-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Bio je to su­sret dva ve­li­ka­na, jer da ni­su ta­kvi, za­što bi se uop­šte sre­ta­li? Ma­da nas je ipak na­dah­nuo ro­do­lju­bi­vi za­nos: ovaj naš je ve­ći! Vi­ši, bar za gla­vu i po, i ko­ji prst pri­de. Osta­vlja uti­sak, ula­gu­je se do­ma­ći­nu, ali umje­re­no, za­hva­lju­je ono­li­ko, go­vo­ri ru­ski kao da je od­ra­stao na Ar­ba­tu.
Da li se ja to, u ne­ku ru­ku, še­ga­čim sa vi­zu­el­nim efek­ti­ma isto­rij­skog su­sre­ta Pu­ti­na i Vu­či­ća? U ne­ku ru­ku da, ta­kva mi je na­rav, ma­da do­ga­đaj iz­i­sku­je ozbilj­nost, iako je na­gla­še­no osje­ća­nje obo­stra­nog pri­ja­telj­stva već od­re­đe­no op­štim mje­sti­ma u pro­to­ko­lu. Taj ka­stin­ski izum, pro­to­kol, od­re­đu­je po­lo­žaj sva­ko­me smrt­ni­ku, jer mu ta­mo ne­ma pri­stu­pa, a na­ro­či­to be­smrt­ni­ku, ko­ji sa­mom svo­jom ča­rob­nom po­ja­vom is­pi­su­je opa­sne stra­ni­ce isto­ri­je.
Bio je to su­sret pro­vin­ci­jal­ne snis­ho­dlji­vo­sti i im­pe­ri­jal­ne rav­no­du­šno­sti. Ono­li­ko ko­li­ko je raz­me­tljiv u svom dvo­ri­štu, to­li­ko je Vu­čić skru­šen kao gost. Uglav­nom, ni­je bi­lo na­sr­tlji­vog lju­blje­nja, to je Pu­tin (pro­to­ko­lom) is­ko­ri­je­nio od­mah po­što ga je Ni­ko­lić oma­zao vla­žnim cma­ka­nji­ma, naj­ma­nje pet pu­ta po tri pu­ta, pri­je one ki­šne pa­ra­de po­bje­de u Be­o­gra­du, a na­ro­či­to na is­pra­ća­ju.
Vu­čić je pri­hva­tio is­pru­že­nu ru­ku, klim­nuo gla­vom, i to je bi­lo sa­svim pri­stoj­no. Pu­tin ni­je sklon da s go­sti­ma di­je­li pre­tje­ra­nu lju­ba­znost, on svo­ju ap­so­lut­nu moć već go­di­na­ma no­si kao dio sna­ge svo­je dr­ža­ve, i uglav­nom mu je sve­jed­no s kim raz­go­va­ra.
Za­hva­lji­va­nje Pu­ti­nu i Ru­si­ji, bi­lo je na ni­vou sne­bi­va­nja si­ro­ma­šnog go­sta iz ma­log mje­sta, ko­ji se ipak ču­di ka­ko je baš nje­ga za­pa­lo da na „naj­vi­šem ni­vou“ sje­di u zlat­nom Kre­mlju. Pr­vo za ve­to Ru­si­je u UN, ko­jim je spri­je­če­no da Sr­bi­ja do­bi­je dan­gu ge­no­cid­nog na­ro­da. Kao da jed­na re­zo­lu­ci­ja mo­že da pro­mi­je­ni bit stva­ri, ili da od­re­di sve nas kao po­či­ni­o­ce zlo­či­na. Di­stri­bu­ci­ja zlo­dje­la na na­rod mo­gu­ća je sa­mo on­da ako pri­sta­ne­mo da se po­is­to­vje­ti­mo sa zli­kov­ci­ma i nji­ho­vom sud­bi­nom. Oso­be­nom vr­stom po­li­tič­ke am­ne­zi­je, Vu­čić am­ne­sti­ra se­be od sve­ga što ga ve­zu­je za vr­lo mrač­ni dio nje­go­ve pro­šlo­sti, ali ne i „na­rod“, ko­ji od naj­te­že hi­po­te­ke bra­ni Pu­ti­nom.
Za­ni­mlji­va je za­hval­nost Pu­ti­nu na po­klo­ni­ma u oruž­ju, ve­li­ko­du­šnost ko­ja nam omo­gu­ću­je voj­nu ne­u­tral­nost. Ova pro­ti­vr­ječ­nost ra­zr­je­ša­va se u od­no­su pre­ma do­na­to­ru: ne­u­tral­nost pre­ma svi­ma, na­klo­nost da­ro­dav­cu, iako je po­klon fa­li­čan, po­lo­van, is­tro­šen i sku­po nas ko­šta. Po­li­tič­ka i voj­na ne­u­tral­nost je ne­do­sti­žna ilu­zi­ja za dr­ža­vu bez gra­ni­ca, pa je ona od­mah i ne­gi­ra­na, jer će nje­ne ne­so­lid­ne va­ri­ja­ci­je tek bi­ti ra­zr­je­ša­va­ne u muč­nim di­ja­lo­zi­ma sa Ha­ra­di­na­jem.
Vu­čić je tro­nu­to sa­op­štio Vla­di­mi­ru Vla­di­mi­ro­vi­ču da „ po­no­sni srp­ski na­rod ni­ka­da ni­je i ne­će uvo­di­ti sank­ci­je Ru­si­ji“. Kao da te­ška pi­ta­nja izo­la­ci­je, em­bar­ga, sa­ni­tar­nog kor­do­na ili sank­ci­ja pro­iz­i­la­ze iz ne­po­sred­nog od­no­sa me­đu na­ro­di­ma. U ova­kvim i slič­nim raz­go­vo­ri­ma, „na­rod“ , kao kraj­nje flu­id­ni, neo­d­re­di­vi i ne­po­sto­je­ći po­li­tič­ki či­ni­lac, upo­tri­je­bljen je kao mo­ne­ta po­i­sto­ve­ći­va­nja auto­ri­tar­nih li­de­ra sa dru­štvom. Kad ti ka­žem ja, to je ta­man kao da ti je re­kao na­rod: ne­ma sank­ci­ja, bra­le.
Sklo­plje­ni su ne­ki va­žni ugo­vo­ri. Ko­li­ko su do­bri za nas, sa­zna­će­mo za ne­ko­li­ko go­di­na. Ov­dje još sto­je za­va­re­ne dvi­je ci­je­vi za „Ju­žni tok“, a naj­ve­ći dnev­ni list u Sr­bi­ji osva­nuo je sa sko­ro ne­stvar­nim na­slo­vom: „Pu­tin po­zvao Sr­bi­ju da bu­de dio Tur­skog to­ka“. Re­kao je: „Že­li­mo sta­bil­ni Bal­kan. Sr­bi­ja mo­že da po­sta­ne va­žna ka­ri­ka u tran­spor­tu ga­sa“. Tur­ski tok dio je za­jed­nič­kog ata­vi­zma, ni­je ni iz­bi­vao iz srp­skih ži­la u pro­šlo­sti. Ali ovo je po­slov­na na­ja­va mir­nog Bal­ka­na, bar zbog tran­spor­ta ga­sa. Da li su to bi­li lo­zin­ka i smi­sao ove am­bi­ci­o­zne tur­ne­je?
Bi­lo bi do­bro za­vi­ri­ti u zo­nu raz­go­vo­ra ko­ji se od­vi­jao „u če­ti­ri oka“, li­cem u brat­sko li­ce. Znaš šta, malj­čik, ovo što smo re­kli pred no­vi­na­ri­ma, to je za njih, da tu­pe svo­je plaj­va­ze, a sad slu­šaj šta ba­ću­ška ima te­bi da ka­že. Ta­ko ne­ka­ko, ili mo­žda sa­svim dru­ga­či­je.
Kad sve pro­đe, i vra­ti se u svoj ,,He­pi’’, Vu­čić će u vi­še­sat­noj is­po­vi­je­sti Ma­ri­ću, na pri­mjer, ka­za­ti ka­ko su ti raz­go­vo­ri bi­li te­ški. Iz­u­zet­no te­ški. Mo­žda naj­te­ži ko­je je imao, a imao je to­ga ihaj! Ali, on s tim ni­je imao pro­ble­ma, ni­je dao na se­be, ni­je dao na dr­ža­vu, jer ni­ko, pa ni Pu­tin ne mo­že da po­ni­ža­va Sr­bi­ju.
Ali, o če­mu se ra­di? Ipak se o ne­kim stva­ri­ma ne go­vo­ri jav­no. O pod­jed­na­koj bli­sko­sti sa si­la­ma ko­je su sve uda­lje­ni­je. Šta će bi­ti sa ru­skim cen­trom u Ni­šu? Šta to Sr­bi­ja ra­di sa Ali­jan­som, iz­vo­di vje­žbe sa tru­pa­ma i šta­bo­vi­ma obje stra­ne, po­ne­kad u isto vri­je­me? Ka­kva je ci­je­na za pri­mi­ca­nje Uni­ji, šta je sa evro­a­zij­skim sa­ve­zom? Šta od ras­ho­do­va­nog ru­skog na­o­ru­ža­nja još tre­ba Voj­sci Sr­bi­je, i va­že li za nju još oni NA­TO stan­dar­di iz Ta­di­će­vog do­ba? Ko­nač­no, gdje za­i­sta ide Sr­bi­ja, zna li to uop­šte njen pred­sjed­nik!? Zna li šta će se do­ga­đa­ti kad se ne­iz­bje­žna od­lu­ka do­ne­se?
Ne­ke od pro­to­ko­lar­nih i taj­nih te­ma sva­ka­ko su u sfe­ri po­li­tič­ke tri­vi­ja­li­za­ci­je i mit­skog fol­klo­ra. Ste­re­o­ti­pa o „pra­vo­slav­noj bra­ći“ i bez­u­slov­noj vi­še­vje­kov­noj lju­ba­vi ni­je bi­lo ni na mar­gi­na­ma. Po­li­tič­ki in­te­re­si ne po­zna­ju emo­ci­je, srp­ski dio Bal­ka­na za Ru­si­ju je dio pro­sto­ra, a ne pi­ta­nje lju­ba­vi. Ru­si­ja ne­će rje­ša­va­ti na­še pro­ble­me, ali će mo­žda pru­ži­ti po­moć, ne u skla­du sa svo­jim, ne­go sa na­šim mo­ći­ma.
Re­žim­ski jav­ni ser­vis, upor­no i po­ni­zno ma­la­ju­ći i kre­če­ći Vu­či­ćev po­sta­ment, po­ku­šao je da iz­da­šno is­pra­ti su­sret u Mo­skvi. Da uz ap­so­lut­nu glo­ri­fi­ka­ci­ju pred­sjed­ni­ka pri­ka­že nje­go­vu po­sje­tu kao po­seb­no do­stig­nu­će, ne­za­dr­ži­vi lič­ni uspon, pa sko­ro i he­roj­ski pod­vig. On na rav­noj no­zi, na nje­go­vom je­zi­ku raz­go­va­ra sa jed­nim Pu­ti­nom i do­bi­ja sve što po­že­li.
Iste ve­če­ri mi se ja­vio da­lji ro­đak iz Ni­ša, či­je su im­pre­si­je pred­sjed­ni­kom bes­kraj­ne: „’El si vi­do, ka­ča­mak ti ne­slan ’bem, ovaj naš sa sva­ko­ga gde pu­tu­je raz­go­va­ra na do­ma­ći je­zik. Pa se ti još za­je­ba­vaj!“
Re­koh mu da vi­še ne­ću, i da sam lič­no za­di­vljen.
Ne zna se još ka­ko i o če­mu je Da­čić raz­go­vao sa La­vro­vim. Ne­ma vi­je­sti da je bi­lo šta po­pio, ni­ti da je pje­vao. Bi­lo bi ra­zum­no da mu je Vu­čić za­bra­nio da zi­ne, jed­na bu­da­la ma­nje u de­le­ga­ci­ji.Pe­šča­nik.net