PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Gr­bo­vi su ra­đe­ni u Be­ču i kod do­ma­ćih za­na­tli­ja – zla­ta­ra, i to po na­lo­gu mi­ni­stra voj­nog. Se­dam­de­se­tih go­di­na gr­bo­ve, na­rav­no i bar­jak­tar­ske, ra­dio je Pe­ro Fa­tić, za­tim To­dor Den­da. P. Fa­tić, zla­tar, ra­dio je ma­nje na­rudž­bi­ne bar­jak­tar­skih gr­bo­va, na što uka­zu­ju i ar­hiv­ska do­ku­men­ta. Iz jed­nog do­ku­men­ta iz 1874. g. vi­di se da je Fa­tić na­pra­vio 21 grb bar­jak­ta­ra po 3 fi­o­ri­na i za po­zla­tu 1 f. i 20 kraj­ca­ra. Iz dru­gog ra­ču­na iz 1875. vi­di se da je Fa­tić iz­ra­dio 12 bar­jak­tar­skih gr­bo­va po 5 cven­ci­ka po ko­ma­du. Tu je i po­da­tak da je na­ba­vlje­no 400 gr­bo­va (ra­znih) iz Be­ča. Fa­tić iz­ra­đu­je gr­bo­ve po is­toj ci­je­ni i 1879. Gr­bo­ve je ra­dio i To­dor Den­da. Po­zna­te su i pri­mjed­be Ma­ša Vr­bi­ce na kva­li­tet gr­bo­va ko­je Den­da iz­ra­đu­je. Vr­bi­ca pri­mje­ću­je da ni­je tre­ba­lo da is­pod gr­ba sta­vi „knja­žev­stvo cr­no­gor­sko” već sa jed­ne i dru­ge stra­ne gr­ba. Ti­me se omo­gu­ća­va or­lu da je ko­mo­dan, „a ne sa­pet”. Sta­vlja se Fa­ti­ću do zna­nja da se kod nje­ga vi­še ne­će ra­di­ti gr­bo­vi.
Još 1880. Mi­ni­star­stvo voj­no od­lu­či­lo je da ušte­di fi­nan­sij­ska sred­stva, da ih sma­nji za iz­ra­du gr­bo­va. Tra­že­no je da se pre­ko Den­de na­ba­vi spe­ci­jal­na pres-ma­ši­na za gr­bo­ve, na šta je on od­go­vo­rio da je u Be­ču ne­ma, a da bi nje­na iz­ra­da ko­šta­la 600 fi­o­ri­na. Ipak je dru­gim ka­na­li­ma sti­gla na Ce­ti­nje 1880. g. Ali, ni­je pu­no upo­tre­blja­va­na zbog nje­ne ne­zgrap­no­sti i ne­is­ku­stva rad­ni­ka da sa njom ru­ku­ju, pa se i da­lje vr­še u ino­stran­stvu na­bav­ke na ve­li­ko, a ne­što i kod do­ma­ćih za­na­tli­ja.
Naj­vi­še je na­rudž­bi­na za iz­ra­du gr­bo­va do­bi­jao ce­tinj­ski zla­tar Jo­van An­drić. On je od 1. mar­ta 1883. do 18. sep­tem­bra 1888. g. kao kva­li­te­tan zla­tar uspje­šno ra­dio gr­bo­ve, ra­zu­mlji­vo i bar­jak­tar­ske gr­bo­ve, po na­rudž­bi­ni mi­ni­stra voj­nog. Za taj uspje­šan rad do­bio je i uvje­re­nje Mi­ni­star­stva voj­nog da je od 1. mar­ta 1883. do 18. sep­tem­bra 1888. go­di­ne za to mi­ni­star­stvo, ured­no oba­vljao zla­tar­ski rad (gr­bo­vi, me­da­lje...). Jo­van An­drić se vra­tio u Pod­go­ri­cu, pa Pla­me­nac pi­še Jo­vu Mar­ti­no­vi­ću, bri­ga­di­ru, da ja­vi An­dri­ću da iz­ra­di bri­ga­dir­ski grb, jer na Ce­ti­nju ne­ma zla­ta­ra.
Kon­ku­rent Jo­va­nu An­dri­ću bio je ko­to­r­ski zla­tar Pe­ro Šin­do­lić, ko­ji je sa or­ta­kom, ne­kim Jo­va­nom Bog­da­no­vim po­nu­dio Mi­ni­star­stvu voj­nom pri­lič­no jef­ti­ni­ju iz­ra­du gr­bo­va od An­dri­ća (bar­jak­tar­ski grb sta­jao je 2 fi­o­ri­na). Go­di­ne 1884. Mi­ni­star­stvo voj­no sklo­pi­lo je sa Šin­do­li­ćem ugo­vor oko iz­ra­de gr­bo­va, što je na­tje­ra­lo An­dri­ća da i on sni­zi ci­je­ne nji­ho­ve iz­ra­de.
Mi­ni­star­stvo voj­no se obra­ti­lo fir­mi Ma­jer i si­no­vi – Beč, da im po­ša­lju ma­tri­ce da bi se mo­glo iz­ra­di­ti „pod pres-ma­ši­nom ne­ko­li­ko sto­ti­na gr­bo­va. Tra­ži što pri­je mo­gu­će da iz­ra­di i po­ša­lje 40 gr­bo­va po upu­će­nom uzo­ru, ko­ji je iz­ra­dio, iako ne naj­bo­lje, je­dan ov­da­šnji za­na­tli­ja. Ma­ši­na je sti­gla na Ce­ti­nje i pla­će­na Ma­je­ru 95 fi­o­ri­na i 50 nov­či­ća.
Ne­ki pod­go­rič­ki zla­ta­ri pra­vi­li su ne­pro­pi­sne gr­bo­ve, pa je pod­go­rič­kim zla­ta­ri­ma za­bra­nje­na iz­ra­da, a ka­mo li pre­prav­ka gr­bo­va.
Kat-kad su i ma­tri­ce ko­ri­go­va­ne, pa je I. Pla­me­nac mo­lio Ma­je­ra da gra­ver ko­ri­gu­je iz­vje­sne opa­ske, da bi sa­blje na bar­jak­tar­skom gr­bu bi­le oja­ča­ne.
Voj­nič­ke gr­bo­ve ra­di­la je i Voj­na la­bo­ra­to­ri­ja. Gr­bo­vi su ra­đe­ni po na­cr­tu ne­kog za­na­tli­je, ili li­ca ver­zi­ra­nog za iz­ra­du na­cr­ta. Vr­še­ne su i ko­rek­tu­re na­cr­ta, kao i prob­nih pri­mje­ra gr­bo­va. Sre­bro za rad­nju gr­bo­va da­je se za­na­tli­ja­ma, od­no­sno zla­ta­ri­ma. Ako je sre­bro zla­ta­re­vo, „ono mo­ra bi­ti tač­no po­mi­je­ša­no od 10 lo­ta na 100”, a ci­je­na je 2 fi­o­ri­na po ko­ma­du bar­jak­tar­skog gr­ba.
Ime­no­va­ni bar­jak­tar je du­žan „da grb ku­pi i no­si”. Je­dan bri­ga­dir pi­ta mi­ni­stra voj­nog da li da uzi­ma glo­bu dva­de­se­to­ri­ci no­vih bar­jak­ta­ra ko­ji ni­je­su i po­red opo­me­ne ku­pi­li gr­bo­ve. Mi­ni­star­stvo od­go­va­ra da im ne uzi­ma glo­bu, a ako ne­će da ga ku­pe, za njih će se sku­plje pra­vi­ti u Pod­go­ri­ci.
Ni­je nam po­zna­ta prav­na re­gu­la­ti­va u od­no­su na bar­jak­ta­re sve do se­dam­de­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka. Bar­jak­ta­ri se po­mi­nju i ra­ni­je, za­jed­no sa na­rod­nim gla­va­ri­ma: ser­da­ri­ma, i kne­že­vi­ma, kao „bla­go­rod­na go­spo­da”, na­ro­či­to u po­sla­ni­ca­ma mi­tro­po­li­ta Pe­tra I Pe­tro­vi­ća – Nje­go­ša, u pr­vim de­ce­ni­ja­ma XIX vi­je­ka. Ri­ječ je o po­ru­ka­ma i sta­vo­vi­ma Pe­tra I sa­op­šte­nim po­je­di­nim na­hi­ja­ma ili ple­me­ni­ma.
Pr­vi na­ma po­zna­ti prav­ni pro­pis ko­ji se od­no­si na bar­jak­ta­re da­ti­ra od 24. ja­nu­a­ra 1875. g. – Ras­pis upra­vi­te­lja Voj­nog odje­lje­nja voj­vo­de Ili­je Pla­men­ca ko­man­di­ri­ma, u ko­me se sa­op­šta­va da se ba­ta­ljo­ni di­je­le na če­te po 100 li­ca, sa ofi­ci­ri­ma na če­lu. „S njim ima tru­bač, bar­jak­tar sa dva nje­go­va za­stup­na de­se­ča­ra i sa tri voj­ni­ka”. Pod oruž­jem ni­je­su ofi­ci­ri, tru­ba­či i bar­jak­ta­ri.
Me­đu­tim, u do­la­ze­ćem Ve­ljem ra­tu 1876–1878. go­di­ne, prak­sa je bi­la druk­či­ja. Uoči sa­mog ra­ta, knjaz je po­zvao bar­jak­ta­re na Nje­gu­še i sa­op­štio im da „bar­jak­ta­ri ima­ju na­sljed­stva na bar­ja­ke – to jest da bar­jak na­slje­đu­je sin ako je spo­so­ban za to od oca, ko­ji je kao bar­jak­tar za­po­čeo rat”. Ima li ta­kvi bar­jak­tar si­na ili brat­stve­ni­ka a ni­je­su za bar­jak spo­sob­ni” on­da će se da­ti „naj­spo­sob­ni­jem voj­ni­ku iste če­te”. Da­kle, bar­jak ne pre­u­zi­ma­ju, od­no­sno ne na­slje­đu­ju bar­jak­ta­re­vi za­stup­ni­ci, pra­ti­o­ci, već sin ili bli­zi­ka.
Ta­ko­đe, bar­jak­tar je ipak ne­pot­pu­no na­o­ru­žan u ra­tu ili u bo­je­vi­ma, jer u jed­noj ru­ci no­si bar­jak, a u dru­goj ru­ci ja­ta­gan.
(NA­STA­VI­ĆE SE)