PI­ŠE: DR BRAN­KO BA­BIĆ


Bar­ja­ci su na­ru­či­va­ni iz Be­ča, a pre­te­žno iz Tr­sta od fir­me „Ši­ro­vić-Da­mja­no­vić”. Iz Tr­sta su na­ru­či­va­ni bar­ja­ci i 1873. go­di­ne. Te go­di­ne po­sla­to je iz Tr­sta za Ce­ti­nje 70 bar­ja­ka, za 285 fi­o­ri­na i 60 nov­či­ća – 4,08 fi­o­ri­na po ko­ma­du. Go­di­ne 1875. voj­vo­da Ili­ja Pla­me­nac ša­lje bar­jak da se po tom uzo­ru na­pra­vi 100 bar­ja­ka iz Tr­sta po ci­je­ni od 428 f i 40 nov­či­ća. Iz­ra­đe­ni bar­ja­ci su pla­će­ni 31. ok­to­bra 1876. god.
Ne­ko vri­je­me, u to­ku ra­ta 1876–1878. i ne­po­sred­no iza nje­ga, do­ma­će za­na­tli­je ra­de bar­ja­ke, a na­ru­či­va­ni su i iz Ko­to­ra. Po za­po­vi­je­sti voj­vo­de Bo­ža Pe­tro­vi­ća ku­pljen je u Ko­to­ru ma­te­ri­jal za iz­ra­du 20 bar­ja­ka, a za­tim za još tri bar­ja­ka. Po na­lo­gu I. Pla­men­ca za­na­tli­ja Jo­van Po­po­vić iz­ra­dio je 17 bar­ja­ka, a na mol­bu voj­vo­de Ma­ša Vr­bi­ce, ne­po­zna­ti za­na­tli­ja iz­ra­đu­je 39 bar­ja­ka za bri­ga­du La­za­ra So­či­ce. Ma­te­ri­jal za za­sta­ve na­ba­vljen je iz Ko­to­ra pre­ko ne­kog Jo­va­na sa Nje­gu­ša i od Jo­va­na Pi­pe­ra. Po­mi­nje se i „Ma­ra­gun” Fi­li­ca i Jo­van Pi­per u iz­ra­di ovih za­sta­va.
Po­tre­be za čet­nim bar­ja­ci­ma su ve­li­ke, pa I. Pla­me­nac tra­ži da se po­ša­lje u Beč bar­jak sta­re Gar­de ra­đen u do­ba knja­za Da­ni­la i je­dan voj­nič­ki od vu­ne­ne tka­ni­ne ra­đen u Tr­stu. Na­ru­če­no je ta­da (1880. g.) 100 bar­ja­ka.
Po­sli­je cr­no­gor­sko-tur­skog ra­ta (1876–1878) bi­li su po­treb­ni ve­li­ki i ja­ki bar­ja­ci za gra­do­ve i tvr­đa­ve, pa je iz Tr­sta na­ba­vlje­no 60 „ve­lji­jih za­sta­va za gra­do­ve i for­ti­ce”: 54 ba­ta­ljon­ska, 9 bri­gad­nih i 100 čet­nih bar­ja­ka.
Po­ne­kad su bar­ja­ci ra­đe­ni i u Ko­to­ru, ili kod do­ma­ćih za­na­tli­ja. Ta­ko je is­pla­će­na Sta­na Nje­gu­ška za dva bre­me­na bar­ja­ka pre­ne­se­nih iz Nje­gu­ša na Ce­ti­nje.
Ma­te­ri­jal za bar­ja­ke ku­po­van je u Ko­to­ru. Ta­ko se na dr­žav­ni ra­čun pla­ća Jo­va­nu Pi­pe­ru 3 lak­ta „bum­ba­ži­na” i 5 la­ka­ta „kam­bri­ka”.
Bar­ja­ci su ra­đe­ni od plat­na, od­no­sno svi­le bi­je­le i cr­ve­ne bo­je. A tur­ske za­sta­ve su naj­če­šće cr­ve­ne i bi­je­le bo­je, po­god­ne za pre­prav­ku u cr­no­gor­ske. Ra­đe­ne su, kao što re­ko­smo, i od svi­le tur­skog i mle­tač­kog po­ri­je­kla, a cr­ve­na i bi­je­la bo­ja su ši­ro­ko pri­mje­nji­va­ne na vi­zan­tij­skom i srp­skom dvo­ru. Ina­če, žu­ta, pla­va, cr­na i bi­je­la su ta­ko­zva­ne car­ske bo­je.
Vi­dje­li smo da su na­rudž­bi­ne bar­ja­ka vr­še­na u ino­stran­stvu, a po­seb­no u Tr­stu. Iz ar­hi­va Ili­je Haj­du­ko­vi­ća uoča­va se da se oko za­sta­va ko­re­spon­di­ra­lo sa „Ban­de­ri­stom” iz Tr­sta, za­tim sa fir­mom Rug­ger Lu­i­gia i fir­mom Eduarda Vip­pe. Ta­mo su na­ru­či­va­ni ra­zni bar­ja­ci. Ma­te­ri­jal za iz­ra­du bar­ja­ka na­ba­vljan je u Ko­to­ru.
Ci­je­ne bar­ja­ka su bi­le raz­li­či­te, zavisno od vr­ste bar­ja­ka, kva­li­te­ta ma­te­ri­ja­la, kao i sa­mih fir­mi gdje su bar­ja­ci na­ru­či­va­ni. Ta­ko je­dan li­fe­rant za­sta­va nu­di ci­je­nu od 5 kru­na po me­tru za­sta­ve, 8 kru­na za 1,50 metara, 2 me­tra za 13 kru­na, 2,50 me­tra za 16 kru­na, od 3 me­tra 22 kru­ne, od 4 me­tra 36 i od 5 me­ta­ra 60 kruna. Ana Pu­ca­lo­vich iz Tr­sta da­la je slje­de­će po­nu­de za za­sta­ve: 130h100 cm 24 kru­ne, 200h138 cm 30 kru­na, 300h165 36 kru­na 400h220 cm 50 kru­na i 500h280 cm 70 kru­na. Me­đu­tim, kva­li­tet­ni­ji bar­ja­ci od vu­ne, sa cr­no­gor­skim gr­bo­vi­ma (dvo­gla­vi orao), sta­ja­li su 1 m – 28 kru­na, 2 m – 46 kru­na, 3 m -70 kru­na i 4 m – 100 kru­na.
Sre­di­nom XIX vi­je­ka (1854. go­di­ne), u do­ba knja­za Da­ni­la, po­če­la je no­va or­ga­ni­za­ci­ja i for­ma­ci­ja cr­no­gor­ske na­rod­ne voj­ske, za­sno­va­na na pa­tri­jar­hal­noj ple­men­skoj i brat­stve­nič­koj – se­o­skoj po­dje­li. U ta­da usta­no­vlje­nim ple­men­skim ka­pe­ta­ni­ja­ma ple­men­ski ka­pe­ta­ni su sje­di­ni­li u svo­jim ru­ka­ma uprav­nu i voj­nu vlast. Sto­ti­ne su bi­le ne­što ma­nje je­di­ni­ce for­mi­ra­ne po se­li­ma, ma­njim brat­stvi­ma, ili dje­lo­vi­ma ve­ćih brat­sta­va. Sto­ti­ne su se di­je­li­le na de­se­ča­ri­je – za­se­lak, ma­nja se­la ili brat­stva. De­se­ča­ri su bi­li kao kme­to­vi-po­moć­ni­ci ka­pe­ta­ni­ma. U ovoj „kr­sto­no­snoj” voj­sci ka­pe­ta­ni su bi­li u dvoj­noj funk­ci­ji – ko­man­dan­ti ba­ta­ljo­na, i isto­vre­me­no upra­vi­te­lji ka­pe­ta­ni­je. Ured­bom od 1875. go­di­ne i ka­sni­jim ured­ba­ma bi­la je, ma­kar i for­mal­no, odvo­je­na gra­đan­ska – uprav­na od voj­ne vla­sti.
Knjaz Da­ni­lo (1851–1860), pre­la­skom na sve­tov­ni ob­lik vla­da­vi­ne, osni­va ka­pe­ta­ni­je i vr­ši re­or­ga­ni­za­ci­ju voj­ske. Sto­ga se već 1854. go­di­ne iz­ra­đu­ju gr­bo­vi za se­na­to­re, per­ja­ni­ke, ka­pe­ta­ne i sto­ti­na­še, na­rav­no i za sto­ti­na­ške bar­jak­ta­re.
Voj­nič­ki gr­bo­vi (star­je­šin­ske ozna­ke) no­še­ni su na ka­pi. Ni­je po­zna­to da su ih Cr­no­gor­ci no­si­li u ra­ni­jim vre­me­ni­ma za do­ba Pe­tra I i Pe­tra II. Voj­nič­ki gla­va­ri se ne pre­po­zna­ju ne­kom po­seb­nom sim­bo­li­kom. Pro­ce­som for­mi­ra­nja jav­ne vla­sti i iz­grad­njom cr­no­gor­ske dr­ža­ve po­ja­vi­će se i pr­ve voj­nič­ke ozna­ke. Usta­no­va per­ja­ni­ka je po­če­tak zna­ko­va voj­nič­kog pre­po­zna­va­nja. U do­ba Pe­tra II per­ja­ni­ci, no­se­ći na­rod­nu no­šnju – kao uni­for­mu, na ka­pa­ma su no­si­li ini­ci­ja­le – po­čet­na slo­va na­hi­je ko­joj su pri­pa­da­li. Re­ci­mo per­ja­nik iz Ka­tun­ske na­hi­je no­sio je na ka­pi iz­ve­ze­na slo­va „KN”.
„Knjaz Da­ni­lo je uveo ori­gi­na­lan i vr­lo uoč­ljiv si­stem ozna­ča­va­nja svo­jih po­li­tič­kih i voj­nih funk­ci­o­ne­ra”. To pre­po­zna­va­nje vr­šio je no­še­njem me­tal­nih ozna­ka (gr­bo­va) na ka­pi, ko­ji isto­vre­me­no po­ka­zu­ju „rang i pri­pad­nost”.(NA­STA­VI­ĆE SE)