-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Pre­ma do­stup­nim po­da­ci­ma, u Cr­noj Go­ri su od po­sta­vlje­nja Sta­ni­še – Sken­der-be­ga do po­ja­ve vla­di­ke Da­ni­la (Ni­ko­le, Ni­ka Šćep­če­va), ka­kvo ta­kvo du­hov­no vođ­stvo pre­u­ze­li vla­di­ke. Vla­di­ka Da­ni­lo je upra­vljao Cr­nom Go­rom (Nje­gu­ši oko 1670. do 1735). Iza­bra­li su ga za vla­di­ku, cr­no­gor­ski gla­va­ri 1697. Išao je u Ru­si­ju kod Pe­tra Ve­li­ko­ga, 1715. go­di­ne. Ta­da se u svi­ti vla­di­ke Da­ni­la na­la­zio i To­ško Ba­jov u ime Pi­pe­ra. Osta­la je pje­sma:
To­ško Ba­jov u ime Pi­pe­ra
kod Pe­tra je iša’ Ve­li­ko­ga
da mu pri­ča ja­de ro­da svo­ga...
Zna­no je vla­di­ka Da­ni­lo za ži­vo­ta na­zna­čio za svo­ga po­moć­ni­ka si­nov­ca Sa­vu. Sa­va je bio mra­vlja na­rav.
Da­ni­lo (Ni­ko Šćep­čev) Era­ko­vić, ro­do­na­čel­nik vla­di­čin­ske lo­ze Pe­tro­vić – Nje­goš, za­vla­di­čio se 1697. go­di­ne.
Sa­va uzme za svog po­moć­ni­ka i na­sled­ni­ka Va­si­li­ja. Va­si­li­je se ro­dio 1709. go­di­ne. Vla­di­ka Sa­va ga po­ša­lje u Peć, kod sla­ve­no-srp­skog pa­tri­jar­ha Ata­na­si­ja II da pro­du­ži uče­nje. Po­sli­je to­ga od­la­zi u Beč, gdje bu­de pri­mljen od ca­ri­ce Ma­ri­je Te­re­zi­je. Ca­ri­ca obe­ća da će is­pu­ni­ti tra­žbi­nu. Obe­ća­nje ni­je is­pu­ni­la.
Na­kon kru­še­dol­skog za­to­če­nja vla­di­ka Va­si­li­je se ot­pra­vi u Ru­si­ju 1753. go­di­ne. Bio je pri­mljen kod ru­ske ca­ri­ce Je­li­sa­ve­te Pe­trov­ne, la­ska­vo i pri­ja­telj­ski. Dao je mol­be­ni­nu na pe­tro­gad­ski dvor, ko­je su is­pu­nje­ne.
No, naj­zna­čaj­ni­ja je bi­la „Isto­ri­ja o Čer­noй Go­rы”, ko­ju je, na ru­skom je­zi­ku, sa­či­nio u to­ku bo­rav­ka u Ru­si­ji. Sve što je br­zo, to je okra­ta­no. Ta­ko i ova isto­ri­ja li­či na pa­tri­ot­ski ra­port.
Vla­di­ka Va­si­li­je pi­še vi­ce­kan­ce­la­ru ru­skom, gra­fu Vo­ron­co­vu, (17. mar­ta 1754) da ni­ko ne bu­de pod ime­nom Cr­no­gor­ca u Ru­si­ji pri­znat bez na­še svje­dodž­be.
Autor na­vo­di po­da­tak da su Ju­žni Slo­ve­ni na­zi­va­li Du­klju sa­mo Ve­to­grad, gdje je ro­đen Di­o­le­kli­ci­jan. Ja­mač­no, ovaj po­jam je iz­ve­den od toč­ka na ri­je­ci Ze­ti („...ko­le­so ver­tit­sя“). Za ono do­ba je ma­lo ču­da­le­stvo, od ma­ri­fe­tlu­ka bi­lo je ču­do.
Na ne­sre­ću, smi­re­ni ar­hi­je­rej i mi­tro­po­lit cr­no­gor­ski, vla­di­ka Va­si­li­je, ni­je do­ži­vio da po­no­vo vi­di ha­snu od do­la­ska u Ru­si­ju. Sva je pri­li­ka da je otro­van od age­na­ta mle­tač­ke vla­sti. Umi­ru­ći u Pe­tro­gra­du (10. mar­ta 1776), vla­di­ka je po­čeo da pi­še za­vje­šta­nje, ko­je ne mo­ga pot­pi­sa­ti.
Sa­hra­njen je u Alek­san­dro-nev­skom ma­na­sti­ru, u Du­hov­skoj cr­kvi, uz ve­li­čan­stve­ne po­ča­sti. Nad gla­vom vla­di­ke Va­si­li­ja bi­la je po­sta­vlje­na mje­de­na plo­ča, sa iz­re­za­nim cr­no­gor­skim gr­bom. Kad se po­me­nu­ta cr­kva po­pra­vlja­la, ta­ko da se ne na­la­zi ni­ka­kvog obi­ljež­ja „gdje je bio i Va­si­li­je.“
Sa njim je ot­pu­to­vao u Ru­si­ju ma­lo­ljet­ni đa­kon Pe­tar. U svom za­vje­šta­nju, umi­ru­ći, vla­di­ka Va­si­li­je osta­vlja si­nov­cu Pe­tru „krst zlat­ni sa lan­cem od sre­bra... i dru­gu ra­su no­vu i dru­gu šu­bu ma­lu...“
Do­ga­đa­ji, me­đu­tim, idu u dru­gom smje­ru.
Na­iv­ni Cr­no­gor­ci pri­mi­še jed­nog ne­znan­ca, ski­ta­ča i pu­sto­lo­va se­bi za vla­da­ra. Bio je to Šće­pan Ma­li, ko­ji je upra­vljao Cr­nom Go­rom od 1767. do 1773. I ni­je lo­še upra­vljao. Zbog fi­zič­ke slič­no­sti s na­sil­no umo­re­nim ru­skim ca­rem Pe­trom III, Šće­pan Ma­li na­mjer­no je i vje­što mi­sti­fi­ko­vao svoj ži­vot i po­ri­je­klo.
Ra­znim lju­di­ma raz­li­či­to je ka­zi­vao o svom po­ri­je­klu i mje­stu ro­đe­nja, tvr­de­ći za se­be da je Šće­pan, ma­li i naj­ma­nji na svi­je­tu.
Za­vr­šio je Šće­pan Ma­li ži­vot tra­gič­no. Pr­vo je, la­gu­ma­ju­ći put kr­oz cr­no­gor­ski ka­me­njar ostao sa­kat i sli­jep, a po­tom ga nje­gov ber­be­rin, po­ri­je­klom Grk, pod­mi­ćen od ska­dar­skog ve­zi­ra, pre­klao bri­ja­čem na spa­va­nju. Muč­ki...
Mno­gi pu­bli­ci­sti su po­ku­ša­li da ri­je­še enig­mu Šće­pa­na Ma­log. Čak ni nje­gov sa­vre­me­nik, pu­sto­lov Ste­fan Za­no­vić, ko­ji je ob­ja­vio knji­gu „Lie fau Pi­e­re III em­pe­rur de Rus­sie a Stpan Ma­li...“, Lon­dres, 1787, sa li­kom i kar­tom Cr­ne Go­re i Ze­te iz ptič­jeg po­le­ta, ni­je uspio u to­me. Za­no­vić je bio iz Bu­dve.
Vra­ća­ju­ći se po­no­vo Pe­tru I, na­la­zim da je po­treb­no na­gla­si­ti ne­ka fak­ta. Mi­tro­po­li­ta Sa­vu, ko­ji je umro 1782. go­di­ne, na­sli­je­dio je si­no­vac Pe­tar. Ro­đen je apri­la 1747. An­đu­ša i Mar­ko bi­li su nje­go­vi ro­di­te­lji.
Hi­ro­to­ni­san je u Srem­skim Kar­lov­ci­ma. Ka­ko bi uči­nio svom na­ro­du, mi­tro­po­lit Pe­tar, po po­zi­vu Sr­bi­na i Ru­skog đe­ne­ra­la Si­me­o­na Zo­ri­ća, mi­lje­ni­ka ru­ske ca­ri­ce, ot­pu­to­va u Ru­si­ju dru­gi put. Zna­ni knez Po­te­mi­kin, da bi uda­ljio Zo­ri­ća od ca­ri­či­ne lo­žni­ce, prog­na đe­ne­ra­la da­le­ko, a prog­na i mi­tro­po­li­ta Pe­tra iz Ru­si­je. Kad je ca­ri­ca Ka­ta­ri­na do­zna­la o pro­gon­stvu cr­no­gor­skog vla­di­ke, upu­ti svog or­do­nans-ofi­ci­ra da ga po­vra­ti u Pe­tro­grad. Mi­tro­po­lit Pe­tar je za­hva­lio ca­ri­ci Ka­ta­ri­ni, obe­ća da će Ru­si­ji bi­ti odan, ali ne­će vi­še ni­kad do­ći u Ru­si­ju.
Mi­tro­po­lit Pe­tar po­vra­tio se u Cr­nu Go­ru po­sli­je du­go­traj­nog iz­bi­ja­nja. Za­te­kao je svo­ju ze­mlju pre­ga­že­nu, po­ha­ra­nu i raz­ri­ve­nu. Ska­dar­ski ve­zir Bu­ša­tli­ja sa voj­skom pro­dro je na Ce­ti­nje, ju­na 1785, osta­vlja­ju­ći za so­bom pu­stoš i ru­še­vi­ne. Pret­hod­no je pod­mi­tio iz­vje­sne ple­men­ske gla­va­re i lu­ka­ve Mle­či­će. Kad je Ce­ti­nje opljač­kao i spa­lio, Mle­či­ći ga pro­pu­ste da se sa voj­skom, pre­ko Pri­mor­ja, po­vra­ti u Ska­dar. Ta­da je po­no­vo ra­zo­ren ce­tinj­ski ma­na­stir.
Gu­ve­ra­dur Ra­do­njić sa svo­jim pri­sta­li­ca­ma otvo­re­no šu­ru­je s Austri­jom. Na­rod je bio u očaj­nom sta­nju. Smu­ta i raz­dor. Krv­na osve­ta uzi­ma sve vi­še ma­ha. Pljač­ke, oti­ma­či­ne i ubi­stva buk­ta­li su na sve stra­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)