-Pi­še: pro­to­je­rej sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić

Osnov ljud­ske pred­sta­ve o Bo­gu od­no­si se na po­jam Bi­ća ko­je je Sve­pri­sut­no, Bes­kraj­no, Sve­vi­de­će i ni­ka­da do kra­ja opi­si­vo, na­šim ri­je­či­ma. Ta­kav Bog ne mo­že se ogra­ni­či­ti ni­ti sve­sti na od­re­đe­ni pro­stor i vri­je­me, dru­gim ri­je­či­ma – sva­ko vri­je­me i sva­ki pro­stor, pod­jed­na­ko su Nje­go­vi. Pa opet, du­hov­ni ži­vot Pra­vo­slav­ne Cr­kve, ve­o­ma raz­li­ku­je da­ne - jed­ne od dru­gih. Ka­ko na ni­vou sed­mi­ce, ta­ko i na ni­vou go­di­šnjeg kru­ga. Za­to nam, to­kom sed­mi­ce, svi da­ni, oni tzv. rad­ni, do­đu kao pri­pre­ma za ne­djelj­ni dan. Ne­dje­lja je dan po­sve­ćen spo­me­nu na Hri­sto­vo Vas­kr­se­nje, a to je u hri­šćan­skoj in­ter­pre­ta­ci­ji, onaj „sed­mi dan” ( što je u sta­ro­za­vjet­nom vre­me­nu bi­la su­bo­ta ), za ko­ji je Go­spod za­po­vi­je­dio lju­di­ma da ga ima­ju po­sve­ti­ti Nje­mu.
Isto ta­ko, to­kom go­di­ne, po­red ovog sed­mič­nog rit­ma, ko­ji se go­di­šnje obr­ne pe­de­se­tak pu­ta - ima­mo i ve­li­ke cr­kve­ne pra­zni­ke, po­put Bo­ži­ća ko­ga ovih da­na pro­sla­vlja­mo. Po na­či­nu ži­vo­ta vjer­ni­ka, kao i po vr­sti bo­go­slu­že­nja u hra­mo­vi­ma, oči­gled­no je da su nam če­tr­de­set da­na uoči Bo­ži­ća ( kao i ne­dje­lje ko­je pret­ho­de ovom pra­zni­ku….Dje­tinj­ci, Ma­te­ri­ce i Oci ), za­ključ­no sa Bad­njim da­nom - da­ni pri­pre­me za tor­že­stvo ko­je će da usli­je­di u ve­se­lim, pra­znič­nim da­ni­ma Hri­sto­vog Ro­đe­nja. U na­ro­du je ostao iz­raz da su ovi da­ni ,,bla­go­slo­ve­ni”, ,,bla­gi”…. a taj iz­raz kao da su­ge­ri­še nji­ho­vu do­mi­nant­nost u od­no­su na dru­ge da­ne. Re­klo bi se da su ti da­ni ,,bo­lji” i ,,ljep­ši” od dru­gih, te da je, ne­ka­ko, u nji­ma, Bog vi­še pri­su­tan, ne­go u dru­gi­ma.
Ka­ko sa­da uskla­di­ti ta­kvo shva­ta­nje pra­zni­ka, s go­re po­me­nu­tim poj­mom Bo­ži­je Sve­pri­sut­no­sti? To će nam naj­lak­še bi­ti ako ovu te­mu upo­re­di­mo s ne­čim što nam je već po­zna­to, a što li­či ili što nas pod­sje­ća na ovu na­šu te­mu. Mo­že­mo da poč­ne­mo od ugle­da­nja na sve­pri­sut­ne pri­rod­ne po­ja­ve i osnov­ne ele­men­te stvar­no­sti: vo­da, va­zduh ili va­tra. Odav­no su na­uč­ni­ci usta­no­vi­li da se ove po­ja­ve na­la­ze go­to­vo svu­da oko nas i stal­no su tu, ali da, pod od­re­đe­nim uslo­vi­ma, mi­je­nja­ju svo­je po­jav­ne ob­li­ke. Eto npr. vo­da i nje­na, svi­ma po­zna­ta, agre­gat­na sta­nja. Ili, re­ci­mo, ri­je­ka ili mo­re. Mir­ni tok, vo­do­pa­di, po­ni­ra­nje is­pod ze­mlje i iz­van do­ma­ša­ja go­log oka…pli­ma, osje­ka, ta­la­si, bo­na­ca. Re­kao bi čo­vjek, čas ih ima, čas ih ne­ma…a stal­no su tu. Ne­ko će re­ći da za po­ja­vu va­tre tre­ba da se stek­nu po­seb­ni uslo­vi, ali ka­ko je Nje­goš dav­no pri­mije­tio, sa­mo je­dan udar, mo­že da ,,na­đe” u ka­me­nu, mr­tvom i hlad­nom ka­me­nu - iskru bu­du­će va­tre.
Ali opet, iz­u­zev sli­ko­vi­to­sti, ovi pri­mje­ri nas ne do­vo­de do su­šti­ne pro­ble­ma. Iz hri­šćan­ske per­spek­ti­ve, na Bo­ga te­ško mo­že­mo da gle­da­mo kao na ne­ku sti­hi­ju, na­lik go­re na­ve­de­ni­ma. On ima ta svoj­stva sve­pri­sut­no­sti i ka­rak­ter neo­p­hod­ne ( na­su­šne ) po­tre­be , ko­ju za nas lju­de ima­ju vo­da i va­zduh, ali je Bo­ži­je bi­će mno­go vi­še od to­ga.
Go­spod je, za vje­ru­ju­će lju­de, vi­še na­lik uči­te­lju, ro­di­te­lju, do­brom sta­rom pri­ja­te­lju ili ne­koj vo­lje­noj oso­bi. Sve­pri­sut­nost ovih lič­no­sti u na­šem ži­vo­tu, ni­je fi­zič­ka ni­ti ima onu za­stu­plje­nost ko­ju ima­ju pri­rod­ne po­ja­ve, ali za cje­lo­ku­pan psi­ho­fi­zič­ki sklop čo­vje­kov va­žnost bli­zi­ne ta­kvih lju­di, mo­že da se po­re­di, pa čak i da pre­ma­ši va­žnost di­sa­nja ili to­plo­te!
Evo, re­ci­mo, da pa­ra­fra­zi­ram po­e­tič­nost Ma­ka Di­zda­ra:
,,Od oči­njeg vi­da, ne­ma ve­ćeg bla­ga, Dra­ža si mi, od oči­ju dra­ga”…. A ova­kvih i slič­nih iz­ra­za je pre­pu­na isto­ri­ja ljud­skog stva­ra­la­štva.
Da­kle, Go­spod Bog je vi­še na­lik dra­gim lič­no­sti­ma ne­go pri­rod­nim po­ja­va­ma. A te lič­no­sti ima­ju svoj­stvo da su pri­sut­ne u na­šim sr­ci­ma, unu­tar nas - upr­kos nji­ho­vom po­vre­me­nom fi­zič­kom od­su­stvu. Mi­sli­mo na njih, sje­ća­mo ih se i ne­str­plji­vo oče­ku­je­mo sle­de­ći su­sret s nji­ma. Vo­li­mo ih, i stal­no su nam u gla­vi, a opet, je­dva če­ka­mo da ih vi­di­mo. Po­ne­kad ih sre­te­ne­mo slu­čaj­no, ne­ka­da o nji­ma ne­što ču­je­mo od dru­gih…ali, ka­kva je to ra­dost, ka­da zna­mo da će­mo ih usko­ro sre­sti, ili da će do­ći ne­gdje u ne­ko za­ka­za­no vri­je­me, ili da im se vra­ća­mo, po­sli­je du­žeg od­su­su­tva.
Pra­znik ili Bla­gi dan, je­ste dan, ka­da Onaj ko­ji stal­no po­sto­ji, ko­ji je pri­su­tan za se­be i po se­bi, ko­ji je pri­su­tan i u na­ma sa­mi­ma - to je, da­kle, dan, ka­da nam On do­la­zi. Pa i ako je stal­no pri­su­tan, i ne­pre­sta­no je tu - On nam do­la­zi u go­ste. Su­sret – to je su­šti­na pra­znič­ne ra­do­sti.
A Bo­žić je­ste upra­vo ta­kav pra­znik, ka­da u vi­du bad­nja­ka ko­ji sim­vo­li­še Hri­sta, Bo­go­mla­de­nac ula­zi u na­še do­mo­ve. Na bo­žić­no ju­tro, u li­tur­gij­skom bo­go­slu­že­nju, Go­spod ula­zi i u na­še du­še, u ci­je­lo na­še bi­će, u vi­du Sve­tog pri­če­šća. Od­no­sno, na­ši do­mo­vi i na­še du­še, po­sta­ju na­lik Vi­tle­jem­skoj pe­ći­ni, u ko­joj se Bog ra­đa kao čo­vjek. Da, baš ta­ko uvi­jek-po­sto­je­ći i sve-po­sto­je­ći Bog, si­la­zi me­đu nas, da bu­de je­dan od lju­di, i da ga su­sre­će­mo kao se­bi rav­nog.
Baš za­to, Nje­goš je ri­je­či­ma, ko­je se, po­put Di­zda­re­vih, ti­ču va­žno­sti ,,oči­njeg vi­da” - is­pje­vao mi­sao, ka­ko ne­ma, pra­vo­ga sla­vlja ljud­skog, bez tog i ta­kvog Bo­ži­ća. Da­na u ko­me se su­sre­će­mo sa sa­mim Bo­gom.
(Autor je rek­tor
Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je)