Hi­dra. Mor­dor na Ha­ro­nu. Le­de­ne pla­ni­ne vi­so­ke tri i po ki­lo­me­tra na Plu­to­nu. Obi­lje za­le­đe­ne vo­de i me­ta­na. To bi bi­lo ukrat­ko sa­bi­ra­nje uti­sa­ka tek ob­ja­vlje­nih fo­to­gra­fi­ja Plu­to­na i nje­go­vih sa­te­li­ta.
Na­uč­ni­ci po­la­ko ski­da­ju veo mi­ste­ri­je sa jed­nog od naj­ta­jan­stve­ni­jih dje­lo­va Sun­če­vog si­ste­ma. Na du­go iškče­ki­va­noj Na­si­noj kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re ob­ja­vlje­ne su naj­no­vi­je fo­to­gra­fi­je ko­je je na­pra­vi­la son­da „No­vi ho­ri­zon­ti” to­kom ju­če­ra­šnjeg pro­li­je­ta­nja po­red Plu­to­na, pre­no­si B92.
Fo­to­gra­fi­je ot­kri­va­ju ekva­to­ri­jal­ni pre­dio Plu­to­na sa za­pa­nju­ju­ćom pre­ci­zno­šću. Mla­de pla­ni­ne, tek 100 mi­li­o­na go­di­na sta­re, uz­di­žu se 3,5 ki­lo­me­tra u vi­si­nu i još ra­stu, ob­ja­šnja­va Džef Mur iz ti­ma „No­vi ho­ri­zon­ti” za­du­že­nog za ge­o­lo­gi­ju i ge­o­fi­zi­ku.
Či­tav re­gi­on, na­uč­ni­ci sma­tra­ju, još je ge­o­lo­ški ak­ti­van. Svo­je pret­po­stav­ke o mla­do­sti pla­ni­na Mur i nje­go­ve ko­le­ge te­me­lje na manj­ku kra­te­ra, po­što se ovaj pre­dio raz­li­ku­je od ostat­ka Plu­to­na, či­ja je po­vr­ši­na pre­pu­na kra­te­ra od uda­ra ma­njih sve­mir­skih ti­je­la.
„Ovo je jed­na od majm­la­đih po­vr­ši­na ko­ju smo vi­dje­li u Sun­če­vom si­ste­mu”, is­ti­če Mur.
Za raz­li­ku od dru­gih le­de­nih sa­te­li­ta dži­nov­skih pla­ne­ta, Plu­ton ne mo­že da se za­gri­je gra­vi­ta­ci­o­nom in­ter­ak­ci­jom sa ve­ćim pla­ne­tar­nim ti­je­li­ma, ta­ko da je ne­ki dru­gi pro­ces od­go­vo­ran za stva­ra­nje pla­nin­skog re­lje­fa.
Pla­ni­ne su naj­vje­ro­vat­ni­je sa­či­nje­ne od le­da. Upr­kos to­me što me­tan i azot pre­kri­va­ju naj­ve­ći dio po­vr­ši­ne, ti ma­te­ri­ja­li ni­je­su do­volj­no sna­žni da for­mi­ra­ju pla­ni­ne. Umje­sto to­ga, po­tre­ban je čvr­šći, kru­ći ma­te­ri­jal, pa su pla­ni­ne naj­vje­ro­vat­ni­je sa­či­nje­ne od le­da, na­vo­di Bil Ma­ki­non iz ti­ma „No­vi ho­ri­zon­ti” i pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu Va­šing­ton.
Fo­to­gra­fi­je su na­pra­vlje­ne sat i po vre­me­na pri­je naj­bli­žeg pri­la­ska son­de Plu­to­nu, ka­da je le­ti­li­ca bi­la uda­lje­na 770.000 ki­lo­me­ta­ra od po­vr­ši­ne. Upr­kos to­me, na nji­ma se ja­sno ra­za­zna­ju struk­tu­re ma­nje od par ki­lo­me­ta­ra po­vr­ši­ne. Naj­no­vi­ji spek­tral­ni in­fra­cr­ve­ni sni­mak ot­krio je i ogrom­ne ko­li­či­ne za­le­đe­nog me­ta­na na po­vr­ši­ni.
Za­pa­nju­ju­ći de­ta­lji ot­kri­ve­ni su i o Ha­ro­nu, Plu­to­no­vom naj­ve­ćem sa­te­li­tu. Fo­to­gra­fi­je na­pra­vlje­ne sa uda­lje­no­sti od 466.000 ki­lo­me­ta­ra ot­kri­va­ju ogrom­ne li­ti­ce ko­je se pru­ža­ju vi­še od 1.000 ki­lo­me­ta­ra. To su­ge­ri­še ma­siv­no pu­ca­nje Ha­ro­no­ve ko­re, naj­vje­ro­vat­ni­je iza­zva­no unu­tra­šnjim pro­ce­si­ma. U gor­njem, de­snom ćo­šku duž ivi­ce, na­la­zi se ka­njon za ko­ji se pro­cje­nju­je da je du­bok iz­me­đu se­dam i de­vet ki­lo­me­ta­ra.
Na­uč­ni­ci su ta­ko­đe za­ču­đe­ni manj­kom kra­te­ra na Ha­ro­nu. Iako je do­bro osvi­je­tljen u tre­nut­ku fo­to­gra­fi­sa­nja i to­po­gra­fi­ja je ja­sna, re­la­tiv­no ma­lo kra­te­ra se mo­že vi­dje­ti, što ih na­vo­di na za­klju­čak da je Ha­ro­no­va po­vr­ši­na re­la­tiv­no mla­da, od­no­sno da je „sko­ro” po­no­vo ob­li­ko­va­na ge­o­lo­škom ak­tiv­no­šću.
Na Ha­ro­no­vom sje­ver­nom po­lar­nom pred­je­lu vi­di se ja­sna tam­na mr­lja, što je naj­vje­ro­vat­ni­je znak da po­sto­je re­zer­ve ne­kog tam­nog ma­te­ri­ja­la. Na­uč­ni­ci su mi­ste­ri­o­zni re­gi­on već na­zva­li Mor­dor (kra­ljev­stvo Mel­ko­ra i Sa­u­ro­na u Sred­njoj ze­mlji Dž.R.R. Tol­ki­na), a mno­go vi­še će zna­ti ka­da pri­stig­nu i osta­le fo­to­gra­fi­je i ka­da ih bu­du de­talj­no ana­li­zi­ra­li.


Iš­če­ku­ju fo­to­gra­fi­je

Još jed­na za­ni­mlji­va či­nje­ni­ca. Ha­ro­nov preč­nik iz­no­si 1.200 ki­lo­me­ta­ra, dva pu­ta ma­nji od Plu­to­no­vog. Sa oko 10 od­sto ma­se Plu­to­na, ima do­volj­no pri­vlač­ne sna­ge da gra­vi­ta­ci­o­no uti­če na svo­ju pla­ne­tu i da po­mje­ri za­jed­nič­ki cen­tar ma­se iz­me­đu Plu­to­na i se­be. To je ta­ko­đe slu­čaj i sa Ju­pi­te­rom i Sun­cem. To ne či­ni Ha­ron sa­mo naj­ve­ćim sa­te­li­tom u od­no­su na svog „ro­di­te­lja” u Sun­če­vom si­ste­mu, već či­ni i čvrst ar­gu­ment na­uč­ni­ka da pro­gla­se Plu­ton-Ha­ron pr­vim bi­nar­nim pa­tu­lja­skim pla­ne­tar­nim si­ste­mom.
Ot­kad je ot­kri­ven 2005. go­di­ne, Plu­to­nov sa­te­lit Hi­dra ni­je bio ni­šta dru­go do je­dva vi­dlji­va za­ma­glje­na tač­ka na ne­bu. No­vi snim­ci po­ka­za­li su ne­be­sko ti­je­lo ne­pra­vil­nog, krom­pi­ra­stog ob­li­ka.
Sa re­zo­lu­ci­jom od tri ki­lo­me­tra po pik­se­lu, „No­vi ho­ri­zon­ti” su ot­kri­li da su di­men­zi­je sit­nog sa­te­li­ta 43 sa 33 ki­lo­me­tra. Kao i što je slu­čaj sa Ha­ro­nom, Hi­dri­na po­vr­ši­na je naj­vje­ro­vat­ni­je pre­kri­ve­na le­dom. Me­đu­tim, unu­tar Hi­dri­nog svi­je­tlog ti­je­la po­sto­ji tam­ni­ji, kru­žni pre­dio.
„Son­da No­vi ho­ri­zon­ti nam je ko­nač­no ot­kri­la osnov­ne fi­zič­ke oso­bi­ne Hi­dre”, re­kao je Hal Vi­ver, šef ti­ma za „Lo­ri”, je­dan od in­stru­me­na­ta za sni­ma­nje na son­di, do­da­ju­ći da će se još vi­še vi­dje­ti na fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je tek tre­ba da stig­nu.