PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Uoč­ljiv je i ne­sklad iz­me­đu fak­tič­kog po­lo­ža­ja bar­jak­ta­ra u bor­bi i te­o­rij­ske – prav­ne re­gu­la­ci­je. U pro­pi­si­ma ni­gdje se ne pre­ci­zi­ra fak­tič­ka ulo­ga ko­ju u bor­ba­ma sa ne­pri­ja­te­ljem bar­jak­tar ima. Bar­jak­tar ne no­si sa­mo bar­jak na če­lu pri­pa­da­ju­će voj­ne for­ma­ci­je, već sko­ro sa­mo­stal­no i sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no stu­pa u čel­nu oru­ža­nu ak­ci­ju, smje­lo i hra­bro ju­ri­ša u cen­tar ne­pri­ja­telj­ske voj­ske ili na ša­nac, osva­ja­nje utvr­đe­nih po­zi­ci­ja. Ti­me či­ta­vu voj­nu je­di­ni­cu usmje­ra­va na na­pad. Naj­če­šće pr­vi osva­ja ne­pri­ja­telj­sku po­zi­ci­ju i po­ba­da cr­no­gor­ski po­bje­do­no­sni bar­jak na ne­pri­ja­telj­sko utvr­đe­nje. Na­rav­no, da ta­kvu ulo­gu i hra­brost pla­ća svo­jim ži­vo­tom ili ra­nja­va­njem. Ovo tim pri­je, jer je zgod­na i vid­na me­ta za ne­pri­ja­telj­ske kur­šu­me i ja­ta­ga­ne. Do­da­je­mo da je bar­jak za Cr­no­gor­ce neo­bič­na sve­ti­nja, ko­ja se po­štu­je iz­nad bar­jak­ta­re­va ži­vo­ta. Sto­ga, u su­ko­bi­ma, od­no­sno u ra­tu sa ne­pri­ja­te­lji­ma, sra­zmjer­no naj­vi­še gi­nu ovi iz­u­zet­no hra­bri rat­ni­ci – bar­jak­ta­ri.
Ko­li­ko se bar­jak ci­je­nio na­ve­šće­mo sa­mo je­dan slu­čaj. U brat­stvu Đu­ka­no­vi­ća iz Gra­đa­na ža­li­je im je even­tu­al­no gu­blje­nje bar­ja­ka ne­go smrt bar­jak­ta­ra nji­ho­va brat­stve­ni­ka. Evo šta ka­žu brat­stve­ni­ci tim po­vo­dom: „Či­nje­lo bi se na­šem brat­stvu ra­dost vi­še ne­go da on živ po­sta­ne sa­mo da ovaj bar­jak bu­de u na­šem brat­stvu Đu­ka­no­vi­ća u Gra­đa­ne ”.
Za­što je za Cr­no­gor­ca iz­u­zet­no omi­ljen i ci­je­njen cr­no­gor­ski bar­jak. Čak i vi­še od sa­mog ži­vo­ta. Bar­jak se da­vao naj­bo­ljem u če­ti, što pod­ra­zu­mi­je­va da je i naj­bo­lji ju­nak u svom voj­nom čet­nom okru­že­nju. Za Cr­no­gor­ca ju­na­štvo je na vr­hu ljud­skih vr­li­na, jer su naj­vi­še ci­je­nje­ni čoj­stvo i ju­na­štvo. Bar­jak u brat­stvu uz­di­že ugled i ja­ča po­nos brat­stva. Ta­ko­đe, bar­jak­tar je po­no­san što se na­la­zi na če­lu voj­ne for­ma­ci­je, i što mu se pru­ža pri­li­ka da se is­tak­ne u ra­tu, da pr­vi osva­ja ne­pri­ja­telj­ske po­zi­ci­je, da pr­vi ju­ri­ša na ne­pri­ja­te­lja. Za mno­ge bi to bi­la ne­po­volj­na okol­nost, jer je iz­lo­že­na me­ta ne­pri­ja­te­lju, ko­ji se is­ti­če ubi­stvom cr­no­gor­skog bar­jak­ta­ra, ko­me od­si­je­ca gla­vu i gra­bi bar­jak. Pra­vo je ču­do ka­ko i vi­še cr­no­gor­skih bar­jak­ta­ra ne stra­da, ne gi­ne. Mi rje­še­nje vi­di­mo u ju­na­štvu i vje­šti­ni ra­to­va­nja, kao i od­go­va­ra­ju­ćem sa­dej­stvu, ne sa­mo svo­je je­di­ni­ce već rat­nič­kog sr­ca či­ta­ve cr­no­gor­ske voj­ske.
Ne mo­že se re­ći da ni­je Cr­no­go­rac i sla­vo­lju­biv, ali ako su mu rat­nič­ka čast i bar­jak iz­nad ži­vo­ta, on­da je on sav pod­re­đen ju­na­štvu i od­bra­ni otadž­bi­ne i sla­vi ko­ju do­no­si to ju­na­štvo, čast i čoj­stvo ko­je pro­is­ti­ču iz tih vr­li­na. Za­to ni­je ču­do na­tje­ca­nje ko će pr­vi ugra­bi­ti bar­jak ako po­gi­ne ili bu­de ra­njen bar­jak­tar, ili žal­be što ne­ko dru­gi no­si bar­jak, ili mol­be za do­bi­ja­nje istog, ka­da se če­sto is­ti­če slav­na stra­na pro­šlo­sti brat­stva, od­no­sno pre­da­ka.
U cr­no­gor­skoj voj­sci su če­ti­ri re­da (ran­ga) bar­jak­ta­ra: čet­ni bar­jak­tar, ba­ta­ljon­ski, za­tim bri­gad­ni i naj­vi­ši alaj­bar­jak­tar – bar­jak­tar ukup­ne cr­no­gor­ske voj­ske. U ras­po­re­đi­va­nju voj­nog i gra­đan­skog či­nov­ni­štva u Cr­noj Go­ri VII ka­te­go­ri­ji pri­pa­da­ju: ofi­ci­ri, alaj­bar­jak­ta­ri, bri­gad­ni i ba­ta­ljon­ski bar­jak­ta­ri, dok su van ka­te­go­ri­ja čet­ni bar­jak­ta­ri. Sve bar­jak­ta­re (svih ran­go­va) ime­nu­je knjaz (kralj), go­spo­dar, a po pred­lo­gu mi­ni­stra voj­nog, a po­ne­kad i lič­no na mol­bu po­je­di­nih pre­ten­de­na­ta, po­seb­no ako je ri­ječ o pra­vu na­sled­stva. Naj­če­šće ra­di ime­no­va­nja bar­jak­ta­ra, oso­bi­to čet­nog, bri­ga­dir pod­no­si mi­ni­stru voj­nom pred­log, a ovaj Nj. K. V. knja­zu go­spo­da­ru.
„Bar­jak­ta­ri­ma, vod­ni­ci­ma i de­se­ča­ri­ma Gar­de či­no­vi se ne uzi­ma­ju, ali se uvr­šću­ju u svo­je če­te, vo­do­ve i de­se­ti­ne ak­tiv­ne voj­ske, kao i osta­li voj­ni­ci”. U mno­gim ba­ta­ljo­ni­ma ak­tiv­ne voj­ske ofi­ci­ri i bar­jak­ta­ri osta­ju bez če­ta, ali pri istim ba­ta­ljo­ni­ma „kao ofi­ci­ri i bar­jak­ta­ri na ras­po­lo­že­nje sa istim pra­vi­ma i pla­ta­ma osta­lih ofi­ci­ra u ba­ta­ljo­nu.
Voj­ne ko­mi­si­je, pri po­vre­me­nom pre­pi­su voj­ske, sta­re bar­jak­ta­re za­mje­nju­ju si­no­vi­ma, na­rav­no uz ovla­šće­nje od stra­ne mi­ni­stra voj­nog, od­no­sno knja­za (kra­lja). Bar­jak­ta­ri ko­ji ni­je­su u če­ta­ma, i ni­ti re­zer­ve, pri­ma­će pla­tu ako im si­no­vi ni­je­su čet­ni bar­jak­ta­ri. Ako su bar­jak­ta­ri bez po­ro­da, a bar­ja­ci pri­je­šli na ro­đa­ke, „u ne­djej­stvu su”, ali pri­ma­ju bar­jak­tar­sku pla­tu.
Za bar­jak­ta­re ko­ji su raz­ri­je­še­ni du­žno­sti, ili zbog sta­ro­sti pre­ve­de­ni u re­zer­vu, pla­ta se pre­ki­da oni­ma či­ji su si­no­vi na­sli­je­di­li bar­jak i oni­ma ko­ji su is­pi­sa­ni iz re­ze­r­ve, a osta­li da pri­ma­ju pla­tu do dru­ge na­red­be.
„Oni voj­ni­ci ko­ji za­stu­pa­ju bar­jak­ta­re ko­ji se na­la­ze u ino­stran­stvu ne ra­ču­na­ju se bar­jak­ta­ri­ma”, pa pre­ma to­me ne­ma­ju pra­vo no­si­ti gr­bo­ve, ni­ti pri­ma­ti „pla­tu bar­jak­tar­sku”.
Bar­jak je mo­gao osta­ti u re­zer­vi ne­kom brat­stvu dok se ne na­ku­pi do­vo­ljan broj voj­ni­ka za usta­no­vu če­te, na­ro­či­to ako je ne­kom brat­stvu bar­jak pri­pa­dao od ra­ni­je, re­ci­mo iz do­ba Pe­tra I , Pe­tra II ili knja­za Da­ni­la.
Do pu­no­ljet­stva na­sled­ni­ka po­koj­nog bar­jak­ta­ra ne­ko mo­že da no­si bar­jak, a čim po­sta­ne pu­no­lje­tan za­ko­ni­ti na­sled­nik, pre­da­je mu se bar­jak „bez ri­je­či”.
Vi­še go­di­na bar­jak­ta­ri ne­ma­ju pra­vo na pen­zi­ju, a pre­stan­kom slu­žbe pre­sta­je im pla­ta. U go­di­ne slu­žbe za pen­zi­ju ra­ču­na se vri­je­me u bar­jak­tar­skom či­nu, sa­mo ako taj do­bi­je ve­ću pla­tu, ili čin u voj­nič­koj ili gra­đan­skoj slu­žbi.
(KRAJ)