- Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Što je bli­ži dan iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri, či­ni se da je opo­zi­ci­ja se­bi ve­ći pro­tiv­nik ne­go što im je to re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Ras­ko­li unu­tar opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja po­tvr­đu­ju da je crv ka­ri­je­ri­zma ključ­ni raz­log po­dje­la. Li­ce­mjer­stvo po­je­di­nih funk­ci­o­ne­ra unu­tar opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja, nji­ho­vi pro­sječ­ni in­te­lek­tu­al­ni i ljud­ski kva­li­te­ti su te­ret od kog se naj­ve­ći broj opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja ni­kad ne­će opo­ra­vi­ti. To je sad ja­sno svi­ma ko­ji se iole ra­zu­mi­ju u po­li­tič­ka de­ša­va­nja, osim nji­ma. Ta­kvo nji­ho­vo po­na­ša­nje do­ve­lo je do to­ga da je naj­ve­ći broj gra­đa­na Cr­ne Go­re raz­o­ča­ran, zbog če­ga je po­stao apo­li­ti­čan. Ako že­li­te slo­bo­du u da­na­šnje ko­rum­pi­ra­no vri­je­me, mo­ra­te se za nju bo­ri­ti. One ko­ji ne že­le da se bo­re za svo­ju slo­bo­du i slo­bo­du svo­jih po­to­ma­ka, po­zi­vam da po­dr­že one ko­ji se bo­re. Ne mo­že sva­ko bi­ti hra­bar i od­va­žan, ali hra­bri i od­va­žni su nam u ovom tre­nut­ku na­su­šno po­treb­ni. Ne sa­mo je­dan vo­đa, već mno­go, mno­go is­kre­nih i po­šte­nih lju­di ko­ji­ma su pra­ved­nost i vla­da­vi­na pra­va na pr­vom mje­stu. Ni­ko se ne mo­že ra­do­va­ti va­šoj sre­ći ko­li­ko vi, ni­ti iko mo­že pla­ka­ti nad va­šim mu­ka­ma ona­ko ka­ko vi to či­ni­te. Za­to ne do­zvo­li­te da dru­gi upra­vlja­ju va­šim ži­vo­ti­ma. Bu­di­te isto­vre­me­no i or­ke­star i ple­sač va­šeg ži­vo­ta.
Ako se na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma ni­šta ne pro­mi­je­ni, za­vla­da­će to­tal­ni mrak. Da li će na­kon to­ga osta­ti ne­što u ovoj na­pa­će­noj ze­mlji če­ga će­mo se mo­ći do­hva­ti­ti? Da li je ova ze­mlja vla­sni­štvo re­ži­ma ili na­ša otadž­bi­na? Raz­mi­šlja­nja ne­kih da su svi isti, i da za­to ne tre­ba gla­sa­ti, ni­je­su rje­še­nje. La­ko je osu­đi­va­ti dru­ge. Po­ku­šaj­te vi ura­di­ti ne­što da se sta­nje pro­mi­je­ni. Da­nas su na vla­sti lju­di ko­ji su sli­ka i pri­li­ka iz­vi­to­pe­re­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti. Ba­lav­ci ko­ji su kra­jem 80- ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do­šli na vlast, uni­šti­li su sve če­ga su se do­hva­ti­li, i ti­me sop­stve­nim pri­mje­rom po­tvr­di­li ri­je­či pro­sla­vlje­nog srp­skog glum­ca Lju­bi­še Sa­mar­dži­ća: „Mla­dost ne mo­že da pla­ni­ra i ob­li­ku­je bu­duć­nost. U mla­do­sti se sve rje­ša­va in­stink­tom.“
Cr­no­gor­ska opo­zi­ci­ja po­no­vo ima šan­su da po­ka­že ko­li­ko je od­go­vor­na, jer se od vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je to ne mo­že oče­ki­va­ti. Uko­li­ko opo­zi­ci­ja i nje­ni li­de­ri to sa­da ne is­ko­ri­ste, po­ka­za­će se kao ne­zre­li i ne­do­ra­sli si­tu­a­ci­ji u ko­joj se na­la­zi­mo, pa sma­tram da će na­kon to­ga kre­nu­ti no­vi ras­ko­li i unu­tar­par­tij­ska pre­pu­ca­va­nja, ko­ja će opo­zi­ci­ju po­no­vo raz­bi­ti u pa­ram­par­čad. Naj­ve­ći pro­blem opo­zi­ci­je su ka­drov­ska pi­ta­nja. Ko će se na­ći na od­bor­nič­kim i po­sla­nič­kim li­sta­ma? Ko će bi­ti no­si­o­ci li­sta? Ko će bi­ti kan­di­da­ti za gra­do­na­čel­ni­ke i pred­sjed­ni­ka Cr­ne Go­re? Na tim pi­ta­nji­ma se ne ru­še sa­mo par­ti­je, već i du­go­go­di­šnja pri­ja­telj­stva. Ni­je mi po­zna­to da su ne­ki iz­bo­ri u Cr­noj Go­ri pro­šli, bi­lo da se ra­di o unu­tar­par­tij­skim ili dr­žav­nim, a da ni­su za­vr­še­ni broj­nim ne­za­do­volj­stvi­ma i po­dje­la­ma ko­je su pro­iz­ve­li po­je­din­ci ko­ji su sma­tra­li da je tre­ba­lo da bu­du bo­lje po­zi­ci­o­ni­ra­ni. Ako opo­zi­ci­ja ho­će da pre­u­zme vlast, mo­ra stva­ra­ti de­mo­krat­sko dru­štvo ko­je će po­mi­ri­ti sve cr­no­gor­ske raz­li­či­to­sti u mje­ri mo­gu­ćeg. Pri­tom, svi za­rad po­mi­re­nja i na­pret­ka Cr­ne Go­re, ali i pre­u­zi­ma­nja vla­sti, mo­ra­ju ma­kar na tre­nu­tak osta­vi­ti po stra­ni ne­ke od svo­jih po­seb­no­sti. Ko na to ni­je spre­man, taj di­rekt­no po­ma­že re­ži­mu da op­sta­ne na vla­sti.
Si­gu­ran sam da bi re­žim odav­no si­šao sa po­li­tič­ke sce­ne, da svo­je pr­ste u unu­tra­šnje stva­ri Cr­ne Go­re ni­je­su do­bra­no umi­je­ša­li i me­še­ta­ri sa stra­ne, ko­ji vi­še vo­de ra­ču­na o svo­jim ne­go i in­te­re­si­ma gra­đa­na Cr­ne Go­re. Ni­je­sam da­le­ko od po­mi­sli da upra­vo oni dik­ti­ra­ju po­dje­le i ras­ko­le na opo­zi­ci­o­noj po­li­tič­koj sce­ni. Na­rav­no, opo­zi­ci­o­ni li­de­ri ne slu­ša­ju glas opo­zi­ci­o­nih gla­sa­ča, a te­ško da će­te ka­da se po­ve­de raz­go­vor na te­mu iz­bo­ra ču­ti iskre­nog opo­zi­ci­o­nog gla­sa­ča ko­ji ne pre­fe­ri­ra je­din­stve­ne opo­zi­ci­o­ne li­ste i je­din­stve­ne opo­zi­ci­o­ne kan­di­da­te za naj­ve­će lo­kal­ne i dr­žav­ne funk­ci­je. Da li je to svi­ma u opo­zi­ci­ji po­zna­to? Ako je­ste, za­što se oglu­šu­ju na po­zi­ve gla­sa­ča? A ako ni­je, on­da oni ne ži­ve ži­vo­tom svog član­stva. Ko po­ma­že re­ži­mu mo­že se na­slu­ti­ti. Vr­lo br­zo će vri­je­me to i po­tvr­di­ti.