-Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ne­ko se ozbilj­no mi­je­ša u mo­ju po­e­ti­ku. Ka­že - ne­moj ti da za­stu­paš svo­je sta­vo­ve, ide­o­lo­gi­ju, ili po­li­ti­ku, pre­pu­sti sve to – je­zi­ku. Jer, vi­dio si, ako ti ne­što ho­ćeš, a je­zik ne­će, ne ide to što ho­ćeš. Ti gu­raš, a ono kao da ne­ma no­ga. A kad ti ho­ćeš ono što je­zik ho­će, sve ide kao po lo­ju. Ne tre­ba ti da gu­raš, to ide sa­mo. Ne sa­mo da ide sa­mo, ne­go i le­ti.
Ko mi to go­vo­ri, i za­što mi to go­vo­ri, pi­tam se­be. Ne­mo­gu­će da ja to go­vo­rim sam se­bi?! Ili - ne­ko dru­gi u me­ni go­vo­ri me­ni pr­vom. Ili, ne­ko tre­ći, ko­ji je iz­van me­ne, i ko­ji me, na­rav­no, po­sma­tra, i po­vre­me­no uče­stvu­je u onom što ja ra­dim - go­vo­ri mi to?
Kraj je de­cem­bra, ne­ko­me Bo­žić, ne­ko­me još ni­je, ne­ko­me No­va go­di­na, ne­ko­me još ni­je, ali je svi­ma dno vre­me­na, i sun­ce naj­u­da­lje­ni­je, bar na­ma iz­nad po­lu­ta­ra. I dru­ga­či­je se, i ti­še mi­sli. U naj­kra­ćim da­ni­ma i naj­du­žim no­ći­ma čo­vje­ko­va dje­la kao da se uma­nju­ju, uve­li­ča­va se be­zna­čaj­nost po­je­din­ca, bes­kraj­ne ma­se po­je­di­na­ca, je­din­ki, ko­je su trun­ka u ko­smo­su, ili trun u oči­ma svog ne­vi­dlji­vog stvo­ri­te­lja.
Ide­o­lo­gi­je - po­li­tič­ke, dr­ža­vo­tvor­ne, rat­ne, kul­tur­ne, pa i me­ta­fi­zič­ke, pro­ždr­le su ne­sa­gle­di­ve ma­se po­je­di­na­ca, je­din­ki, je­ti­na jed­ni­jeh, da im se ni­je ni po­zna­lo. Ide­o­lo­gi­je su ale, ko­ji­ma je uvi­jek ma­lo. Ali, ne­sreć­ni čo­vjek se naj­pri­je za­gri­je ne­kom ma­lom ili ve­ćom ido­lo­gi­jom, ma­lo po­zna­tom, ili ne­po­zna­tom, rat­nom ili mir­no­dop­skom, me­ta­fi­zič­kom, ili naj­če­šće sa­svim prag­ma­tič­nom, uti­li­tar­nom ili sa­svim ide­a­li­stič­kom. Čo­vje­ku, ne­sreć­ni­ku, tre­ba ne­ko za­gri­ja­va­nje, ne­što u što će ugra­di­ti svo­ju du­bin­sku po­tre­bu za smi­slom, ili, pro­sto ne­ka pri­ča, ljud­ska su­vi­še ljud­ska, u ko­joj bi se sa­krio od noć­nih pro­pi­ti­va­nja.
Kad sve ovo ima­mo u vi­du, ma­lo mi ja­sni­ji bi­va­ju gla­so­vi ko­ji do­la­ze od mog dru­gog JA ili nad-ja, ili ne znam od ko­ga i ne znam od ku­da, kad mi ka­že - ne­moj ti da za­stu­paš ni­šta, pre­pu­sti sve to je­zi­ku, ko­ji to bo­lje mo­že od te­be sa­mo­ga. Jer, opet mi po­na­vlja upo­zo­re­nje - vi­dio si da je­zik ne­kad ne­će ono što ti ho­ćeš, a ne­kad, baš ho­će ono što i ti ho­ćeš. I on­da sve ide kao po lo­ju. Ne po lo­ju, ne­go po ne­bu. Ne po ne­bu, ne­go do­bi­ja ne­be­sku po­dr­šku da ko­ra­ča i ze­mljom.
Kad ga upi­tam - ko si ti što mi to ka­zu­ješ, on ne­će ni­šta da od­go­vo­ri. Po­vu­če se kao da ga ni­gdje ne­ma. Ali mi osta­nu u slu­hu nje­go­ve ri­je­či, to jest nje­go­ve za­po­vi­je­sti. Daj da je­zik ka­že ono što ti ho­ćeš da ka­žeš.
Ne mo­že čo­vjek da ne po­mi­sli, da ta­kav uči­telj uči ne­po­sto­ja­nju, rav­no­du­šno­sti, ne­koj me­ta­fi­zič­koj rav­no­te­ži, ko­ja sko­ro uki­da re­al­no po­sto­ja­nje čo­vje­ko­vo.
Ali, opet ka­žem se­bi - u ovim ri­je­či­ma ima ne­ka du­blja isti­na, i du­blja pe­da­go­gi­ja i fi­lo­so­fi­ja. Ni­je do­bro ne ču­ti ovaj glas. Ali, ni­je ga la­ko ni pri­hva­ti­ti. Mo­žda ne­ki ti­be­tan­ski mu­drac da bi se s ovim sa­svim usa­gla­sio?
Da li sam je­zik ima ne­ku vo­lju? Ka­ko to je­zik „ne­što ho­će, a ne­što ne­će“? Ali, oči­to sam je­zik če­sto ne­će ono što čo­vjek ho­će, a i da ne­ka­da ho­će, baš ono što čo­vjek ho­će da ka­že. I to tek ta­da bi­va do­bro. To se tek ta­da za­pam­ti. I što je još va­žni­je, ta­da čo­vjek osje­ti unu­tra­šnje olak­ša­nje, kao da je iz nje­ga iza­šla ne­ka ve­li­ka mu­ka, ali s ra­do­šću unu­tra­šnjeg oslo­bo­đe­nja. Evo, či­ni mi se ključ­ne ri­je­či - oslo­bo­đe­nje. Ri­ječ mo­že da nas olo­ba­đa unu­tra­šnjih mu­ka, ne­spo­ra­zu­ma, i da nas usa­gla­ša­va s naj­du­bljim smi­slom? I ta­da na­sta­je to unu­tra­šnje oslo­bo­đe­nje. Kad čo­vjek ka­že: „lak­nu­lo mi je kad sam to iz­go­vo­rio“, to je to. Ili kad ka­že, „crk­nuo bih, da to ni­je­sam re­kao“. Ima ne­što od to­ga u to­me, ka­žem se­bi, dok slu­šam one, ko­ji ka­žu: lak­nu­lo mi je ot­kad sam to re­kao (ili na­pi­sao), ili ne­ko­me skre­sao u li­ce. Taj je mo­žda ta­da stao na trag one ri­je­či: pu­sti ne­ka je­zik ka­zu­je, a ne ti sam. Je­zik bo­lje zna ne­go ti. Itd, itd.
Ja, ipak, mi­slim da je na ova­kav tekst naj­vi­še uti­ca­lo pri­rod­no vri­je­me, a ne me­ta­fi­zi­ka. No, da bi sve bi­lo opet ma­lo slo­že­ni­je, na pu­tu ka jed­no­stav­no­sti, kraj de­cem­bra, oti­ru­ći sa­mo vri­je­me, otva­ra­ju­ći pod njim ne­ku ru­pu, ili nad pro­stim pro­ti­ca­njem vre­me­na ne­ki ne­vi­dlji­vi ne­be­ski bez­dan, tra­ži od nas da sa­žme­mo svo­je ri­je­či, i smi­sao. Ži­vo­ti lju­di po­sta­ju sve si­ću­šni­ji, i kad ovih i sle­de­ćih da­na kre­nu če­sti­ta­nja: Sre­tan Bo­žić, S Ro­žde­stvom, Happy New Year, Happy Christ­mas.
(Autor je knji­žev­nik)