-Autor: Bo­jan Ga­vri­lo­vić

Iz­ru­če­nje tur­skog dr­ža­vlja­ni­na kurd­skog po­ri­je­kla Džev­de­ta Aja­za iza­zva­lo je la­vi­nu ko­men­ta­ra i re­ak­ci­ja u jav­nom pro­sto­ru. Ovaj kon­tro­verz­ni slu­čaj mo­že se po­sma­tra­ti na dva na­či­na. Pr­vo, u naj­ma­nju ru­ku je čud­no ka­ko je do iz­ru­če­nja uop­šte do­šlo. Na­i­me, upr­kos pre­su­di Evrop­skog su­da za ljud­ska pra­va iz 2006. go­di­ne i ja­snim na­zna­ka­ma da se pre­su­da tur­skog su­da ko­jom je Ajaz osu­đen na 15 go­di­na za­tvo­ra za­sni­va is­klju­či­vo na iz­nu­đe­nom pri­zna­nju, nje­mu ni­je odo­bre­na za­šti­ta, tj. ni­je mu do­di­je­ljen sta­tus iz­bje­gli­ce. Ko­mi­si­ja za azil kao pr­vo­ste­pe­ni i Kan­ce­la­ri­ja za azil kao dru­go­ste­pe­ni or­gan, u ovom slu­ča­ju su se ogla­si­le ne­na­dle­žni­ma na­vo­de­ći da je Ajaz ušao u Sr­bi­ju iz Cr­ne Go­re, da­kle dr­ža­ve ko­ju Sr­bi­ja sma­tra si­gur­nom tre­ćom ze­mljom. Kon­cept si­gur­ne tre­će ze­mlje za­pra­vo slu­ži to­me da omo­gu­ći dr­ža­va­ma da us­kra­te po­stu­pak azi­la oso­ba­ma ko­je su pro­pu­sti­le da za­tra­že za­šti­tu od dr­ža­va u ko­ji­ma su se pret­hod­no na­la­zi­le.
U po­stup­ku eks­tra­di­ci­je ko­ji je po­kre­nut na osno­vu na­lo­ga za hap­še­nje iz­da­tog od stra­ne tur­skih vla­sti, pi­ta­nje kr­še­nja ljud­skih pra­va i pro­go­na u dr­ža­vi iz­ru­če­nja po sve­mu su­de­ći uop­šte ni­je ni raz­ma­tra­no. Ape­la­ci­o­ni sud u No­vom Sa­du je tri pu­ta po­ni­šta­vao od­lu­ku Osnov­nog su­da u Šap­cu o iz­ru­če­nju da bi če­tvr­tu od­lu­ku odo­brio. Stva­ri po­sta­ju još za­mr­še­ni­je ka­da je Mi­ni­star­stvo prav­de, kao fi­nal­na in­stan­ca u po­stup­ku eks­tra­di­ci­je, odo­bri­lo iz­ru­če­nje upr­kos na­lo­gu Ko­mi­te­ta pro­tiv tor­tu­re Uje­di­nje­nih na­ci­ja da se vla­sti Re­pu­bli­ke Sr­bi­je uz­dr­že od vra­ća­nja go­spo­di­na Aja­za u Tur­sku zbog ri­zi­ka da će on ta­mo bi­ti pod­vrg­nut zlo­sta­vlja­nju. Ko­nač­no, iz­gle­da da su dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci ko­ji su spro­vo­di­li iz­ru­če­nje otvo­re­no sla­ga­li pri­pad­ni­ke Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va da se Džev­det Ajaz ne na­la­zi u avi­o­nu za Tur­sku. Sve ovo je vr­lo neo­bič­no za prav­nu dr­ža­vu u ko­joj po­sto­ji ne­za­vi­sno pra­vo­su­đe, u ko­joj se po­štu­ju ljud­ska pra­va i ko­ja u do­gled­noj bu­duć­no­sti tre­ba da po­sta­ne pu­no­prav­na čla­ni­ca Evrop­ske uni­je.
Ovi ogrom­ni pro­pu­sti se mo­gu ob­ja­sni­ti sa­mo uko­li­ko pro­mi­je­ni­mo ugao gle­da­nja. Sr­bi­ja je dr­ža­va ne­pra­va u ko­joj se ar­bi­trar­no od­lu­ču­je o svim dru­štve­nim pi­ta­nji­ma, pa čak i o osnov­nim pra­vi­ma po­je­di­na­ca. Ne po­sto­ji ni­šta ne­za­vi­sno u dr­žav­nom apa­ra­tu. Ni­ko ko je za­po­slen u or­ga­ni­za­ci­ji ko­ja se di­rekt­no ili in­di­rekt­no fi­nan­si­ra od dr­ža­ve ne mo­že da dje­lu­je sa­mo­stal­no. Sva­ka od­lu­ka dr­ža­ve ma­kar i po pi­ta­nju lič­nog i tje­le­snog in­te­gri­te­ta po­je­din­ca po­sma­tra se kao mo­ne­ta za pot­ku­su­ri­va­nje, ko­ja se mo­že is­ko­ri­sti­ti u ve­li­koj ša­hov­skoj igri. Plan na­šeg glav­nog stra­te­ga je jed­no­sta­van: bi­ti što ser­vil­ni­ji pre­ma ja­či­ma i što agre­siv­ni­ji i bez­ob­zir­ni­ji pre­ma sla­bi­ji­ma od se­be. Sud­bi­ne lju­di ko­je vlast ne sma­tra zna­čaj­ni­ma, pre­po­ru­ke be­zu­bih me­đu­na­rod­nih ti­je­la, ape­li ko­je­ka­kvih ak­ti­vi­sta i prav­ni­ka su ne­do­volj­ni da ome­tu na­mje­ru ula­gi­va­nja moć­noj dr­ža­vi pu­tem iz­ru­če­nja čo­vje­ka ko­jeg ona tra­ži. Tur­ska je dr­ža­va ko­ja ne to­le­ri­še dru­ga­či­je mi­šlje­nje, u ko­joj su sto­ti­ne hi­lja­da lju­di iz­lo­že­ne pro­go­nu i ko­ja si­ste­mat­ski ko­ri­sti zlo­sta­vlja­nje. Ve­ći­na evrop­skih dr­ža­va upra­vo za­to od­bi­ja da Tur­skoj iz­ru­ču­je oso­be ko­je ona po­tra­žu­je. Bi­za­ran de­talj je da iz­vr­snu sa­rad­nju vla­sti Sr­bi­je i Tur­ske u po­gle­du iz­ru­če­nja ni­je ome­la ni sa­svim ne­pri­mje­re­na iz­ja­va ta­da­šnjeg pre­mi­je­ra, a da­na­šnjeg pred­sjed­ni­ka Tur­ske: ,,Ko­so­vo je Tur­ska’’. S dru­ge stra­ne, Ma­ke­do­ni­ji se otvo­re­no pri­je­ti uko­li­ko se ne pri­klo­ni sta­vu Sr­bi­je o član­stvu Ko­so­va u Une­sku, srp­ski oba­vje­štaj­ci upa­da­ju u ma­ke­don­ski par­la­ment pre­ru­še­ni u de­mon­stran­te itd. Sr­bi­ja se po­na­ša kao onaj ma­ga­rac na ko­me se pri­mje­nju­je tak­ti­ka šta­pa i šar­ga­re­pe. Na­i­me, ka­da uvi­di da ne­će do­bi­ti uda­rac šta­pom, a pri­tom ne­će iz­gu­bi­ti šar­ga­re­pu, ma­ga­rac se ne li­bi da či­ni ra­zna ne­po­čin­stva, na pri­mjer da iz­ga­zi cvi­je­će, za­ga­di ze­le­nu sa­la­tu ili uda­ra ko­pi­tom ži­vo­ti­nje ma­nje od se­be.
Za­to tre­ba ja­sno i gla­sno re­ći: Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja je pro­tiv­prav­no iz­ru­či­la go­spo­di­na Džev­de­ta Aja­za Tur­skoj, svje­sno ga iz­lo­živ­ši ri­zi­ku od zlo­sta­vlja­nja i čak smr­ti, ig­no­ri­šu­ći pri­tom svo­je me­đu­na­rod­ne oba­ve­ze i pri­vre­me­nu mje­ru Ko­mi­te­ta pro­tiv tor­tu­re Uje­di­nje­nih na­ci­ja. Sve ovo je uči­nje­no ka­ko bi se je­dan čo­vjek ko­ji pred­sta­vlja Sr­bi­ju umi­lio dru­gom čo­vje­ku ko­ji pred­sta­vlja Tur­sku. Slu­žbe­ni­ci Kan­ce­la­ri­je i Ko­mi­si­je za azil, su­di­je, mi­ni­star­ka prav­de i dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci ko­ji su spro­vo­di­li iz­ru­če­nje po­ka­za­li su za­vi­dan ni­vo ko­or­di­na­ci­je u svo­jim na­po­ri­ma da go­spo­di­na Aja­za sta­ve na ras­po­la­ga­nje tur­skim or­ga­ni­ma.
Ozbilj­ni­je dr­ža­ve ko­je vra­ća­ju li­ca pod svo­jom kon­tro­lom u dr­ža­ve u ko­ji­ma po­sto­ji re­al­na opa­snost da ona bu­du pod­vrg­nu­ta mu­če­nju ili dru­gim ob­li­ci­ma zlo­sta­vlja­nja, ma­kar zah­ti­je­va­ju da se dr­ža­va pri­je­ma zva­nič­no oba­ve­že da vra­će­no li­ce ne­će bi­ti iz­lo­že­no ka­zna­ma ili tret­ma­nu ko­ji se pre­ma me­đu­na­rod­nom pra­vu sma­tra­ju zlo­sta­vlja­njem. Pre­ma do­stup­nim in­for­ma­ci­ja­ma, vla­sti Re­pu­bli­ke Sr­bi­je se ni­su po­tru­di­le da pri­ba­ve ga­ran­ci­je od Tur­ske da će Džev­det Ajaz bi­ti tre­ti­ran hu­ma­no ili da će mu bi­ti po­što­va­no pra­vo na pra­vič­no su­đe­nje. O dru­gim „ga­ran­ci­ja­ma“, na pri­mjer o to­me da će tur­ski in­ve­sti­to­ri otvo­ri­ti fa­bri­ku ča­ra­pa u Pro­ku­plju ili po­kre­nu­ti pro­iz­vod­nju ko­ra za bu­rek u Tu­ti­nu mo­že­mo sa­mo da na­ga­đa­mo.Pe­šča­nik.net