-Pi­še: Če­do­mir An­tić

Šta zna­mo o po­li­tič­koj 2018. go­di­ni? Zna­mo da će i u Cr­noj Go­ri i u Sr­bi­ji ona bi­ti iz­bor­na. U Cr­noj Go­ri bi­će bi­ran pred­sjed­nik re­pu­bli­ke. U Sr­bi­ji će bi­ti bi­ra­na vlast u Be­o­gra­du – opa­snom po sve ne­pri­ja­te­lje de­mo­kra­ti­je. Po­sle pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra iz apri­la 2017. ja­sno je da će pi­ta­nje ras­pi­si­va­nja sle­de­ćih skup­štin­skih iz­bo­ra osta­ti ne­iz­vje­sno do naj­da­ljeg za­kon­skog ro­ka.
Iz­bo­ri su ključ­na kom­po­nen­ta Vu­či­će­ve vla­da­vi­ne. On je od iz­bo­ra stvo­rio svoj naj­va­žni­ji po­sao, a kam­pa­nja je po­sta­la nje­gov po­li­tič­ki ži­vot. Ako mo­že­mo da pre­po­zna­mo dru­gi kva­li­tet nje­go­ve vla­sti, to je „sta­bil­nost“, ko­ja po­sto­ji sa­mo na pr­vi po­gled. De­mo­krat­ske vla­de bi­le su ne­sta­bil­ne zbog unu­tra­šnje ne­ko­he­rent­no­sti i omra­za, sla­bih ko­a­li­ci­ja i ma­njin­skih po­dr­ški. Ovaj re­žim ima pred­nost u to­me što ima jed­nu „gla­vu“, ali ta gla­va je odav­no nad­ja­ča­la ina­če ogrom­no, ma­sto­dont­sko ti­je­lo na­pred­njač­kog re­ži­ma. „Sta­bil­nost“ za­vi­si od vo­đe, a vo­đi­na sta­bil­nost od iz­bo­ra... Kako ra­ste nje­go­va moć, ta­ko iz­bor­ne kam­pa­nje po­sta­ju ogor­če­ni­je i ner­vo­zni­je, on se sam ne­pre­kid­no do­dat­no ra­di­ka­li­zu­je... Iz­bo­ri po­sta­ju u sve ve­ćoj mje­ri pred­vi­di­vi i for­mal­ni, ali vo­đa za­to po­sta­je sve gnev­ni­ji, ne­si­gur­ni­ji i zlo­volj­ni­ji. Ove su­prot­no­sti do­ve­le su na­pred­nja­ke na vlast, nji­hov da­lji raz­voj će ih s vla­sti i sru­ši­ti – ra­zu­mi­je se ako ne do­đe do svjet­skog ra­ta ili se SAD, EU i Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja od­lu­če na „cr­no­go­ri­za­ci­ju“ – pre­tva­ra­nje Sr­bi­je u po­li­tič­ku pi­ra­mi­du, a Vu­či­ća u đu­ka­no­vi­ćo­li­ku po­li­tič­ku mu­mi­ju.
Go­di­na 2018. mo­gla bi bi­ti pre­lom­na za dr­žav­no i na­ci­o­nal­no pi­ta­nje srp­skog na­ro­da. Đu­ka­no­vić ide u pred­sjed­nič­ke iz­bo­re kao fa­vo­rit, s istin­skim opo­zi­ci­o­na­ri­ma na su­du i u za­tvo­ru, a onim dvor­skim u svom dže­pu. Ali, ti­ra­ni ni­ka­da ni­su si­gur­ni i uvi­jek vla­da­ju u stra­hu. Zo­ra svi­će uvi­jek iz naj­du­blje ta­me. Pro­mje­na Usta­va Sr­bi­je ne­će do­ve­sti do de­mo­kra­ti­za­ci­je dr­ža­ve i uki­da­nja AP Voj­vo­di­ne. Od Do­di­ko­vog re­fe­ren­du­ma o su­ve­re­ni­te­tu Re­pu­bli­ke Srp­ske vje­ro­vat­no za­sad ne­će bi­ti ni­šta. Umje­sto „isto­rij­skog spo­ra­zu­ma“, po­dje­le Kosova i Me­to­hi­je i oču­va­nja vla­sti Sr­bi­je nad pet sve­ti­nja, mo­žda će­mo do­bi­ti me­đu­dr­žav­ni spo­ra­zum sa „Re­pu­bli­kom Kosovo“. U nje­go­vom tek­stu vje­ro­vat­no će bi­ti do­volj­no ele­me­na­ta da ga na­pred­njač­ka vla­da pred­sta­vi na isti na­čin na ko­ji je Mi­lo­še­vić ne­ka­da go­vo­rio o već za­bo­ra­vlje­noj Re­zo­lu­ci­ji 1244. To što po­sle to­ga Sr­bi­ja vi­še ne­će ima­ti in­sti­tu­ci­o­nal­nu ve­zu ni sa po­kra­ji­nom, ni sa Sr­bi­ma, ve­ći­nu na­ših gra­đa­na ne­će mno­go za­ni­ma­ti.
Svjet­ske pri­li­ke će se u sle­de­ćoj go­di­ni vje­ro­vat­no sta­bi­li­zo­va­ti. Gra­đan­ski ra­to­vi u Si­ri­ji i Ira­ku ili su pre­šli pre­kret­ni­cu ili su okon­ča­ni. U Li­bi­ji i Av­ga­ni­sta­nu oni su uča­u­re­ni. U Je­me­nu rat ima svo­ju lo­gi­ku ko­ju dnev­no ne pra­ti ni­ko osim dr­ža­va sa Ara­bij­skog po­lu­o­str­va. Iz­vje­sno je da će Pu­tin bi­ti po­no­vo iza­bran, a Tramp će vje­ro­vat­no bi­ti ja­či ne­go pret­hod­ne go­di­ne. A mo­žda Kim Tre­ći is­pro­ba nu­kle­ra­ni pro­jek­til ko­ju hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra da­lje...
Sle­de­ća 2018. go­di­na no­si u se­bi broj­ne aso­ci­ja­ci­je. Sto­go­di­šnji­cu od za­vr­šet­ka Pr­vog svjet­skog ra­ta svi­jet do­če­ku­je s broj­nim otvo­re­nim pi­ta­nji­ma. Po­sle jed­nog sto­lje­ća ja­sno je da su se to­ta­li­tar­ne ide­o­lo­gi­je, za ko­je se či­ni­lo da će to­kom 20. vi­je­ka po­ti­snu­ti de­mo­kra­ti­ju, jed­no­stav­no uga­si­le. Na go­di­šnji­cu tri­jum­fa na­ci­je i de­mo­kra­ti­je iz 1918. mo­gu­će je za­klju­či­ti da 2018. na­ci­ja ni­je „od­u­mr­la“ ka­ko se u mno­gim kru­go­vi­ma mo­der­nog svi­je­ta vje­ro­va­lo to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na. Kriza EU i iz­bo­ri u SAD uka­zu­ju da­nas na sve ve­ću sum­nju u de­mo­kra­ti­ju...
Srp­ski na­rod do­če­ku­je 2018. s na­da­ma i sum­nja­ma. Na­de u sta­bil­nost i na­pre­dak di­je­li ve­ći­na na­ših bi­ra­ča. Uvje­re­nje da je pro­na­đen mo­del oslo­njen na jed­nog čo­vje­ka i oli­gar­hi­ju na­sta­lu od vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je ko­ja ga po­dr­ža­va di­je­li ve­ći­na gra­đa­na Sr­bi­je. Ipak, na­pre­dak ni­je ona­kav ka­kav je oče­ki­van i ka­kav bi tre­ba­lo da bu­de s ob­zi­rom na re­gi­o­nal­ne i evrop­ske tren­do­ve. Ta­ko­đe, pro­ble­mi ko­je Sr­bi­ja ima od po­li­tič­kih i eko­nom­skih do so­ci­ja­li­nih, kul­tur­nih i de­mo­graf­skih ne di­je­le mno­ge evrop­ske dr­ža­ve ili su ma­kar u nji­ho­vom slu­ča­ju pri­sut­ni u umje­re­ni­jem ob­li­ku. U 2018. go­di­nu, sen­te­na­ri­ju naj­ve­ćeg tri­jum­fa srp­skog na­ro­da u isto­ri­ji, za­gra­nič­no srp­stvo ula­zi s te­ško­ća­ma ko­je mo­gu da na­đu upo­red­nik u 1914, 1941. i 1991. go­di­ni. U Cr­noj Go­ri srp­ski na­rod je obe­spra­vljen i pro­go­njen od stra­ne jed­nog zlo­či­nač­kog re­ži­ma. U BiH srp­ski na­rod je pod pri­jet­njom da će iz­gu­bi­ti auto­no­mi­ju i pra­va. U Hr­vat­skoj, de­set hi­lja­da Sr­ba iz­gu­bi­lo je pro­šle go­di­ne pra­vo gla­sa. U Ma­ke­do­ni­ji, osno­va spo­ra­zu­ma iz­me­đu ma­ke­don­skih i al­ban­skih na­ci­o­na­li­sta pred­sta­vlja de­mo­ni­zo­va­nje Sr­ba i Sr­bi­je i nji­ho­vo pro­gla­ša­va­nje za ini­ci­ja­to­re i iz­vr­ši­o­ce na­vod­nog ge­no­ci­da...
Ovi sim­bo­lič­ni pro­ble­mi naj­bo­lje ocr­ta­va­ju s ka­kvim se opa­sno­sti­ma Sr­bi­ja i srp­ski na­rod su­o­ča­va­ju u na­red­noj go­di­ni. Kao go­di­šnji­ca tri­jum­fa slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je ona bu­di na­de da će se na­še ze­mlje još jed­nom oslo­bo­di­ti ti­ra­na, a da će se im­pe­ri­je ko­je ih po­dr­ža­va­ju za­ba­vi­ti sop­stve­nim zlom i osta­vi­ti nas na mi­ru.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)