Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


Či­ta­o­če, obra­ti pa­žnju na to ka­ko pje­snik in­tu­i­tiv­no osje­ća ve­zu svog po­et­skog da­ra sa oče­vim pre­zi­me­nom. Bo­re­ći se sa uti­ca­jem oca na Ljer­mon­to­va, bo­ri­li su se s „va­trom bo­žan­stve­nom“ ko­ja je od sa­me ko­li­jev­ke go­re­la u nje­go­voj du­ši. Ali je uza­lu­dan bio i trud onih ko­ji su po­ku­ša­va­li da uga­se bo­žan­stve­nu va­tru ta­len­ta, i onih ko­ji su htje­li za­u­vi­jek da ga po­sva­đa­ju sa ocem. „Mi ni­je­smo bi­li ne­pri­ja­te­lji je­dan dru­gom“...
Po­no­vo je Otac po­ku­šao da od­ve­de sa so­bom si­na ko­je­mu je već bi­lo 16 go­di­na. I po­no­vo je de­spot­ska ba­ba is­tra­ja­la na svom:
„Raz­go­va­ra­lo se o to­me gdje da se na­sta­vi vas­pi­ta­nje i oba­zo­va­nje Mi­še­la. Raz­mi­šlja­li su da mla­di­ća po­ša­lju u ino­stran­stvo. Ba­ba je ma­šta­la o Fran­cu­skoj, a otac o Nje­mač­koj. Što se vi­še pri­bli­ža­va­lo vri­je­me do­no­še­nja de­fi­ni­tiv­ne od­lu­ke o pro­mje­ni sud­bi­ne Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va, tim vi­še su se za­o­štra­va­li me­đu­sob­ni od­no­si ta­šte i ze­ta. Iz Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča je iz­bi­ja­la go­di­na­ma sku­plja­na uza­vre­la zlo­ba i že­lja da jed­nom, ma­kar, bu­de na­gra­đen za to što je ta­ko du­go bio odvo­jen od si­na. A u Je­li­sa­ve­ti Alek­se­jev­noj se raz­bu­dio sav strah da će iz­gu­bi­ti ono što joj je naj­dra­že u ži­vo­tu, svog unu­ka. Sva nji­ho­va bor­ba sa­da je bi­la usred­sre­đe­na na še­sna­e­sto­go­di­šnjeg dje­ča­ka. Ko­me će se pri­vo­lje­ti car­stvu? Ko će po­bi­je­di­ti i osvo­ji­ti vrh? Obje stra­ne su se čvr­sto hva­ta­le za lju­bo­mor­no vo­lje­nog mla­di­ća. To se do­bro ni­je mo­glo za­vr­ši­ti. Či­ni­lo se da je sva­ka stra­na bi­la sprem­na da ustu­pi sa­mo po ci­je­nu žvo­ta. Ali tra­gič­nost po­lo­ža­ja či­ta­vom te­ži­nom je pri­ti­skao mla­dog pje­sni­ka. Na­rav­no, on je dav­no, čim je po­čeo raz­mi­šlja­ti, a mi­sli su se u nje­mu po­kre­nu­le ve­o­ma ra­no, shva­tio da je iz­me­đu ba­be i oca ne­što ve­o­ma ne­pri­jat­no. Odav­no je on to osje­ćao, svje­stan to­ga odav­no je pa­tio. Po­lo­žaj iz­u­zet­no ob­da­re­nog dje­ča­ka iz­me­đu ari­sto­krat­ske ba­be i ri­jet­ko gle­da­nog, u si­ro­ma­štvu osta­vlje­nog oca, bio je te­žak. Ta­mo ne­gdje po­sto­ji otac, či­je je po­ja­vlji­va­nje u ku­ći ve­o­ma ne­pri­jat­no ba­bi, ali ko­ji je nje­mu mio i drag, a on, sin, ži­vi ov­dje u bo­gat­stvu, okru­žen pa­žnjom i lju­ba­vlju... A za­što da ne vo­li ne­ko­ga ko mu je ta­ko drag? Za­što je on pro­tje­ran iz kru­ga naj­ro­đe­ni­jih, naj­bli­ski­jih? Za­što ne mo­že i on da se ko­ri­sti onim či­me se ko­ri­sti sin? Ta­kve mi­sli su, mo­žda, još vi­še ve­za­le si­na za oca. On ga je ža­lio. A ko vo­li ža­le­ći, taj du­plo vo­li. Sav užas svo­ga po­lo­ža­ja još ni­je mo­gao da za­mi­sli. Vje­ro­vat­no zbog to­ga što su ga i ba­ba i otac vo­lje­li. I obo­je su htje­li da ga šti­te. I od­jed­nom se ot­kri­lo sve ono što se od nje­ga skri­va­lo. Stra­sti su se raz­u­zda­le. Kre­nu­la su uza­jam­na op­tu­ži­va­nja, uza­jam­na do­ka­zi­va­nja kri­vi­ce, vje­či­ti ape­li na osje­ća­nja, na lju­bav, dug, bla­go­dar­nost. Dječak je pre­ži­vlja­vao uža­sno mu­če­nje, uto­li­ko stra­šni­je što su vas­pi­ta­nje, lju­bav, pa­žnja, i raz­ma­že­nost po­ve­ća­va­li i bez to­ga vi­so­ki ste­pen osje­ćaj­no­sti. Na kra­ju je pi­ta­nje Mi­ha­i­la Jur­je­vi­ča bi­lo ve­o­ma oštro po­sta­vlje­no. Ba­ba i otac su se de­fi­ni­tiv­no po­sva­đa­li. Sin je po­že­lio da ot­pu­tu­je sa ocem, ali ta­da je za­po­če­la naj­o­štri­ja in­tri­ga bli­skih, s jed­ne stra­ne ba­bi­nih, sa dru­ge oče­vih. Ba­ba je ko­ri­la unu­ka za ne­bla­go­dar­nost, pri­je­ti­la mu da će ga osta­vi­ti bez na­sljed­stva, ocr­ta­va­la oca naj­cr­njim bo­ja­ma, i na kra­ju se sa­ma, slo­mi­la pod te­re­tom tu­ge.
(Na­sta­vi­će se)