Ni ne­ko­li­ko ini­ci­ja­ti­va, ko­je su pro­te­klih go­di­na po­kre­ta­ne od stra­ne umjet­ni­ka, no­vi­na­ra i NVO sek­to­ra, ni­su uspje­le da ubi­je­de pret­hod­nu lo­kal­nu vlast da oda po­čast Zul­fi­ka­ru Zu­ku Džum­hu­ru, pa ma­kar i na na­čin da na­zo­ve jed­nu uli­cu po ovom pu­to­pi­scu, sli­ka­ru i ka­ri­ka­tu­ri­sti, ko­ji je po­sled­njih 15 go­di­na ži­vo­ta pro­veo upra­vo u Her­ceg No­vom, na­dje­nuv­ši mu je­dan od naj­ljep­ših epi­te­ta „Her­ceg, me­đu gra­do­vi­ma“.
Či­ni se da ni­ko kao on ni­je s to­li­ko lju­ba­vi pi­sao, go­vo­rio i sli­kao ovaj grad i lju­de u nje­mu.
Džum­hur je za ži­vo­ta ura­dio mno­go to­ga i na pro­mo­vi­sa­nju Pra­zni­ka mi­mo­ze ko­jeg je neo­bič­no vo­lio. Go­di­na­ma je ka­ra­van Pra­zni­ka mi­mo­ze oba­ve­zno svra­ćao u nje­gov rod­ni Ko­njic na pa­ra­du, ali i na na­da­le­ko po­zna­ti „Zu­kov pa­sulj”. Da­nas ka­ra­va­na ne­ma, kao ni uli­ce ili sta­tue ko­jom bi se grad ma­kar ma­lo odu­žio ovom pje­sni­ku pu­stinj­skog vje­tra.
Po­sled­nju ini­ci­ja­ti­vu, u pi­sa­noj for­mi, ko­ju je po­dr­ža­lo 14 her­ceg­nov­skih umjet­ni­ka i no­vi­na­ra je još 2014.go­di­ne ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku op­šti­ne De­ja­nu Man­di­ću, pre­dao knji­žev­nik i no­vi­nar Mi­raš Mar­ti­no­vić.
Tre­ba pod­sje­ti­ti i na pret­hod­ne ini­ci­ja­ti­ve, po­put one Mi­nje Bo­ja­ni­ća, sli­ka­ra i pu­bli­ci­ste ko­ji je svo­je­vre­me­no pred­lo­žio da se u Džum­hu­ro­vu čast po­dig­ne če­sma „ka­ko bi put­nik na­mjer­nik uto­lio žeđ i na­pio se lje­po­te gra­da“, po­tom Kse­ni­je Ma­to­vić, pje­sni­ki­nje, no­vi­nar­ke i pot­pi­si­ni­ce i ovih re­do­va ko­ja je pred­la­ga­la da se po­sta­vi spo­men- bi­sta i to za sto­lom za ko­jim je obič­no sje­dio u ka­fa­ni „Her­ce­go­vi­na“. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni Ili­ju Bu­de­ča, pred­sjed­ni­ka Dru­štva pri­ja­te­lja Her­ceg No­vog, ko­ji je pred­la­gao da se oba­ve­zno u cen­tru gra­da opre­di­je­li mje­sto za spo­me­nik Zu­ku Džum­hu­ru, ali ni No­vlja­ne oku­plje­ne u FB Gru­pa pre­za­do­vo­ljih gra­đa­na ko­ji su 2014. go­di­ne ta­ko­đe ini­ci­ra­li po­di­za­nje spo­men -obi­ljež­ja. No, ka­ko ta­da ta­ko i da­nas… Osta­lo je na pred­lo­zi­ma i ne­is­pu­nje­nim obe­ća­nji­ma.
Upi­ta­li smo i no­vu vlast, ko­ju već dvi­je go­di­ne či­ne ko­a­li­ci­ja DPS-Iz­bor, ima­ju li na­mje­ru da se ozbilj­ni­je po­za­ba­ve oda­va­njem po­ča­sti čo­vje­ku ko­ji je to­li­ko mno­go uči­nio za grad.
Od­go­vo­ri­li su nam da Op­šti­na Her­ceg No­vi sma­tra da je ini­ci­ja­ti­va za po­sta­vlja­nje spo­men-obi­ljež­ja Zu­ku Džum­hu­ru po­želj­na, oprav­da­na i zre­la.
-Džum­hur je si­gur­no je­dan od stva­ra­la­ca ko­ji je za­slu­žio da mu se grad na ovaj na­čin odu­ži. S tim u ve­zi, već su uči­nje­ni od­re­đe­ni ko­ra­ci. U pri­prem­noj fa­zi, po­treb­no je da struč­ne slu­žbe u lo­kal­noj upra­vi iz­vr­še ana­li­zu (oprav­da­no­sti u skla­du sa Za­ko­nom o spo­men-obi­ljež­ji­ma, ar­hiv­ske gra­đe, od­go­va­ra­ju­ćih vid­nih i pri­stu­pač­nih lo­ka­ci­ja, mo­gu­ćih idej­nih rje­še­nja za iz­grad­nju spo­men-objek­ta…), te ta­ko stvo­re for­mal­ne pred­u­slo­ve za re­a­li­za­ci­ju ove ide­je. Oče­ku­je­mo da se pred­log za po­di­za­nje spo­men- obi­ljež­ja Zu­ku Džum­hu­ru na­đe u pro­gra­mu po­di­za­nja spo­men obi­ljež­ja za 2017. go­di­nu, od­go­vo­ri­li su nam iz ka­bi­ne­ta Na­ta­še Aći­mo­vić, pred­sjed­ni­ce Op­šti­ne Her­ceg No­vi.
Osta­je na­da da ovo obe­ća­nje ne­će bi­ti iz­ne­vje­re­no, a od­nos svih do­sa­da­šnjih vla­sti pre­ma Džum­hu­ru mo­že­mo ilu­stro­va­ti nje­go­vim ri­je­či­ma: „Naj­du­ži put na br­do­vi­tom Bal­ka­nu je put od jed­nog me­tra! To­li­ko ot­pri­li­ke du­ga je i kič­me­na mo­ždi­na sva­kog od­ra­slog in­sa­na. A na­ma je va­zda naj­vi­še tre­ba­lo da nam iz du­pe­ta, ko­nač­no, do­đe u gla­vu“.
K.M.


Sti­gli ga ala­li

Sta­ri­ji No­vlja­ni još pam­te i ra­do pre­pri­ča­va­ju aneg­do­te ve­za­ne za ži­vot Zu­ka Džum­hu­ra. Jed­nom pri­li­kom sje­dio je Zu­ko is­pod ve­li­ke mur­ve i is­pi­jao špri­cer u dru­štvu su­pru­ge Ve­zi­re. No, nje­gov mir i po­gled ka mo­ru re­me­ti­li su džo­ge­ri ko­ji su sva­ko ma­lo pro­tr­ča­va­li is­pred njih. U jed­nom tre­nut­ku okre­nuo se ka su­pru­zi i ka­zao: „Jel’ da sta­ra, ovi si­gur­no ni­ka­da ni­su ču­li za onu po­slo­vi­cu da su in­sa­nu čim se ro­di, ko­ra­ci na ze­mlji od­bro­ja­ni. Da je­su, pa valj­da ne bi ovo­li­ko žu­ri­li da ih što pri­je utro­še“.
Naj­zad, ka­da je obo­lio i ka­da su ga mje­se­ci di­je­li­li od od­la­ska na onaj svi­jet, pri­ja­te­lji su ga po­sje­ći­va­li i re­dom pi­ta­li šta mu je.
On bi ogo­va­rao „Ma ni­šta. Sa­mo su me sti­gli ala­li“. Ka­ko im ni­je bi­lo ja­sno o če­mu go­vo­ri, Zu­ko je po­ja­snio u svom sti­lu: „Dok sam bio zdrav, svi su mi go­vo­ri­li, te alal ti vje­ra, Zu­ko, ko­li­ko mo­žeš da po­je­deš, te alal ti ve­ra ko­li­ko mo­žeš da po­pi­ješ...I, eto, sti­gli me ala­li”.


Za­lju­bljen u Her­ceg No­vi

Džum­hur je bio za­lju­bljen u Her­ceg No­vi. Go­vo­rio bi: „Po­sto­je gra­do­vi ko­ji vam dr­že du­šu jer ima­ju pro­šlost. Her­ceg No­vi ima i du­šu i isto­ri­ju“. O No­vlja­ni­ma je imao obi­čaj da ka­že: „Mo­žda u Her­ceg No­vom i ima lo­ših lju­di, ali ja do­sad ni­jed­nog ta­kvog tu ni­sam sreo“.
No­vlja­ni pam­te ovog ne­u­mor­nog put­ni­ka ko­ji je uobi­ča­vao pro­vo­di­ti vri­je­me u svo­joj omi­lje­noj ka­fa­ni „Pod lo­zom”, ko­ja se još na­la­zi pre­ko pu­ta nov­ske pi­ja­ce. Pam­te i nje­gov omi­lje­ni sto i sto­li­cu za ko­jim je sje­dio, sa ča­ši­com ( naj­če­šće lo­ze) is­pred se­be i na­liv­pe­rom u dže­pu ka­ri­ra­nog sa­koa.