- Piše: Milutin Mićović

Nadali smo se, a kad se desilo, nijesmo mogli vjerovati. Kako da se desi baš sad ono što smo očekivali da će nam se desiti možda jednom u životu?! Mnogi su govorili biće i to nekad, ali ne za našega života. A nijesu se nadali ovome ni oni koji su izgubili. Kako da se nadaju kad su svojim očima gledali kako satiru Crnu Goru?! Sad su se i uplašili kad su vidjeli da je živa Crna Gora, za koju su mislili da su joj već i dušu uzeli. Vidi se koliko su mislili, i u šta su vjerovali. Ne mogu da vjeruju da im je vlast oštetila i mozak i srce, i probudila pakao u duši. A nije samo vlast, nego mora i prije da su imali falinke na tim mjestima. Koje se „zaliječe” hipnozom vlasti. A ovo živi ne bi priznali, ne da im prazan crnogorski ponos. Vala su se praznoglavci i mrzibraća nacrnogorčili ovoga puta. Sve uz pomoć države Crne Gore. Na to je bila spala ova država, prvi put u svom kratkom životu. I Sula Radov je govorio da čo’ek teško može podnijeti kad se nečovjek nađe ispred čovjeka.

E šta sad, majčin sine – jedni trepeću što su izgubili, drugi što su dobili. Nije lako ni jednima ni drugima. A ja sam ti sažaljiva srca, kaže mi sagovornik. Teško je ovo izdržati i jednima i drugima. Ali nemaju sad našto da se žale. Narod je uradio što je uradio. Od naroda se nije moglo više očekivati ni u snu. Uradio svoj posao, i pogurao svoje prvake u vatru. Nema čovjeka bez vatre, riječ je starih Crnogoraca.

Ovi što spadoše s vlasti nijesu mogli podnijet’ misao da normalan Crnogorac može biti Srbin. To se citiralo kao osnovna misao njihovog jevanđelja. Koje su znali napamet i oni koji nijesu znali ni kako im se zvao đed, ni od kojih im je bila majka.

Što se mene tiče, kazuje mi moj prijatelj, ni ja ne znam kako ću sad? Šta da radim, kad sam izgubio glavnog protivnika. Evo već u ovo nekoliko dana vidno mi je pala bojeva sila. Ali, pribraću se malo, nadam se. Ako je on sklonjen, nije sklonjeno ono što je on nazloradio za po vijeka. Sve je to tu. Nešto se drži pod ključem, nešto pod šapom. Nešto je po svijetu razasuto, a mnogo šta ovdje zatvoreno.

Ovo se desilo zato što se nešto stvarno desilo u našem narodu. A to stvarno prevazilazi stvarnost. Jer se desilo u duši i u duhu. Nešto kao da je progovorilo Jevanđelje srpskim jezikom. Ne Jevanđelje, nego kamenje. Kamenje su bili ovi ljudi, prezreni i odbačeni od ove vlasti i od ove države. Čepali su im po glavi kao po kamenju, i po duši kao po zemlji. Neljudi i nesoji radovali su se ovom obrtu vrijednosti. A oni vazda čekaju da se ljudima popnu na glavu, a gledaju i da im obraz uzmu. A seirili su ko iko i ko niko. I od Crne Gore pravili Montenegro. Kličući: „E viva, Milo, e viva, Duče naš”. Krv se sirila poštenim ljudima. Zar je ovo dočekala kapa crnogorska?

Nije lako biti lider u Crnoj Gori, a mislili su – tu je najlakše. Ne što je najlakše, nego se tu lako nađu oni koji žele da idu za liderom. Kad imaju lidera, imaju sve, pa i da ljeba nemaju. Jer imaju glavu kojom misle umjesto svojom. Sad se nešto i tu promijenilo. A to je najvažnije. Jer je isprednjačio onaj koji je isprevrtao lidere. Nije ih on isprevrtao, nego su se sami od sebe isprevrtali, kad su čuli šta je narod kazao. I za koga je glasao. Još ne dolaze sebi, pitajući se – može li neko biti lider, ko nije kao i oni?

Sad, šta je tu je. Dobro je iako nije dobro. Zla imamo dosta, iako neki misle da je otišlo. Treba Crnu Goru vratiti u život. Treba kamenju odvezati jezik. Treba nebraću vratiti u braću. Treba Srbe vratiti u Crnogorce. I Crnogorce u Srbe. Da svi budu u Jednom. Koji je izvor Smisla. Uz čiju je pomoć Sveti Petar vladao Crnogorcima. A oni gledali kako će mu više jada zadati. Na zdravlje svima. I sretna sloboda. Tako sam čuo da se pozdravljaju u Nikšiću.

(Autor je književnik)

---