-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

U Ba­ru se po­tu­kla bra­ća Sr­bi ili bra­ća Cr­no­gor­ci ili brat Sr­bin i brat Cr­no­go­rac, ka­ko im dra­go, Ša­le­ta Đu­ro­vić iz Pod­go­ri­ce i Sr­bi­je Alek­san­dar Kr­stić iz Be­o­gra­da, zbog pe­ški­ra na pla­ži. Ne­ma tu ni­če­ga na­ci­o­nal­nog – či­sta ner­vo­za na sun­cu. Be­zna­ča­jan po­vod. Ta­kvi smo mi. Ska­če­mo ni za šta, a ću­ti­mo dok nas ja­šu Go­spo­dar i Go­spo­dar­čić. Ta­kve tu­če su sva­ko­dnev­ne u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Di­na­r­ski men­ta­li­tet. Pla­ho­vit. Mu­nje­vit. Po­no­sit. Pr­gav. Na­gao. Hra­bar i ka­da tre­ba i ka­da ne tre­ba. Ovaj put ni­je tre­ba­lo, ali de­si­lo se. Vi­di se da ni­je bi­lo pra­vog ne­pri­ja­telj­stva, jer su se bra­ća prak­tič­no iz­mi­ri­la na su­du. U Cr­noj Go­ri mo­žeš ne­kom „oca oči­njeg“, pa da pro­đeš jef­ti­no, ali ne­moj da mu di­raš ni slu­čaj­no maj­ku, se­stru i fa­mi­li­ju. Ta­man po­sla da ga vri­je­đaš pred že­nom i dje­te­tom! Jer, ta­da mo­že i lje­vor da se po­teg­ne. Mo­rao je to brat Be­o­gra­đa­nin da zna. Zna se i šta že­na zna­či u isto­ri­ji Cr­ne Go­re i pra­vi Cr­no­gor­ci i Sr­bi je du­bo­ko po­štu­ju, a po­seb­no maj­ku i se­stru. Oni to po­što­va­nje no­se u ge­ni­ma što je vje­ro­vat­no mno­go do­pri­ni­je­lo su­ko­bu. Že­ne su bi­le stub po­ro­di­ce. Dok su mu­škar­ci ra­to­va­li pro­tiv Tu­ra­ka, bi­li če­sto i du­go od­sut­ni, one su po­di­za­le dje­cu, ob­ra­đi­va­le ima­nje i če­sto no­si­le cr­ne ma­ra­me. Zna­ju pra­vi Cr­no­gor­ci šta u isto­ri­ji du­gu­ju svo­jim že­na­ma i po­štu­ju to. Ni­je do­bro po­stu­pio brat Cr­no­go­rac, ali mu se ne mo­že spo­či­ta­va­ti da se mo­gao uz­dr­ža­ti. Ono u na­ma je ja­če od nas. Pra­sne, a po­tom bu­de šta bu­de. Na­ra­vo, Be­o­gra­đa­nin ni­je za­slu­žio to­li­ke ba­ti­ne, zbog jed­nog pe­ški­ra, pa i ne­ke mo­žda ne­pri­stoj­ne ri­je­či. Ali, ni­je na­še da im su­di­mo. Ov­dje je o ne­čem dru­gom ri­ječ.
Na­i­me, su­di­ja je pre­su­di­la i ka­zni­la obo­ji­cu, po za­ko­nu. Ka­ko je ona utvr­di­la da li je tu ne­ko bio „maj­mun“, a ne­ko „idi­ot“, je li bi­lo sa­mo ša­ma­ra ili i pe­sni­ca, nje­na je stvar. Nje­na je stvar i ka­zna. Ali, po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­kvi su nam za­ko­ni? Ako ri­ječ „maj­mun“ ili „idi­ot“ ko­šta 100 eura, a ša­ma­ra­nje i pe­sni­če­nje sa­mo 350 eura (valj­da sva­ka pe­sni­ca u oko po 100 eura, a ša­ma­ra­nje 50 eura kao bak­šiš), on­da ne­što ni­je u re­du sa na­šim za­ko­ni­ma. Cr­no­go­rac, mla­dić, pre­pi­rao se sa ka­sir­kom u Ba­ri­ju, po­vu­kao tor­bu ko­ju je i ona dr­ža­la, ona ga je op­tu­ži­la da je bio na­si­lan i da joj je po­vri­je­dio prst. Umje­sto sa­mo nov­ča­ne ka­zne za nje­go­vu ne­pri­stoj­nost, on je do­bio dva mje­se­ca za­tvo­ra i pro­tje­ran je iz Ita­li­je sa za­bra­nom po­nov­nog ula­ska na pet go­di­na. U Ame­ri­ci se za fi­zič­ki na­pad do­bi­ja vi­še go­di­na ro­bi­je. A kod nas Ne­nad Ča­nak iz­mla­ti čo­vje­ka, lje­ka­ri utvr­de te­ške po­vre­de, opla­vio ga, vi­di se na fo­to­gra­fi­ja­ma, i ne do­bi­je ni dan ro­bi­je. Po­sle TV du­e­la u Be­o­gra­du sa Vo­ji­sla­vom Še­še­ljom, pre­mla­ćen je be­o­grad­ski advo­kat Ni­ko­la Ba­ro­vić, vid­ne fle­ke na li­cu, a Še­šelj iz­ja­vi da se advo­kat okli­znuo na ba­na­nu iz­la­ze­ći iz stu­di­ja. Je­ste da je advo­kat u emi­si­ji jav­no uvri­je­dio Še­še­lja i nje­go­vu že­nu, ali je s tim snim­kom Še­šelj mo­gao da ga tu­ži, a ne da mu ne­ka­žnje­no pod­me­će ba­na­nu. Ve­lja Ilić uži­vo na TV-u šut­ne vi­še pu­ta u stu­di­ju no­vi­na­ra i ne do­bi­je ni dan ro­bi­je. Bo­ris Ta­dić u Gu­či, kao pred­sjed­nik, po­ku­ša da uda­ri čo­vje­ka, vi­di se na TV-u i ni­ko­me ni­šta. Šo­vi­ni­stič­ke bi­tan­ge ka­me­nu­ju u Sre­bre­ni­ci Alek­san­dra Vu­či­ća, sve se vi­di na TV-u, i ni­ko ni­je kriv! Tu je pro­blem u za­ko­ni­ma.
Đu­ro­vić je po­nu­dio da pla­ti Kr­sti­će­vu ka­znu, što je ovaj pri­hva­tio. I to je na­ša na­rav. Još ako su po­pi­li ka­fu i lo­zu, on­da smo to baš mi. Umi­je­mo po­sta­ti i pri­ja­te­lji po­sli­je tu­če. Ljud­sko bi­će ne mo­žeš kon­tro­li­sa­ti kao kom­pju­ter. Mo­ra se pa­zi­ti da ne po­vri­je­di­mo u dru­go­me naš ge­net­ski osje­ćaj po­no­sa, jer „iz­go­vo­re­nu ri­ječ ni če­ti­ri vo­la upreg­nu­ta u ko­la ne mo­gu vra­ti­ti na­trag“ – ka­že jed­na sta­ra ki­ne­ska po­slo­vi­ca.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ
u Ba­ri­ju)