PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Grb sto­ti­na­škog bar­jak­ta­ra iz do­ba knja­za Da­ni­la ni­je sa­ču­van, ali po­znat nam je po opi­si­ma po­zna­va­la­ca pri­li­ka u Cr­noj Go­ri - Kon­stan­ti­na Pet­ko­vi­ća, ru­skog kon­zu­la u Du­brov­ni­ku i Ra­da Tu­ro­va Pla­men­ca. Pet­ko­vić ka­že da se bar­jak­ta­r­ski grb sa­sto­ji od kr­sta sa sa­bljom “u ko­ju je utka­na sre­br­na za­sta­va”, a u kr­stu su ini­ci­ja­li “DI”, dok Pla­me­nac ka­že da je osnov­ni dio gr­ba krst, “is­pod kr­sta jed­na sa­blja, a uz nju ko­plje s bar­ja­kom”.
Evo de­talj­ni­jeg opi­sa: ja­ko kri­va sa­blja je k vr­hu ver­ti­kal­no sa­vi­je­na. Na njoj čet­ni po­ve­ći krst sa rav­nim osno­va­ma kra­ko­va. Učvr­šćen je sa sa­bljom jed­nim ver­ti­kal­nim is­pu­stom li­je­vog kra­ka, a de­sni krak kr­sta je pri­čvr­šćen za ka­ta­ri­šte bar­ja­ka. U cen­tral­nom di­je­lu kr­sta, u kru­žnom vi­jen­cu, su ini­ci­ja­li “DI”. Ko­plje, od­no­sno ka­ta­ri­šte, je ver­ti­kal­no u bal­čak sa­blje. Na ka­ta­ri­štu pod ko­pljem je ma­nja za­sta­va ne­pra­vil­nog kva­drat­nog ob­li­ka, jer je do­nja ivi­ca ko­so po­sta­vlje­na. U sre­di­ni za­sta­ve je ma­li krst. Grb je tač­ka­sto iz­gra­vi­ran, a sa­blja je sa po­lu­kru­žnim gra­vi­ra­ma. Ova­kvi su i čet­ni, ba­ta­ljon­ski i bri­gad­ni gr­bo­vi, ali ta­ko što je čet­ni grb sre­br­ne bo­je, ba­ta­ljon­ski sa po­zla­će­nim bar­ja­kom, a bri­gad­ni sav po­zla­ćen. Svi ovi gr­bo­vi ra­đe­ni su od sre­bra, a ima­li su u sre­di­ni ve­li­kog kr­sta ini­ci­ja­le “NI”.
Gar­dij­ski gr­bo­vi u do­ba knja­za Da­ni­la su spe­ci­fič­ni. Svi gar­di­sti su ima­li i no­si­li gr­bo­ve “od žu­tog ba­kra”, od­no­sno po­zla­će­ne, gdje je dvo­gla­vi orao ra­ši­re­nih kri­la bio cen­tral­ni dio (sim­bol) gr­ba. Na­rav­no, bi­li su ini­ci­ja­li “DI” na gru­di­ma or­la, za­tim lav is­pod or­la. Uz do­da­tak po­seb­nih ele­me­na­ta, na ova­kvoj osno­vi ob­li­ko­va­ni su star­je­šin­ski gr­bo­vi gar­de .
Bar­jak­tar gar­de imao je osob­ni grb. Sa­blja i za­sta­va isti su kao već opi­sa­ni. Na nje­mu je spe­ci­fič­ni dvo­gla­vi orao, uz­dig­nu­tih, ali ja­ko ra­ši­re­nih kri­la, sa kru­nom na gla­va­ma i la­vom i Da­ni­lo­vim ini­ci­ja­li­ma na gru­di­ma. Po­lo­žaj mu je po­se­ban: re­pom se osla­nja na sa­blju, li­je­vim kri­lom se ve­že za vrh oštri­ce sa­blje, a de­snim kri­lom za ka­ta­ri­šte is­pod ko­plja. Ra­đen je od po­zla­će­nog sre­bra.
Na­po­mi­nje­mo da Da­ni­lo­va re­for­ma i sta­re­šin­ska hi­je­rar­hi­ja osta­ju bez pro­mje­na do 1871. go­di­ne. Po dr­žav­nim ras­ho­di­ma iz 1863. go­di­ne bi­lo je 150 bar­jak­ta­ra. Voj­na or­ga­ni­za­ci­ja se ni­je mi­je­nja­la do 1871.g., pa bar­jak­ta­r­ski grb za­dr­ža­va opi­sa­nu for­mu i kom­po­zi­ci­ju, sem za­mje­na ini­ci­ja­la sa “NI”.
Ve­li­kom voj­nom re­for­mom 1870. i ured­bom 1871. iz­vr­še­ne su ra­di­kal­ne pro­mje­ne u voj­sci. Bar­jak­ta­re ni­je za­hva­ti­la, iz­u­zev što su sto­ti­na­ški bar­jak­ta­ri, s ob­zi­rom na for­mi­ra­nje če­ta pre­i­me­no­va­ni u čet­ne bar­jak­ta­re, či­ji broj je na­ra­stao. Bar­jak­tar­ski gr­bo­vi su osta­li ne­pro­mi­je­nje­ni.
Re­for­mom iz 1880, uklju­ču­ju­ći i po­pis cr­no­gor­ske voj­ske iz 1884, iz­vr­še­ne su pro­mje­ne kod bar­jak­ta­ra – sta­ri i iz­nu­re­ni bar­jak­ta­ri se za­mje­nju­ju mla­dim, svje­žim ka­drom. Usta­no­vlja­va­ju se no­vi ran­go­vi kod bar­jak­ta­ra: ba­ta­ljon­ski i bri­gad­ni, sa gr­bo­vi­ma ka­ko je već re­če­no. Iz­ra­đe­ni su i gr­bo­vi, ko­ji su se raz­li­ko­va­li od čet­nih sa­mo po bo­ji: zlat­na bo­ja dje­li­mič­no za ba­ta­ljon­ske i zlat­na u cje­li­ni za bri­gad­ne bar­jak­ta­re.
Bar­jak­tar alaj­bar­ja­ka do osam­de­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka ni­je imao gr­ba. Grb alaj­bar­jak­ta­ra se bit­no raz­li­ko­vao u od­no­su na čet­ne, ba­ta­ljon­ske i bri­gad­ne gr­bo­ve. Ovaj grb je za­dr­žao sa­blju i za­sta­vu osta­lih gr­bo­va. Cen­tral­ni am­blem, od­no­sno sim­bol, je­ste dvo­gla­vi - kru­ni­sa­ni orao, ko­ji se sa la­vom is­pod (sa 3 no­ge la­va) osla­nja na sa­blju. Orao u kan­dža­ma dr­ži šar (li­je­va kan­dža) i u de­snoj skip­tar. Na ma­lom šti­tu na or­lov­skim gru­di­ma su ini­ci­ja­li knja­za Ni­ko­le , a nad gla­va­ma je vla­dar­ska kru­na. Do­daj­mo i to da se osim pre­ko la­va orao ve­že de­snim kri­lom za dno ko­plja. Taj orao je se­nat­ski ili voj­vod­ski grb. Nje­go­ve di­men­zi­je su: du­ži­na 6,6 cm, a ši­ri­na 6 cm, dok su di­men­zi­je čet­nog, ba­ta­ljon­skog i bri­gad­nog bar­jak­tar­skog gr­ba uglav­nom: du­ži­na 6, a ši­ri­na 5,5 cm. Ovi gr­bo­vi iz osam­de­se­tih go­di­na osta­će ne­iz­mi­je­nje­ni do kra­ja po­sto­ja­nja ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re .
Voj­vo­da Si­mo Po­po­vić je pred­lo­žio mi­ni­stru voj­nom da se za mu­ha­me­dan­ske voj­ne ča­sni­ke Ul­ci­nja iz­ra­de gr­bo­vi bez kr­sta. Ve­li­ki krst na bar­jak­tar­skim gr­bo­vi­ma ni­je se sla­gao sa isla­mom. Na Ce­ti­nju je usvo­je­no da se umje­sto ve­li­kog kr­sta sta­vi še­sto­kra­ka zvi­je­zda. Na­ru­če­no je 12 bar­jak­tar­skih gr­bo­va bez kr­sta 1881. g. Go­di­ne 1906. Mi­ni­star­stvo voj­no na­lo­ži­lo je ko­man­dan­ti­ma Ul­cinj­skog ba­ta­ljo­na da ul­cinj­ski ča­sni­ci pri­hva­te pro­pi­sa­ne gr­bo­ve i da se za­mi­je­ne gr­bo­vi szvi­je­zdom. Meh­med-beg Re­sul­be­go­vić iz­ja­vlju­je da je “za sa­da” ne­mo­gu­će “upo­zo­ri­ti no­vo­po­sta­vlje­ne bar­jak­ta­re da no­se gr­bo­ve sa kr­stom” već tra­ži da se no­se do­sa­da­šnji gr­bo­vi sa zvi­je­zdom. Mi­ni­star­stvo voj­no na­re­đu­je da Re­sul­be­go­vić , ko­man­dant Ul­cinj­skog ba­ta­ljo­na, po­zo­ve no­vo­po­sta­vlje­ne bar­jak­ta­re i sa­op­šti im “da ni­je ni­ka­ko mo­gu­će u na­šoj voj­sci no­si­ti ne­pro­pi­sne gr­bo­ve, pa ko ne bi pri­stao da no­si pro­pi­sni grb, taj ni bar­jak­tar ne mo­že bi­ti. Ko­man­da III bri­ga­de ja­vlja mi­ni­star­stvu voj­nom da su no­vo­po­sta­vlje­ni bar­jak­ta­ri u Ul­ci­nju pri­sta­li da no­se pro­pi­sne gr­bo­ve”.(NA­STA­VI­ĆE SE)