gi / Još ne­po­zna­ti iza­bra­nik / Kao bo­go­mo­ljac pro­ga­nja­ni, Ali sa­mo sa ru­skom du­šom.
Gdje je škot­ski vi­tez, da­le­ki Baj­ro­nov ro­đak, pro­na­šao svo­ju ru­sku du­šu? Da bi ta­ko spo­jio i uje­di­nio dva drev­na po­čet­ka: kelt­sko i slo­ven­sko, u jed­nom li­cu. Ne­ma ni­ka­kvog smi­sla sum­nja­ti u škot­ske ko­ri­je­ne Ljer­mon­ta, ali ni­je se u pri­je­sto­ni­ca­ma do­go­di­la du­bo­ka ru­si­fi­ka­ci­ja škot­skog voj­ni­ka. I za­to, da bi se shva­ti­la po­e­zi­ja ve­li­kog Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va, tre­ba se vra­ti­ti nje­go­vim ko­ri­je­ni­ma. Ka­ko go­vo­re ge­ne­ti­ča­ri, sve je za­lo­že­no u pre­ci­ma čo­vje­ka. Ge­nij se da­je od­o­zgo, ali bi­lo ko­ji ge­nij, Šek­spir, Ge­te, re­a­li­zu­ju se na svoj na­ci­o­nal­ni na­čin i u na­ci­o­nal­noj for­mi. Mo­žda je i za ot­kri­va­nje ljer­mon­tov­skog ge­ni­ja bio po­tre­ban dio kelt­ske mi­stič­no­sti, ali u for­ma­tu naj­po­taj­ni­je ru­sko­sti. Zbog to­ga su škot­ski vi­te­zi Ljer­mon­ti iz zam­ka Bal­ko­mi, od­lu­či­li da se, na pe­ri­od od sko­ro dvje­sta go­di­na, od 1621. do 1791. go­di­ne, pre­se­le u pri­ta­je­nu ru­sku ču­hlom­sku du­bi­nu, da se sro­de sa Ko­strom­skom ze­mljom, ko­ja nam je da­la i di­na­sti­ju ca­re­va Ro­ma­no­vih.
Pro­či­tav­ši sko­ro sto­ti­nu naj­ra­zno­vr­sni­jih knji­ga i ča­na­ka, su­prot­nih jed­ni dru­gi­ma, (a po­ne­kad i sa­mom pje­sni­ku) o Mi­ha­i­lu Jur­je­vi­ču Ljer­mon­to­vu, bio sam za­di­vljen : ljer­mon­tov­ska na­sljed­na li­ni­ja u is­tra­ži­va­nji­ma prak­tič­no je iz­o­sta­la. Ka­ko je po­če­la sa lju­tom mr­žnjom pje­sni­ko­ve ba­be Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne Ar­se­ni­je­ve pre­ma pje­sni­ko­vom ocu Ju­ri­ju Pe­tro­vi­ču Ljer­mon­to­vu, ta­ko i dan da­nas se is­klju­ču­ju ti drev­ni Ljer­mon­tov­ski ko­ri­je­ni iz nje­go­ve bi­o­gra­fi­je i sud­bi­ne. Uz to još iz­mi­šlja­ju raz­ne ko­je­šta­ri­je o pje­sni­ko­vim iz­mi­šlje­nim oče­vi­ma. Do­bro je što u tim iz­mi­ljo­ti­na­ma po­sto­je kao mi­ni­mum, još tri pje­sni­ko­va oca, u ver­zi­ja­ma u ko­je ni sa­mi mje­sni ma­lo­ga­đa­ni ne vje­ru­ju. A po­tom, „uvri­je­đe­na sta­ra “ fran­cu­skog lje­ka­ra, ili kmet­ski ko­či­jaš, ili če­čen­ski raz­boj­nik svo­je vr­ste? Osta­vi­mo to do­ko­nim splet­ka­ro­ši­ma.
Nas ču­di sa­mo to što su te ple­bej­ske ver­zi­je po­dr­ža­va­li i I.L. An­dro­ni­kov (o fran­cu­skom ocu) kao i ugled­ni ljer­mon­to­lo­zi V.A. Ma­nu­lov i V.A. Za­ha­rov (o kmet­skom ko­či­ja­šu, s ko­jim kao da se spe­tlja­la sa­svim mla­da ple­mić­ka dje­voj­ka iz ugled­ne po­ro­dic Sto­li­pi­nih, či­ja je maj­ka bi­la pri­nu­đe­na da za ve­li­ka pa­re „unaj­mi za nje­nog mu­ža Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mon­to­va). O toj mr­sko­sti, kao i o dru­gim ni­skim iz­mi­šljo­ti­na­ma, ko­je su se šte­dro ši­ri­le sa ci­ljem da se po­ni­zi ve­li­ki ru­ski pje­snik i da se oka­lja­ju nje­go­va čast i do­sto­jan­stvo, go­vo­ri­će­mo ka­sni­je.
Mi ne­će­mo in­si­si­ra­ti na to­me da su lič­ni kva­li­te­ti pje­sni­ka i oso­be­no­sti nje­go­ve po­e­zi­je, čak lju­bav pre­ma pla­nin­skom Kav­ka­zu, po­ve­za­ni s tim što su se u pje­sni­ku ma­ni­fe­sto­va­li ge­net­ski ko­ri­je­ni škot­skih gor­šta­ka. Da su nje­go­vi pre­ci bi­li iz rav­ni­čar­skih pod­ruč­ja, tun­dri ili taj­gi, duh po­e­zi­je bi bio dru­ga­či­ji. Či­ni se da da­nas na­uč­ni­ci u obla­sti me­di­ci­ne, ge­ne­ti­ča­ri i bi­o­he­mi­ča­ri, do­ka­zu­ju ve­zu mno­gih bo­le­sti sva­kog čo­vje­ka sa ko­ri­je­ni­ma nje­go­vih pre­da­ka. Pa i et­nič­ki i kli­mat­ski kod u ži­vo­tu čo­vje­ka za­u­zi­ma va­žno mje­sto. A eto, na­ši knji­žev­ni te­o­re­ti­ča­ri o to­me ne­će ni da zna­ju, ne­go do­zvo­lja­va­ju da u is­tra­ži­va­nju pje­sni­ko­ve sud­bi­ne uđe sve i sva­šta, sa­mo ne pro­šlost nje­go­vih pre­da­ka.
Uosta­lom, i ov­dje ima iz­u­ze­ta­ka ve­za­nih za ta­le­nat i in­tu­i­ci­ju čo­vje­ka ko­ji pi­še. Taj isti Di­mi­tri­je Me­rež­kov­ski u član­ku „ M.J. Ljer­mon­tov nad­čo­vje­čan­ski pje­snik“, Vla­di­mir So­lo­vjev u član­ku „Ljer­mon­to­vu“ i Va­si­lij Ro­za­nov u član­ku „Vječ­no tu­žni du­e­li“ pi­šu, isti­na raz­li­či­to, upra­vo o svjet­skim ko­ri­je­ni­ma ljer­mon­tov­ske po­e­zi­je.
Ljer­mon­tov svo­jim mrač­nim ro­man­ti­zmom bio mno­go bli­zak „svom drev­nom pret­ku pro­ro­čan­skom i de­mon­skom Fo­mi Rif­ma­ču, sa nje­gov­nim lju­bav­nim pje­sma­ma, mrač­nim pred­ska­zi­va­nji­ma, za­go­net­nim dvoj­nim po­sto­ja­njem i kob­nim kra­jem...“Na kra­ju kra­je­va, Šek­spi­rov Mag­bet je, ta­ko­đe, iz Škot­ske. I čak, me­đu nje­go­vim stvar­nim pro­tiv­ni­ci­ma, pri­sta­li­ca­ma Malj­kolj­ma, bio je vi­tez To­mas Ljer­mont: “Ni kod jed­no­ga od ru­skih pje­sni­ka ne­ma ta­kve sna­ge lič­nog sa­mo­o­sje­ća­nja kao kod Ljer­mon­to­va...“ (NA­STA­VI­ĆE SE)