Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


Nje­ne su­ze i tu­ga či­ni­le su to što ni­je­su mo­gli uči­ni­ti pri­je­ko­ri i pri­jet­nje. Oni su iza­zva­li du­bo­ko sa­o­sje­ća­nje i sa­ža­lje­nje unu­ka. Nje­ga je mu­či­lo to što bi od­la­ze­ći s ocem i na­pu­šta­ju­ći sta­ri­cu, osta­vio je bez oslon­ca u nje­nim po­sljed­njim da­ni­ma. Ona ga je vas­pi­ta­va­la, du­žan joj je za pa­žnju i bri­gu u dje­tinj­stvu, za obra­zo­va­nje, bo­gat­stvo, za sve osim za ži­vot. Du­žan joj je za sve, osim za ži­vot, ali šta je ži­vot? ... Či­ni­lo mu se da je za ne­ko­li­ko da­na pri­bli­žio ba­bu gro­bu i da je ne­za­hva­lan pre­ma njoj ... Te svo­je sum­nje sa­op­šta­va ocu. Otac , pak, za­sli­je­pljen mr­žnjom i ne­go­do­va­njem pre­ma ta­šti , zbog to­ga što ga ona ne shva­ta i za na­ne­se­ne uvre­de i tu­gu, a mo­žda i pod uti­ca­jem in­tri­ga, sum­nji­či si­na da že­li da na­pu­sti nje­ga, da osta­ne sa ba­bom. Po­ro­dič­na dra­ma je do­sti­gla vr­hu­nac. Što se sve tu iz­do­ga­đa­lo, mi ne mo­že­mo zna­ti. Iz­vje­sno je sa­mo to da je otac ot­pu­to­vao sam, a sin je, kao i ra­ni­je, ostao sa ba­bom. Oni dvo­ji­ca se ni­ka­da vi­še ni­je­su vi­dje­li. Po svoj pri­li­ci, Ju­rij Pe­tro­vič je ubr­zo i umro.
Za to vri­je­me Mi­ha­il Ljer­mon­tov je is­tr­pio ve­li­ki unu­tra­šnji bol i mu­ke.
Ka­ta­stro­fa, ko­ja se od­i­gra­va­la pred nje­go­vim oči­ma, uma­lo ga ni­je do­ve­la do sa­mo­u­bi­stva. Ma­log Mi­še­la su u da­ne kad je Ju­rij Pe­tro­vič do­la­zio u Tar­ha­ne ne­kim po­slom (u stva­ri sa­mo ra­di to­ga da bi se vi­dio sa si­nom) od­mah od­vo­zi­li sa ima­nja. Ta­ko su go­di­na­ma ra­di­li, one­mo­gu­ća­va­ju­ći im da se sret­nu. Naj­jed­no­stav­ni­je ple­mić­ke in­tri­ge. Sa­mo su jed­nom, 1872. go­di­ne, pu­tu­tju­ći iz Tar­ha­na u Mo­skvu, svra­ti­li kod Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča, a dru­gi put su se sin i otac vi­dje­li u to­ku Ljer­mon­to­vlje­vog ško­lo­va­nja u Mo­skvi. Nje­go­vom bi­o­gra­fi­jom ni­ko se ni­je po­seb­no ba­vio, ta­ko da je i do da­nas ne­iz­vje­sno gdje je Ju­rij Pe­tro­vič pre­mi­nuo, na svom ima­nju u Kro­po­to­vu ili u Mo­skvi. Ali Pa­vle Vi­sko­va­tij pret­po­sta­vlja, i ja sam sa njim sa­gla­san, da je Mi­ha­il Ljer­mon­tov pri­su­stvo­vao sa­hra­ni svog oca, bu­du­ći da je umro u Mo­skvi, a da je, po­tom, pre­ve­zen na gro­blje u se­lo Ši­po­vo, ko­je je bli­zu Kro­po­to­va. Ci­ti­ra­ću još jed­nom Vi­sko­va­tog:
„ Što je ubi­lo Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča – bo­lest ili du­šev­na pat­nja? Mo­žda i jed­no i dru­go, a mo­že bi­ti sa­mo bo­lest? Do tač­nih po­da­ta­ka o smr­ti Ju­ri­je Pe­tro­vi­ča se ne mo­že do­ći. Uosta­lom, is­pri­ča­li su mi da je Ju­rij Pe­tro­vič umro u Mo­skvi i da je nje­gov sin pri­su­stvo­vao sa­hra­ni. Mo­gu­će je da se pje­sma „Epi­ta­fi­ja“, ko­ja se na­la­zi u bi­lje­žni­ca­ma iz 1830. go­di­ne, od­no­si na oca. Na osno­vu nje se mo­že shva­ti­ti da je Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov bio pri­su­tan oče­voj sa­hra­ni“.
Opro­sti! Da li će­mo se opet vi­dje­ti?
I ho­će li smrt htje­ti da spo­ji
Dvi­je smr­ti zem­ne sud­bi­ne,
Ka­ko da znam! Da­kle, opro­sti, opro­sti!...
Ži­vot si mi dao, ali ni­je­si sre­ću,
Sam si na svi­je­tu pro­go­njen bio ,

Od lju­di si sa­mo zlo imao...
Ali shva­tam da je bio je­dan.
I taj je­dan je sta­jao bez su­za,
Dok je ma­sa pla­ka­la nad to­bom,
Sta­jao ne­bri­žljiv, hla­dan i ni­jem,
I svi su, raz­lo­ge ne zna­ju­ći
Okri­vlja­va­li nje­go­vu dr­skost,
Kao da je čas smr­ti tvo­je
Bio čas sre­će za nje­ga.
No što će nje­mu nji­ho­vi us­kli­ci?
Bu­da­le! Ni­je­su mo­gli da shva­te,
Da je lak­še pla­ka­ti, ne­go pa­ti­ti
Bez svih zna­ko­va pat­nje.
(Na­sta­vi­će se )