Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


Ne­po­sred­no pri­je svo­je smr­ti, 1831. go­di­ne, Ju­rij Pe­tro­vič je na­pi­sao „Du­hov­no za­vje­šta­nje“ u ko­je­mu je sa očin­skom pro­nic­lji­vo­šću na­pi­sao o ve­li­kom po­et­skom da­ru svo­ga si­na. Su­štin­ski, otac je bio pr­vi kri­ti­čar Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va. Sa­mo to za­vje­šta­nje je anu­li­ra­lo kle­ve­te svih ljer­mon­to­lo­ga i uza­lud­ne po­ku­ša­je dru­gih da ocem pje­sni­ka pro­gla­se dru­gog čo­vje­ka.
„U ime Oca, Si­na i Sve­to­ga Du­ha. Amin.
Uz bla­go­slov Mi­lo­sti­vo­ga Bo­ga, na­la­ze­ći se u pot­pu­nom psi­hič­kom i fi­zič­kom zdrav­stve­nom sta­nju, na­la­zim za po­treb­no da na­pi­šem ovaj očev sa­vjet i, u isto vri­je­me, za­vje­šta­nje te­bi, naj­dra­ži si­ne moj Mi­ha­il, i kao na­sljed­ni­ku ne­ve­li­kog mog ima­nja, iz­ra­zim mo­ju neo­po­zi­vu vo­lju, i te­be, kao otac i hri­šća­nin, mo­lim i za­kli­njem da ona bu­de u pot­pu­no­sti is­po­što­va­na i iz­vr­še­na, jer sam čvr­sto uvje­ren da ćeš se, uko­li­ko ne iz­vr­šiš mo­ju vo­lju, spo­ri­ti i su­di­ti sa mnom pred li­cem sa­mog Pra­ved­nog Go­spo­da Bo­ga. Da­kle, bla­go­slo­vim te­be, naj­mi­li­ji si­ne moj, ime­nom Go­spo­da ne­še­ga Isu­sa Hri­sta, ko­je­ga mo­lim svom to­pli­nom vje­re nje­žnog oca, da on bu­de mi­lo­stiv pre­ma te­bi, da te za­klo­ni Du­hom Svo­jim Sve­tim i upu­ti te na pra­vi put. Idu­ći u nje­go­voj po­vor­ci tim pu­tem, ti ćeš na­ći mo­gu­će bla­žen­stvo za čo­vje­ka. Iako si ti još u mla­dim go­di­na­ma, ja vi­dim da si ob­da­ren ogrom­nim spo­sob­no­sti­ma uma. Ne za­ne­ma­ruj te spo­sob­no­sti, i ču­vaj se da ih ne ko­ri­stiš za ne­što štet­no ili bes­ko­ri­sno. To je ta­le­nat za či­je ko­ri­šće­nje ćeš ti, jed­nog da­na, mo­ra­ti da po­la­žeš ra­čun Bo­gu!... Ti imaš, vo­lje­ni si­ne moj, do­bro sr­ce. Ne ogor­ča­vaj ga čak ni naj­ve­ćom ne­prav­dom i ne­za­hval­no­šću lju­di, jer ćeš ogor­ča­va­njem sam upa­sti u one ko­je sam pre­zi­reš. Vje­ruj, si­ne moj, da je istin­ska, ne­li­ce­mjer­na lju­bav pre­ma Bo­gu i bli­žnje­mu je­di­ni put da se ži­vi i umi­re spo­koj­no.
Hva­la ti, ve­li­ki pri­ja­te­lju moj, za tvo­ju lju­bav, i nje­žnu pa­žnju pre­ma me­ni, ko­je sam ja osje­ćao, iako sam bio li­šen sre­će da ži­vim za­jed­no s to­bom. Te­be su po­zna­ti uzro­ci na­šeg odvo­je­nog ži­vo­ta, i ja sam uvje­ren da za to ne­ćeš me­ne pre­ko­ri­je­va­ti. Ja sam htio da sa­ču­vam tvoj po­lo­žaj i imov­no sta­nje, iz­gu­biv­ši za se­be ono što mi je bi­lo naj­dra­go­cje­ni­je i naj­o­sje­tlji­vi­je. I Bog me na­gra­dio zbog to­ga, jer ja vi­dim da u tvom sr­cu i tvom uva­ža­va­nju me­ne, ni­je­sam ni­šta iz­gu­bio.
Mo­lim te, ubi­je­di svo­ju ba­bu, da sam ja u pot­pu­no­sti oprav­da­vao sve nje­ne po­stup­ke u po­gle­du tvog vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja, i da sam, na mo­ju ve­li­ku ža­lost, bio pri­nu­đen da ću­tim ka­da sam pri­mje­ći­vao su­prot­no, da bih iz­bje­gao ne­mi­nov­no ne­za­dovljstvo.
Ka­ži joj da sam ja nje­ne ne­pra­ved­no­sti pre­ma me­ni uvi­jek pre­ži­vlja­vao ve­o­ma te­ško i ja­ko ža­lio nje­ne za­blu­de, jer je ona u me­ni vi­dje­la svog ne­pri­ja­te­lja i on­da ka­da sam ja bio spre­man da je, svim sr­cem, vo­lim kao maj­ku mo­je že­ne, ko­ju sam ve­o­ma obo­ža­vao. Ali ne­ka joj Bog opro­sti te za­blu­de, kao što joj ih i ja opra­štam...
Iz­vr­ša­va­njem, u cje­li­ni, ovog mog za­vje­šta­nja, naj­dra­ži si­ne moj, ti ćeš umi­ri­ti duh tvo­ga oca, ko­ji će vje­či­to bla­go­slo­vi­ti i mo­li­ti se za te­be pred Tro­nom Sve­vi­šnjeg.
Da­na 28. ja­nu­a­ra 1831. go­di­ne
Tvoj otac Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov”
Ka­sni­je, u pot­pu­noj pat­nji, ostav­ši de­fi­ni­tiv­no si­ro­če bez oba ro­di­te­lja, Mi­a­il Jur­je­vič pi­še još jed­nu pro­nic­lji­vu pje­smu po­sve­će­nu svo­joj sud­bi­ni i gbit­ku maj­ke i oca.
„Ja sam sin pat­nji. Moj otac
Ni­je imao mi­ra do kra­ja.
U su­za­ma se uga­si­la maj­ka mo­ja.
Od njih sam ostao sa­mo ja,
Su­vi­šan član na pi­ru svjet­skom,
Mla­da gran­či­ca na pa­nju su­vom;
Ma­da je ze­le­na – so­ka ne­ma,
Kće­ri smr­ti – smrt je su­đe­na!”
I ka­ko je mo­gu­će, ne ana­li­zi­ra­ju­ći sud­bi­nu nje­go­vih ro­di­te­lja, pi­sa­ti či­ta­ve knji­ge po­sve­će­ne nje­go­vom lič­nom ne­spo­koj­stvu i ne­po­treb­no­sti svi­je­tu lju­di, ako je pje­snik, po­sli­je oče­ve smr­ti, sam na­pi­sao : „Su­vi­šni član na pi­ru ljud­skom...“
Ka­da je, mo­žda iz naj­bo­ljih po­bu­da, pje­sni­ko­va ba­ba go­to­vo na­sil­no pre­ki­nu­la nje­go­ve su­sre­te sa ocem, ka­da je prak­tič­no pre­ki­nu­ta ve­za pje­sni­ka sa ocem, ta­da je prak­tič­no pre­ki­nu­ta i ve­za pje­sni­ka sa či­ta­vom ljer­mon­tov­skom lo­zom, či­me je bio osu­đen na oho­lost i usa­mlje­nost. Očev prah bio je upo­ko­jen na gro­blju u se­lu Ši­po­vu, ali već u dva­de­stom vi­je­ku, na ini­ci­ja­ti­vu Ira­kli­ja An­dro­ni­ko­va, on je 1947. go­di­ne bio pre­ne­sen u Tar­ha­ne.
To je ne­ka­ko, vje­ro­vat­no, uz­ne­mi­ri­lo duh po­koj­ne spa­hi­ni­ce Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne. Uosta­lom da­nas (kao i uvi­jek ka­da se što ti­ca­lo Ljer­mon­to­vlje­ve sud­bi­ne, na­šli su se na­uč­ni­ci (i taj Za­ha­rov) ko­ji tvr­de da je do­šlo do gre­ške, i da je u Tar­ha­ne pre­ne­sen pe­peo slu­čaj­nog čo­vje­ka. Ne znam je li tre­ba­lo pre­no­si­ti pe­peo Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča, či­ji su su­sje­di to bol­no pre­ži­vje­li. Jer, bo­lje je da je vi­še sve­tih mje­sta u Ru­si­ji. A ja mi­slim da grob oca ve­li­kog pje­sni­ka ni­ka­da ne­će bi­ti za­bo­ra­vljen. Pri­je sve­ga, či­ni nam se da nje­go­vo mje­sto ni­je čak ni u Kro­po­to­vu, ne­go u rod­nom ču­hlom­som za­vi­ča­ju, po­red dru­gih ljer­mon­tov­skih pre­da­ka. A i ne­ma smi­sla uz­ne­mi­ra­va­ti jed­nom sa­hra­nje­ne ko­sti. Odav­no već u Ši­po­vu ne­ma ni cr­kve, ni gro­blja, i svi spo­ro­vi su, jed­no­stav­no, ne­po­treb­ni. Eks­per­ti­za je spro­ve­de­na do­sta pa­žlji­vo, i da li je po­treb­no u na­še, vi­še ne­go smut­no vri­je­me, go­mi­la­ti no­ve ver­zi­je.
(Na­sta­vi­će se)