-Autor: Nadežda Milenković

Pih, bre, kakvi ste to ljudi. Razbacujete se ljubavnim riječima, samo još poslovnu komunikaciju ne završavate onim „ljubim“; govorite, bez straha da ćete biti pogrešno protumačeni, kako volite ili čak obožavate ovog pjevača, onu glumicu, Noleta, pa čak i Putina, samo se stisnete kad ovoj vlasti treba da izjavite ljubav. Kao da je ljubav šta ti ja znam, sapun na primjer, pa će da se potroši ako makar kroz zube istisnete tu jednu izjavicu.

Ne morate baš sitnu knjigu da pišete, ali jedno malo, malecno slovo ljubve biste baš i mogli. I ne traži se od vas da tu svoju izjavu odmah stavite na transparent niti da taj transparent nakačite sebi na leđa, daleko bilo, ko oni aktivisti kad su čistili snijeg za fotografisanje. Dovoljno je da se povjerite nekom novinaru pa će to već pokojni ne i počivši Tanjug da objavi i eto vas kako se vrtite po medijima i društvenim mrežama ko Džon Travolta kad u „Petparačkim pričama” traži interfon.

Ako vam to baš toliko teško pada, ne morate ni da odmah obožavate samog predsjednika vlasti i njegove verbalne ili napismene izlive, ali biste baš mogli da izobožavate nekog iz na primjer beogradske vlasti (ne, znate i sami da gradonačelnik nije vlast) ili možda premijerku. Možete malo da se podivite tome kako ona odlučno i često govori „apsolutno“. Doduše, sad kad je otkriveno da je njen kabinet poslao Evropskoj komisiji izmijenjenu verziju medijske strategije (iz koje su volšebno nestala tri prioriteta oko kojih su se sve strane složile), nije rekla da je to apsolutno nedopustivo, da apsolutno nije moguće da se desilo slučajno, da će apsolutno neko odgovarati za tu svinjariju i da je apsolutno ona odgovorna, ali joj se morate diviti što kaže da ona „apsolutno misli” da je – poslata pogrešna verzija. Ali, ne, vi stisli zube pa ni da zucnete. Kao da od usta odvajate da biste rekli. Lakše bi vam čovjek iščupao keca iz vilice nego tih par riječi obožavanja. Vi kakvi ste, tačno biste radije rekli ovo: „Nedraga naša nevoljena vlasti”... Znate onaj vic kad se neko požalio ljekaru da učestalo pušta gasove ali se to, srećom, niti čuje niti osjeća, pa na kontrolnom pregledu, posle terapije, rekao da i dalje stalno pušta gasove, opet sasvim nečujne, jedino što je, začudo, sad počelo da smrdi, na šta ljekar konstatuje: „Dobro, nos smo vam otpušili, sad da vidimo nešto za sluh?” E, pa da vam kažemo: to što ste vi zapušili nos i odavno već oguglali, ne znači da mi ne znamo i ne osjećamo šta ste uradili.

I znate kako se obično kaže da nešto nit' smrdi nit' miriše? E, pa vi ne mirišete. I ima mnogo više ljudi koji vas jednostavno ne mirišu.

Ali ne samo da ne mirišete, nego i tragovi vam – po gradovima, državnim kasama, katastarskim knjigama, matičnim knjigama umrlih, tajnim ugovorima i bankovnim računima, po skupštinskim zakonima i svim vladinim resorima, po zaposednutim potkupljenim medijima, urbanističkim poduhvatima, rektoratima, sudovima, tužilaštvima, po pokradenim drvoredima, porušenim kućama i stanicama, podignutim spomenicima… – smrde nečovještvom.

Peščanik.net