Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


On je ta­ko i po­gi­nuo, ne mi­re­ći se sa sre­di­nom ko­ja ga je okru­ži­va­la. I ni­je to bio ne­ka­kav ari­sto­kra­ti­zam sto­li­pin­ske lo­ze, ni­ti pak raz­ma­že­nost bo­ga­tog i je­di­nog unu­ka ne­u­rav­no­te­že­ne ba­be Je­li­sa­ve­te Alk­se­jev­ne Ar­se­ni­je­ve, ro­đe­ne Sto­li­pi­ne, ne­go is­klju­či­vo ne­po­mir­lji­vost škot­skog gor­šta­ka, ko­ji je za se­be na­šao mir sa­mo me­đu Kav­ka­skim pla­ni­na­ma. Ka­ko on­da mo­že bi­ti go­vo­ra o ne­ka­kvom kmet­skom se­lja­ku sa pen­zen­ske ze­mlje. Što je još bi­lo po­treb­no tim ljer­mon­to­lo­zi­ma da bi osje­ti­li ri­je­či, smi­sao i duh ljer­mon­tov­ske po­e­zi­je, ne­go su lan­si­ra­li ta­kvu be­smi­sle­nu ver­zi­ju. Pa i sa br­blji­vim Bej­bu­la­tom Taj­mi­je­vim ni­ka­ko se ne mo­že kraj sa kra­jem po­ve­za­ti. Ne­ma ta­mo ni „uvri­je­đe­ne drev­ne lo­ze“, ni ni­ka­kvih drev­nih knji­žev­nih pre­da­ka...
A sa ocem Mi­ha­i­la Jur­je­vi­ča Ljer­mon­to­va, Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mon­to­va, ne­vi­dlji­va, za­bra­nje­na ve­za je po­sto­ja­la u to­ku či­ta­vog nji­ho­vog ži­vo­ta. Ali vra­ti­mo se ču­hlom­skim ze­mlja­ma. Kao što je či­ta­o­ci­ma po­zna­to, Ge­org Ljer­mont, škot­ski na­jam­nik, ko­ji je ro­đen u zam­ku Bal­ko­mi 1956. go­di­ne, slu­žio je i hra­bro se bo­rio u ru­skoj voj­sci, po­čev od 1613. go­di­ne. Od 1619–1621. go­di­ne car Mi­ha­il Ro­ma­nov po­čeo je bo­ga­to na­gra­đi­va­ti svo­je oda­ne bor­ce. Me­đu nji­ma i svog vr­šnja­ka, ofic­ra Ge­or­ga Ljer­mon­ta. Ka­ko se već go­vo­ri­lo, po­gi­nuo je pr­vi ru­ski Ljer­mont u bor­bi sa Po­lja­ci­ma pod Smo­ljen­skom 1634. go­di­ne. Nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci su, ka­ko je u to vri­je­me me­đu ple­mi­ći­ma bi­lo uobi­ča­je­no, bi­li ot­pre­mlje­ni u Ko­strom­sku ze­mlju, ko­ju mu je da­ro­vao car, pre­ci­zni­je u Ču­hlom­sko se­lo, gdje su sa­hra­nje­ni u Ara­mi­je­vom Go­ro­dec­kom ma­na­sti­ru.
Isto­ri­ja či­ta­ve lo­ze ru­skih Ljer­mon­to­vih, pro­pra­će­na je u „ Po­ko­ljen­skoj mo­no­gra­fi­ji lo­ze Ljer­mon­to­vih“, na ko­joj je mno­go go­di­na ra­dio isto­ri­čar ar­hi­var, uva­že­ni gra­đa­nin Ko­sto­me, Ale­san­dar Alek­san­dro­vič Gri­go­rov. Su­de­ći po toj knji­zi, lo­zu ru­skih Ljer­mon­to­vih či­ne vi­še od osam sto­ti­na pred­stav­ni­ka. Me­đu nji­ma ima pje­sni­ka, umjet­ni­ka i ofi­ci­ra ko­ji su pro­sla­vi­li Ru­si­ju u ra­tu 1812. go­di­ne, Ru­sko-tur­skom ra­tu, Pr­vom svjet­skom ra­tu i na kra­ju Otadž­bin­skom ra­tu. I svi su oni po­te­kli iz Ču­ho­lom­skih ze­ma­lja.
Ze­mlja se u to vri­je­me po­kla­nja­la sa­mo onim stra­nim voj­ni­ci­ma ko­ji su se od­lu­či­va­li da za­u­vi­jek osta­nu u Ru­si­ji. U spi­sku, u ko­je­mu je bio Ju­rij Ljer­mont, bi­lo je upi­sa­no još 47 lju­di ko­ji su od­lu­či­li da za­u­vi­jek osta­nu u Ru­si­ji i da slu­že u voj­sci ru­skog ca­ra. Đa­kon Ivan Gr­ja­zev je 9. mar­ta 1621. go­di­ne na­pi­sao uvo­znu po­ve­lju „o se­li­ma i ne­na­se­lje­nim mje­sti­ma u ču­hlo­ma­skoj op­sa­di, kod Ču­hlo­me, u Ga­lic­kom okru­gu i Za­bo­loc­kim op­šti­na­ma, ko­je je car Mi­ha­i­lo Fjo­do­ro­vič da­ro­vao Ljer­mon­tu. Taj spi­sak je sa­ču­van u „Ga­lic­koj pi­šče­voj knji­zi“ 1628. go­di­ne: „1. Ku­znje­co­vo, 2. Usolj­co­vo, 3. Če­re­mi­si­no­vo, 4. Fi­li­no, 5. Re­vja­ki­no, 6. Sje­men­ko­vo, 7. Oka­to­vo, 8. Pa­vil­ki­no, 9. Ko­pi­lo­vo i 10. Ostri­žnji­ko­vo, na ri­je­ci Pen­ki, po­red Ču­hlom­skog je­ze­ra“.
Od Ge­or­ga, ili Ju­ri­ja Ljer­mon­ta, kre­nu­la je či­ta­va lo­za ko­strom­skih ple­mi­ća Ljer­mon­to­vih. Ju­rij je imao tri si­na. Po­sli­je nje­go­ve po­gi­bi­je nji­ma su pri­pa­la ču­hlom­ska se­la. Da­lje su po­tom­ci Ljer­mon­ta sti­ca­li no­va ima­nja u tom istom Ču­holm­skom okru­gu.
Isto­ri­ča­ri lo­zu Ljer­mon­to­vih u Ru­si­ji obič­no di­je­le na če­ti­ri li­ni­je ko­je Gri­go­rov na­zi­va po nji­ho­vim ima­nji­ma.
Pr­va li­ni­ja je ku­znje­cov­ska (po na­zi­vu pr­vog sa­la­ša). Ona je naj­ma­lo­broj­ni­ja. Dru­ga li­ni­ja je „ostro­žnji­kov­ska“ po ime­nu ima­nja Ostro­žnji­ko­vo. Pred­stav­ni­ci te li­ni­je da­nas či­ne naj­ve­ći broj lo­ze Ljer­mon­to­vih.
Tre­ća li­ni­ja je „iz­ma­i­lov­ska“ po ime­nu ima­nja Iz­ma­i­lo­vo. Od te li­ni­je po­ti­če pje­snik Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov. Tu su pje­sni­ko­vi pre­ci ži­je­li sve do 1791. go­di­ne, ka­da se nje­gov djed pre­se­lio u Kro­po­tvo, na ima­nje u Je­fre­mov­skom okru­gu Tul­ske gu­ber­ni­je. Mu­ško po­tom­stvo „iz­ma­i­lov­ske“ li­ni­je pre­ki­nu­to je smr­ću pje­sni­ka 1841. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)