RO­ŽA­JE - Se­la na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Ro­ža­je ko­ja gra­vi­ti­ra­ju pre­ma Ko­so­vu i u ko­ji­ma ži­vi al­ban­ski ži­valj, sko­ro da su opu­stje­la. U Pe­ško­vi­ći­ma, Ban­džo­vu, Ka­lu­đer­skom La­zu, Gor­njem i Do­njem Bu­ke­lju, po­vre­me­no ili stal­no ži­vi tek po ko­ja po­ro­di­ca. Naj­ve­ći broj fa­mi­li­ja ži­vi u se­lu Da­ci­ći. Tvrd­nje da sta­nov­ni­ci po­gra­nič­nih se­la u ko­ji­ma ži­ve Al­ban­ci, ima­ju aspi­ra­ci­je da se ta te­ri­to­ri­ja na­đe u gra­ni­ca­ma Ko­so­va, ži­te­lji tog pod­ruč­ja ocje­nju­je pro­pa­gan­dom. Is­ti­ču da im ap­so­lut­no ni­je bit­no gdje ži­ve, u Cr­noj Go­ri, Sr­bi­ji ili na Ko­so­vu, već im je va­žno da ima­ju kva­li­te­tan ži­vot.
-Na­ša se­la ni­ka­da ni­je­su bi­la dio ko­sov­ske te­ri­to­ri­je. Mi smo gra­đa­ni Cr­ne Go­re, a gra­ni­ca je stvar dr­ža­ve i mi se u taj pro­blem ne­će­mo upli­ta­ti. Ko­li­ko znam, gra­ni­ca iz­me­đu Ko­so­va i Cr­ne Go­re, bar što se ti­če nas ko­ji ži­vi­mo u po­gra­nič­nom pod­ruč­ju, ni­ka­da ni­je bi­la de­fi­ni­sa­na. Po­sto­je glo­đan­ski, kra­jan­ski i li­bu­ški sta­no­vi i ti to­po­ni­mi po­tvr­đu­ju da je taj pro­stor ne­ka­da pri­pa­dao Ko­so­vu. Sa­da se taj pre­dio sma­tra cr­no­gor­skom te­ri­to­ri­jom, ali ne­ka­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja ni­ti dr­ža­va Cr­na Go­ra ni­ka­da ni­je­su po­sta­vlja­le pi­ta­nje ni­ti su bra­ni­le Al­ban­ci­ma sa Ko­so­va da tu u ljet­njem pe­ri­o­du iz­di­žu sa sta­di­ma – pri­ča osam­de­se­to­go­di­šnji So­ko Da­cić, iz Gor­njeg Bu­ke­lja.
Mje­šta­ni ovih po­gra­nič­nih se­la is­ti­ču da ima­ju do­sta mla­dih i ško­lo­va­nih lju­di, ali da ni­ko od njih ne­ma šan­su za po­sao.
- Na­ši vi­so­ko­škol­ci pa čak i ma­gi­stri pri­nu­đe­ni su da bu­du čo­ba­ni, ili fi­zič­ki rad­ni­ci. Dr­ža­va bi mo­ra­la da nam na ne­ki na­čin uka­že po­vje­re­nje ma­kar kroz upo­šlja­va­nje na­ših su­na­rod­ni­ka na ca­ri­na­ma u po­gra­nič­noj po­li­ci­ji ili na dru­gim po­slo­vi­ma u lo­kal­noj upra­vi. Umje­sto to­ga, ugro­že­na nam je eg­zi­sten­ci­ja i do­ve­de­ni smo do po­ni­ža­va­ju­ćeg po­lo­ža­ja – na­gla­ša­va­ju se­lja­ni ko­ji pre­te­žno ži­ve od sto­čar­stva i ber­be šum­skih plo­do­va.
Is­ti­ču i da su uvri­je­đe­ni tret­ma­nom ko­ji se­la sa al­ban­skim ži­vljem ima­ju u lo­kal­noj za­jed­ni­ci.
-Ne­dav­no je od­bor­nik iz na­šeg se­la Mu­a­mer Da­cić za­tra­žio od lo­kal­ne upra­ve da ne­što uči­ne za na­ša se­la, ali pred­sjed­nik op­šti­ne Ejup Nur­ko­vić je obe­ćao da će nam da­ti ne­što sa­mo ako im pre­tek­ne, od­no­sno ako bu­du ima­li vi­ška. Te ri­je­či gra­do­na­čel­ni­ka su nas ja­ko uvri­je­di­le – ogor­če­ni su mje­šta­ni Da­ci­ća, i na­gla­ša­va­ju da su iako iz­u­zet­no te­ško ži­ve po­ro­di­ce iz ovih se­la po­no­sne i te­ško pri­hva­ta­ju da ži­ve od so­ci­ja­le. Ka­žu da de­ce­ni­ja­ma ne­ma­ju svo­je pred­stav­ni­ke u lo­kal­noj upra­vi zbog če­ga sma­tra­ju da su im us­kra­će­ne broj­ne mo­guć­no­sti.
-Iako smo de­ce­ni­ja­ma lo­jal­ni cr­no­gor­skim vla­sti­ma, dr­ža­va nas ni­ka­da ni­je na­gra­di­la ni­ti uz­vra­ti­la bi­lo či­me. To­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, Al­ban­ci su se odav­de ma­sov­no i na­glo ise­li­li, ali ni­ko ni­je do­šao da nas pi­ta zbog če­ga na­pu­šta­mo svo­je do­mo­ve. O ise­lja­va­nju sam lič­no oba­vi­je­stio pred­sjed­ni­ka Fi­li­pa Vu­ja­no­vi­ća i tra­žio od nje­ga da iza­đe pred Al­ban­ce, da nam obe­ća bo­lji ži­vot ili ma­kar da na­du za osta­nak na og­nji­šti­ma. Iako je to obe­ćao, Vu­ja­no­vić ni­ka­da ni­je is­pu­nio obe­ća­nje – na­gla­ša­va So­ko Da­cić, is­ti­ču­ći da su ne­ka­da u Ban­džo­vu i Pe­ško­vi­ći­ma ži­vje­le po­ro­di­ce ko­je su bro­ja­le na de­se­ti­ne čla­no­va.
-Da­nas u Ban­džo­vu ne­ma ni­ko­ga, a u Pe­ško­vi­ći­ma ži­ve sa­mo dvi­je po­ro­di­ce. Gor­nji Bu­kelj ima sa­mo tri do­ma­ćin­stva. Iz ovog se­la je pri­je de­se­tak go­di­na u ško­lu išlo vi­še od de­set uče­ni­ka, ali u po­sljed­njih se­dam-osam go­di­na ne­ma nijed­nog đa­ka. Želj­ni smo dječ­je gra­je i pla­ča. U Ka­lu­đer­skom la­zu par po­ro­di­ca iz­di­že sa­mo lje­ti – pri­ča Da­cić.
Osam­de­set­še­sto­go­di­šnji Ta­hir Da­cić is­ti­če da se u ovim po­gra­nič­nim se­li­ma ne­ka­da ži­vje­lo is­klju­či­vo od sto­čar­stva.
-Od­ga­ja­li smo sto­ku u ve­li­kom bro­ju i u to vri­je­me su nas po­sje­ći­va­li tr­gov­ci čak sa Ce­ti­nja. Da­nas i oni ko­ji dr­že ne­što ma­lo gr­la te­ško mo­gu da pr­o­fi­ti­ra­ju. Da­na­šnja mla­dež ne­će da ra­di, oni tra­že lak­ši ži­vot i bo­lju za­ra­du, pa za­to na­pu­šta­ju og­nji­šta. Od mo­je de­se­to­ro dje­ce, sa­mo jed­no ži­vi sa m­nom. Ra­su­li su se di­ljem Evro­pe, Ame­ri­ke, Ka­na­de... Svo­je­vre­me­no sam ku­po­vao ze­mlju za njih, a oni su sve osta­vi­li i oti­šli u svi­jet. Ov­dje ni­su mo­gli da do­bi­ju po­sao, a u šu­mi ni­je­su htje­li da ra­de. Ja sam ra­dio ruč­nom te­ste­rom u be­ran­skim šu­ma­ma, u Nik­ši­ću, Li­je­voj ri­je­ci da bi ih od­ga­jio. U pen­zi­ji sam 36 go­di­na i ži­vim od 150 eura – pri­ča Ta­hir Da­cić, i na­gla­ša­va da se u nje­go­vo vri­je­me ži­vje­lo dru­ga­či­je.
-Ni­smo ima­li do­sta hlje­ba, ali smo bi­li sreć­ni. Da­nas je u na­rod ušla ner­vo­za i bez­volj­nost što ni­je put ka sre­ći – za­klju­ču­je Da­cić., i po­ru­ču­je da ni­je na se­lja­ni­ma da se ba­ve po­li­ti­kom, već na oni­ma ko­ji za to pri­ma­ju pla­tu.
Pod­sje­ća­mo, Skup­šti­na Ko­so­va pri­je de­set da­na usvo­ji­la je re­zo­lu­ci­ju ko­jom se tra­ži da gra­ni­ca sa Cr­nom Go­rom bu­de ona ko­ja je od­re­đe­na Usta­vom iz 1974. go­di­ne. Pred­vi­đe­no je da se de­mar­ka­ci­o­na li­ni­ja iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ko­so­va od­re­đu­je na osno­vu gra­ni­ca ne­ka­da­šnje auto­nom­ne po­kra­ji­ne.
Po­sla­ni­ci su od­lu­či­li i da pre­mi­jer Ko­so­va Isa Mu­sta­fa uče­stvu­je u ra­du dr­žav­ne ko­mi­si­je za­du­že­ne za de­mar­ka­ci­ju gra­ni­ce i da oba­vje­šta­va par­la­ment o raz­vo­ju pre­go­vo­ra, ali i svim dru­gim raz­go­vo­ri­ma sa cr­no­gor­skim zva­nič­ni­ci­ma. Re­zo­lu­ci­jom je pred­vi­đe­no i da mje­šta­ni po­gra­nič­ne te­ri­to­ri­je bu­du upo­zna­ti sa de­mar­ka­ci­o­nom li­ni­jom ko­ju ko­mi­si­ja utvr­di i da da­ju po­tvr­du da se sla­žu sa njom.
V.Rat­ko­vić


Ško­la bez toaleta i vo­de za pi­će

So­ko Da­cić is­ti­če da je 60- tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bio ru­ko­vo­di­lac Osnov­ne ško­le u Da­ci­ći­ma i da je u to vri­je­me na­sta­vu po­ha­đa­lo i po 100 uče­ni­ka.
-Da­nas u svih osam raz­re­da ima sve­ga dva­de­se­tak đa­ka a iz go­di­ne u go­di­nu broj uče­ni­ka je sve ma­nji. Ško­la eg­zi­sti­ra u istim uslo­vi­ma kao ka­da sam ja njo­me ru­ko­vo­dio. Kao ni ta­da, ni da­nas ta usta­no­va ne­ma mo­kri čvor, već dje­ca ko­ri­ste polj­ski WC. U ško­li ne­ma vo­de za pi­će. U dvo­ri­štu po­sto­ji če­sma ali iz nje sa­mo po­vre­me­no cu­ri vo­da sum­nji­vog kva­li­te­ta - na­vo­di Da­cić.


Ne­ma­šti­na i ne­za­po­sle­nost kri­vi za ise­lja­va­nje

Mje­šta­ni tvr­de da su ne ta­ko dav­no sva ova se­la od­je­ki­va­la od dječ­je gra­je, a da­nas su nji­ho­vi ži­te­lji, ka­ko ka­žu, želj­ni da ču­ju dje­či plač. Ne­ka­da se u ovim se­li­ma ži­vje­lo pre­te­žno od sto­čar­stva, a u po­sje­du mje­šta­na bi­lo je ogrom­no šum­sko bo­gat­stvo ko­je, ka­ko tvr­de, ni­ko od njih kroz re­sti­tu­ci­ju ni­je vra­tio.
- Dok je šu­me ko­ri­stio Gor­nji Ibar, bi­lo je do­sta za­po­sle­nih sa na­šeg pod­ruč­ja ali od ka­da se kon­ce­si­je di­je­le pri­vat­nim fir­ma­ma ne­ma­mo nijed­nog za­po­sle­nog u dr­vo­pre­ra­di. Do ne­dav­no ni­ko odav­de ni­je ra­dio ni u lo­kal­noj upra­vi. Sva se­la u ko­ji­ma ži­ve Al­ban­ci su za­po­sta­vlje­na. Ne­ma­mo ni jed­nog me­tra as­fal­ti­ra­nog pu­ta a tre­ba­la je dr­ža­va da nam ba­rem na taj na­čin udo­vo­lji, da bi ima­li či­me da se po­hva­li­mo – ka­že So­ko Da­cić, is­ti­ču­ći da je ne­ma­šti­na i ne­za­po­sle­nost na­tje­ra­la broj­ne se­lja­ne da na­pu­ste rod­na og­nji­šta.