-Autor: Ras­ti­slav Di­nić

Na pr­vi po­gled, pred­sjed­ni­ko­va po­sla­ni­ca po­vo­dom do­la­ska šved­ske kom­pa­ni­je „Ikea“ ne raz­li­ku­je se mno­go od nje­go­vih ra­ni­jih po­ru­ka gra­đa­ni­ma. Sva op­šta mje­sta su tu – i naš za­o­sta­li men­ta­li­tet ko­ji tre­ba mi­je­nja­ti, i ve­li­ki uspjeh vla­sti ko­ja je „do­ve­la“ (za ru­ku?) jed­nu ta­ko uspje­šnu stra­nu kom­pa­ni­ju, i ne­mi­nov­ni eko­nom­ski pro­cvat ko­ji nas če­ka sa­da ka­da se to de­si­lo, i Imi­ta­tio We­be­ri kao put ka uspje­hu, i dža­ba­le­ba­ro­ši ko­ji sa­mo kri­ti­ku­ju na dru­štve­nim mre­ža­ma umje­sto da ra­de.
Me­đu­tim, u no­vom obra­ća­nju po­sto­ji i je­dan po­se­ban mo­me­nat ko­ji do sa­da ni­smo ima­li pri­li­ke da vi­di­mo. Ne sa­mo da je „Ikea“ uspje­šna kom­pa­ni­ja ko­ja će pre­po­ro­di­ti srp­sku eko­no­mi­ju, i ne sa­mo da je ve­li­ka čast što je ona od­lu­či­la da nas udo­sto­ji otva­ra­njem svo­je pro­dav­ni­ce u na­šoj ze­mlji: „Ikea“ u pred­sjed­ni­ko­vom tek­stu uop­šte ni­je pr­ven­stve­no pri­vred­na, već je obra­zov­na in­sti­tu­ci­ja.
Ta­ko će pred­sjed­nik re­ći da nas „Ikea“ „uči… da ne po­sto­ji ne­mo­gu­će… ni­ti bi­lo šta što je ner­je­ši­vo“, da je „vje­ra u se­be, u svo­je mo­guć­no­sti, u sop­stve­ne re­sur­se… ono što uči­mo od ,,Ikee’’ i što nam omo­gu­ća­va da vi­še ne pri­sta­je­mo ni na po­mi­sao da za nas po­sto­ji ne­mo­gu­će“. Na dru­gom mje­stu, pred­sjed­nik će se osvr­nu­ti i na „Te­sta­ment pro­dav­ca na­mje­šta­ja“, tekst osni­va­ča „Ikee“ In­gva­ra Kam­pra­da, i re­ći da je u pi­ta­nju „svo­je­vr­sni ka­te­hi­zis pro­te­stant­skog du­ha“, te da je „In­gvar uspio da oži­vi i ži­vi Mak­sa Ve­be­ra u pro­dav­ni­ci na­mje­šta­ja, u jed­nom za­na­tu, kao osno­vi bi­lo kog po­sla, ali i naj­bo­lje mo­gu­će uput­stvo za iz­grad­nju ve­li­ke, uspje­šne kom­pa­ni­je i ve­li­kog, uspje­šnog dru­štva, dru­štva ko­je stal­no ide na­pri­jed“. Ko­nač­no, pred­sjed­nik za­klju­ču­je: „Sve to za­jed­no, ti fan­ta­stič­ni dje­lo­vi In­gva­ro­vog ,,Te­sta­men­ta’’ je­su da­nas ono što se zo­ve ,,duh Ikee’’ i što sti­že u Sr­bi­ju, da na­u­či­mo, za­pam­ti­mo i pri­mi­je­ni­mo. Na se­bi“.
Avaj, upr­kos pred­sjed­ni­ko­vim na­po­ri­ma da nas uvje­ri u su­prot­no, „Ikea“ ni­je obra­zov­na usta­no­va, ne­go pro­dav­ni­ca jef­ti­nog na­mje­šta­ja. O Ve­be­ru se ne uči ku­pu­ju­ći, ni­ti pak ra­de­ći u „Ikei“, ne­go u ško­la­ma i na fa­kul­te­ti­ma, in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je usko­ro oče­ku­je ta­las ot­pu­šta­nja. Ku­pu­ju­ći ili ra­de­ći u „Ikei“, ni­ko ne­će na­u­či­ti da po­sta­ne uspje­šan pred­u­zet­nik, jer „Ikea“ ni­je ni kurs iz pred­u­zet­ni­štva. Do­la­zak „Ikee“ u Sr­bi­ju sa­svim si­gur­no nas ne uči „vje­ri u se­be, svo­je mo­guć­no­sti i sop­stve­ne re­sur­se“ – iz oči­gled­nog raz­lo­ga što „Ikea“ ni­je do­ma­ća fir­ma, ni­je za­sno­va­na na do­ma­ćim re­sur­si­ma, ni­ti pak na uspje­hu do­ma­ćih pri­vred­ni­ka. Ma­lo je vje­ro­vat­no da će, ka­ko to ka­že pred­sjed­nik, „duh ,,Ikee“ na­dah­nu­ti gra­đa­ne Sr­bi­je da na­pra­ve slič­no ču­do u „Kla­do­vu i Vla­di­či­nom Ha­nu“. Mno­go je vje­ro­vat­ni­je da će se de­si­ti upra­vo su­prot­no – da će do­ma­ći pro­iz­vo­đa­či na­mje­šta­ja ši­rom Sr­bi­je mo­ra­ti da za­tvo­re svo­je fir­me pod pri­ti­skom kon­ku­ren­ci­je.
Če­mu on­da gra­đa­ne Sr­bi­je za­i­sta tre­ba da na­u­či, ne do­la­zak „Ikee“ (on nas sam po se­bi ne uči ni­če­mu, „Ikea“ ne pred­sta­vlja sa­mu se­be kao obra­zov­nu in­sti­tu­ci­ju, već, sa­svim po­šte­no, kao pro­dav­ni­cu jef­ti­nog na­mje­šta­ja, vo­đe­nu pro­fit­nim mo­ti­vom) – već sâmo pred­sjed­ni­ko­vo obra­ća­nje tim po­vo­dom? Pr­vo, da se – sa­svim u skla­du sa po­li­ti­kom du­al­nog obra­zo­va­nja – vi­še ne­će uči­ti u ško­li, ne­go na po­slu. Dru­go, da svo­je pre­tva­ra­nje u jef­ti­nu rad­nu sna­gu stra­nih kom­pa­ni­ja, gra­đa­ni tre­ba da shva­te kao je­di­no pra­ved­no – tu su gdje su, ne za­to što ih je tu do­ve­la ka­ta­stro­fal­na po­li­ti­ka u či­jem je kre­i­ra­nju pre­sud­no uče­stvo­vao i pred­sjed­nik ko­ji im se obra­ća, ne­go za­to što su li­je­ni, glu­pi i ne­in­ven­tiv­ni, za raz­li­ku od svo­jih no­vih go­spo­da­ra ko­ji su oli­če­nje pro­te­stant­ske vr­li­ne.
U jed­nom na­ro­či­to dir­lji­vom de­ta­lju iz tek­sta, pred­sjed­nik ro­ni su­ze nad „Ike­om“ ko­ja je mo­ra­la da če­ka či­ta­vih dva­de­set pet go­di­na da se vra­ti u Sr­bi­ju. On pi­še: „Pri­je 25 go­di­na oti­šla zbog ra­ta, da je ne­u­spje­šno če­ka­la na svoj do­la­zak vi­še od de­ce­ni­ju po­sle 2000., a zbog ko­rup­ci­je i ne­spo­sob­no­sti, i da se vra­ća da­nas, u vri­je­me na­šeg ra­sta i iz­u­zet­nih re­zul­ta­ta ko­je hva­le vo­de­će fi­nan­sij­ske in­stu­ti­ci­je, ja­sno je o če­mu pri­čam“. U ovom sko­ro mit­skom na­ra­ti­vu o pro­gon­stvu, žr­tva je „Ikea“, ne­pra­ved­no prog­na­na iz Sr­bi­je pri­je 25 go­di­na. He­roj je sam pred­sjed­nik, ko­ji je ne­sreć­noj šved­skoj fir­mi omo­gu­ćio da se vra­ti na tr­ži­šte ko­je je za­slu­ži­la svo­jom vr­li­nom i pre­da­nim ra­dom. Ali ko su ne­ga­tiv­ci, kri­vi za „Ike­i­no“ dva­de­set­pe­to­go­di­šnje pro­gon­stvo? To su, „ko­rup­ci­ja i ne­spo­sob­nost“ i „rat“. Ko je u pred­sjed­ni­ko­vom na­ra­ti­vu za­slu­žan za „ko­rup­ci­ju i ne­spo­sob­nost“, zna­mo – to je tzv. „DOS-ov­ski re­žim“, ali ko je od­go­vo­ran za rat?
Od­go­vor na to pi­ta­nje ujed­no je još jed­na zna­čaj­na lek­ci­ja ko­ju gra­đa­ni Sr­bi­je tre­ba da na­u­če iz pred­sjed­ni­ko­vog pi­sma. U us­put­noj na­po­me­ni o svom no­vom ido­lu In­gva­ru Kam­pra­du i nje­go­vom „ka­te­hi­zi­su pro­te­stan­skog du­ha“, pred­sjed­nik će re­ći i da je sve mo­gu­će, „ako se sli­je­de vr­lo pre­ci­zna uput­stva ko­ja nam je osta­vio isti taj In­gvar Kam­prad, ko­ji se u ži­vo­tu bo­rio i sa gre­ška­ma iz mla­do­sti (bio je član šved­skog na­ci­stič­kog po­kre­ta)… ali ko­ji, u sve­mu to­me, ni­ka­da ni­je pre­stao da ra­di“. Lek­ci­ja je da­kle – rad oslo­ba­đa – ovog pu­ta, gre­ho­va iz pro­šlo­sti. Kam­pra­dov rad na iz­grad­nji „Ike­i­ne“ po­slov­ne im­pe­ri­je oslo­ba­đa sa­mog Kam­pra­da od od­go­vor­no­sti za „gre­šku“ na­ci­zma, a pred­sjed­ni­kov rad ko­ji je re­zul­ti­rao do­la­skom te iste im­pe­ri­je u Sr­bi­ju, oslo­ba­đa sa­mog pred­sjed­ni­ka od­go­vor­no­sti za „gre­šku“ rat­nog hu­ška­nja i na­ci­o­na­li­stič­ke po­li­ti­ke. Za­ro­blje­ni osta­ju sa­mo gra­đa­ni, ne­ka­da u lo­go­ri­ma, hlad­nja­ča­ma i voj­nim tran­spor­ti­ma, da­nas na lo­še pla­će­nim, iz­ra­blji­vač­kim po­slo­vi­ma. Ali, bu­du­ći ku­ka­vi­ce i len­šti­ne, bo­lje ni­su ni za­slu­ži­li.
Pe­šča­nik.net