- Pi­še: dr Ma­ja Ko­stić Man­dić

„Do­no­še­nje no­vog Usta­va uvi­jek pred­sta­vlja iza­zov za onu ge­ne­ra­ci­ju ko­joj je to pri­pa­lo u dio. Tač­no je ka­da ka­žu da Ustav mo­že pred­sta­vlja­ti sli­ku jed­nog dru­štva u od­re­đe­nom tre­nut­ku, ali do­da­la bih, nu­žno je i da pro­jek­tu­je bu­duć­nost tog dru­štva. For­mu­li­sa­njem kon­kret­nih rje­še­nja pru­ža se zbog to­ga mo­guć­nost da se naj­vi­šim prav­nim ak­tom iz­vr­ši pro­cje­na stra­te­ških opre­dje­lje­nja i us­po­sta­ve ci­lje­vi i vri­jed­no­sti ko­ji­ma tre­ba te­ži­ti.”
Ov­dje ću se za­u­sta­vi­ti. Na­ve­de­ne re­če­ni­ce sam na­pi­sa­la pri­je de­set go­di­na, kao uni­ver­zi­tet­ski na­stav­nik i ne­ko ko je kao po­sla­nik uče­stvo­vao u stva­ra­nju Usta­va. Ina­če, u na­stav­ku tek­sta go­vo­ri se o pra­vu na zdra­vu ži­vot­nu sre­di­nu, po­tre­bi za­šti­te pri­rod­nih re­sur­sa i da­ju se pred­lo­zi za for­mu­li­sa­nje od­go­va­ra­ju­ćih od­re­da­ba no­vog Usta­va, od ko­jih je je­dan broj i ugra­đen u ko­na­čan tekst.
U pro­te­klih de­set go­di­na sam vi­še pu­ta pro­či­ta­la cje­lo­ku­pan tekst Usta­va i uvi­jek sam ima­la isti uti­sak: uko­li­ko bi se dru­ga­či­je for­mu­li­sao je­dan broj od­red­bi ko­je su ga svje­sno uči­ni­le re­fe­ren­dum­skim, a ne in­te­gra­ci­o­nim, Usta­vom ci­je­log dru­štva, i uz od­re­đe­na po­bolj­ša­nja i da­lje bi mo­gao da pred­sta­vlja so­li­dan osnov prav­nog si­ste­ma Cr­ne Go­re. I da sam uče­stvo­va­la na sku­pu po­sve­će­nom obi­lje­ža­va­nju go­di­šnji­ce usva­ja­nja Usta­va ko­ji bi bio or­ga­ni­zo­van u ne­kim dru­gim uslo­vi­ma, vje­ro­vat­no bih se u svom iz­la­ga­nju ogra­ni­či­la is­klju­či­vo na je­dan broj usko­struč­nih te­ma.
Me­đu­tim, mo­ra­la sam se od­lu­či­ti za dru­ga­či­ji pri­stup zbog ne­la­go­de, strep­nje i na kra­ju du­bo­ke za­bri­nu­to­sti ko­je sam osje­ti­la pri­li­kom naj­no­vi­jeg či­ta­nja Usta­va. Ka­ko sam či­ta­la ko­ji član, pred oči­ma su mi se ni­za­le sli­ke iz na­še sva­ko­dne­vi­ce a do­bro po­zna­ti, isto­vjet­ni tekst Usta­va sam do­ži­vje­la kao is­kri­vlje­no ogle­da­lo da­na­šnje Cr­ne Go­re.
Ko­li­ko gra­đa­na Cr­ne Go­re bi se da­nas slo­ži­lo da va­že­će ustav­ne od­red­be od­sli­ka­va­ju na­šu stvar­nost:
-da je Cr­na Go­ra za­i­sta iz­ra­sla u de­mo­krat­sku, eko­lo­šku i dr­ža­vu so­ci­jal­ne prav­de, za­sno­va­nu na vla­da­vi­ni pra­va?
-da, i po­red za­tvo­re­nih iz­bor­nih li­sta i upit­nog iz­bor­nog pro­ce­sa, gra­đa­nin ipak ostva­ru­je vlast ne­po­sred­no i pre­ko slo­bod­no iza­bra­nih pred­stav­ni­ka?
-da se sva­ka ne­po­sred­na ili po­sred­na dis­kri­mi­na­ci­ja za­i­sta i sank­ci­o­ni­še?
-da je u Cr­noj Go­ri baš sva­ko oba­ve­zan da se pri­dr­ža­va Usta­va i za­ko­na i da je vlast stvar­no ogra­ni­če­na Usta­vom i za­ko­nom?
-da na­ro­či­to po­sled­njih go­di­nu da­na od­nos za­ko­no­dav­ne, iz­vr­šne i sud­ske vla­sti po­či­va na rav­no­te­ži i me­đu­sob­noj kon­tro­li?
-da su svi pred za­ko­nom jed­na­ki, bez ob­zi­ra na bi­lo ka­kvu po­seb­nost ili lič­no svoj­stvo (npr. par­tij­sku pri­pad­nost ili imo­vin­ski sta­tus)?
-da je ne­spor­no pra­vo na lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu? (naj­no­vi­ji pri­mjer usvo­je­nog Za­ko­na o pla­ni­ra­nju pro­sto­ra i iz­grad­nji obje­ka­ta)
-da sva­ko ima pra­vo na zdra­vu ži­vot­nu sre­di­nu? (pi­ta­ti gra­đa­ne Plje­va­lja)
-da se jem­či do­sto­jan­stvo i si­gur­nost čo­vje­ka? (ima­li bi o to­me šta da ka­žu gra­đa­ni Ko­to­ra)
-da ni­ko ne smi­je bi­ti pod­vrg­nut mu­če­nju ili ne­čo­vječ­nom ili po­ni­ža­va­ju­ćem po­stu­pa­nju? (pi­ta­ti uče­sni­ke pro­te­sta 2015)
-da sva­ko ima pra­vo na pra­vič­no i jav­no su­đe­nje u ra­zum­nom ro­ku pred ne­za­vi­snim, ne­pri­stra­snim i za­ko­nom usta­no­vlje­nim su­dom? (ne­ko pri­je a ne­ko ka­sni­je, a ne­što pra­ti­mo i uži­vo)
-da dr­ža­va i da­lje tre­ba da iz­dva­ja ogrom­ne su­me na ime na­kna­de šte­te za li­ca ko­ja su ne­za­ko­ni­to ili neo­sno­va­no li­še­na slo­bo­de ili neo­sno­va­no osu­đe­na, bez utvr­đi­va­nja od­go­vor­no­sti za ta­kvo sta­nje?
-da je u ova­ko stro­go kon­tro­li­sa­nim uslo­vi­ma za­i­sta ne­po­vre­di­va taj­nost pi­sa­ma, te­le­fon­skih raz­go­vo­ra i dru­gih sred­sta­va op­šte­nja?
-da je i u prak­si za­bra­nje­na upo­tre­ba po­da­ta­ka o lič­no­sti van na­mje­ne za ko­ju su pri­ku­plje­ni?
-da su iz­bo­ri slo­bod­ni i ne­po­sred­ni, a gla­sa­nje je taj­no?
-da je za­bra­nje­no po­li­tič­ko or­ga­ni­zo­va­nje u dr­žav­nim or­ga­ni­ma?
-da je pra­vo svo­ji­ne stvar­no ne­po­vre­di­vo i
-da pri­rod­na bo­gat­stva i do­bra u op­štoj upo­tre­bi mo­gu bi­ti sa­mo u dr­žav­noj svo­ji­ni? (da li je na­še pri­mor­je stvar­no na­še?)
-da sva­ko ima pra­vo na pra­vič­ne i hu­ma­ne uslo­ve ra­da (pa ma­kar vla­snik bio i “stra­ni in­ve­sti­tor”)?
-da za­po­sle­ni ima­ju pra­vo na ogra­ni­če­no rad­no vri­je­me i pla­će­ni od­mor?
-da je ga­ran­to­va­na auto­no­mi­ja Uni­ver­zi­te­ta? (u iz­ved­bi or­ga­na upra­vlja­nja i ru­ko­vo­đe­nja Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re, oni su auto­nom­ni sa­mo u od­no­su na Ustav i za­ko­ne, ko­je ne­mi­li­ce kr­še, bez prav­ne sank­ci­je).
Ovaj spi­sak bi mo­gao da bu­de mno­go, mno­go du­ži jer su na­ve­de­ne sa­mo ne­ke od od­re­da­ba Usta­va, i to sa­mo je­dan dio onih ko­je se od­no­se na ljud­ska pra­va.
Či­nje­ni­ca je da dr­ža­vi ko­ja je kan­di­dat za član­stvo u Evrop­skoj uni­ji i čla­ni­ca NA­TO-a pri­je­ti dez­in­te­gra­ci­ja iz­nu­tra. Jer ka­da ve­ći­na gra­đa­na do­ži­vlja­va svo­ju dr­ža­vu kao mje­sto gdje se odo­ma­ći­la ne­prav­da, pa i kao “be­sud­nu ze­mlju”, lo­gič­no je, a u ovom slu­ča­ju i oprav­da­no, da svo­je ne­za­do­volj­stvo pro­jek­tu­ju na dr­ža­vu.
Umje­sto za­ključ­ka, da se vra­tim na po­če­tak tek­sta. Tekst va­že­ćeg Usta­va pred­sta­vlja sli­ku jed­nog dru­štva ko­je Cr­na Go­ra da­nas ni­je. I ni­je glav­ni pro­blem u tek­stu Usta­va, već je pro­blem u dru­štve­noj stvar­no­sti ko­ja je za sa­mo de­set go­di­na uči­ni­la da tekst naj­vi­šeg prav­nog ak­ta dje­lu­je kao da je pi­san za ne­ko uto­pij­sko dru­štvo, a ne za dru­štvo u ko­me ži­vi­mo. Za opo­ra­vak te­ško obo­lje­log dru­štva tre­ba po­ku­ša­ti sa ra­di­kal­nim me­to­dom – tre­ba pro­mi­je­ni­ti one ko­ji kr­še Ustav i za­ko­ne i ti­me pod­ri­va­ju auto­ri­tet dr­ža­ve. Sa­mo pro­mje­na vla­sti bi mo­gla da stvo­ri uslo­ve da za­ži­vi vla­da­vi­na pra­va, a ti­me i da se, vre­me­nom sma­nju­je ovaj ogrom­ni jaz ko­ji po­sto­ji iz­me­đu prav­ne nor­me i stvar­no­sti. U tom slu­ča­ju čak i po­sto­je­ći tekst Usta­va, uz od­re­đe­ne iz­mje­ne, mo­gao bi da pro­jek­tu­je bu­duć­nost na­šeg dru­štva.
(Autor­ka je re­dov­ni
pro­fe­sor Prav­nog
fa­kul­te­ta UCG)