Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Ljud­ska gram­zi­vost i su­je­ta ne­ma­ju gra­ni­ce. Po­go­to­vo kad se na­sta­ne u bi­ću i du­ši ono­ga ko­ji ne­ma osje­ćaj za prav­du, isti­nu i po­ka­ja­nje. Kod ono­ga ko­me gor­dost slu­ži kao vr­li­na, a ne kao naj­ve­ći gri­jeh uz ras­kol­nič­ki, ka­ko cr­kve­ni ka­no­ni pro­pi­su­ju. Ali ko se Bo­ga od­re­kao i đa­vo­la u sr­ce na­sta­nio ni­ko je i ni­šta i spre­man je na sva­ko zlo. To on­da ni­je on ne­go bez­lič­na sjen­ka ko­ja ši­ri sje­me tru­le­žno svu­da gdje do­đe i uno­si ne­mir u lju­de. U ta­kvom sta­nju bi­ti on bi­lo bi sjaj­no nje­mu sa­mo­me. Me­đu­tim, on ne po­sto­ji. Nje­ga ne­ma i ta sjen­ka po­ku­ša­va da osta­ne u ma­gli ko­ju je sa­ma na­pra­vi­la. Da op­sta­ne u mo­ru la­ži, pre­va­ra, ubi­sta­va i su­no­vra­ta dru­štva. Hva­ta se kao da­vlje­nik za slam­ku, a slam­ka spa­sa bi tre­ba­lo da mu bu­de­mo mi. Mi ko­ji smo to­li­ko obes­pra­vlje­ni, osi­ro­ma­še­ni i uni­že­ni za 27 go­di­na nje­go­ve vla­da­vi­ne. Mi ko­ji smo osta­li na mar­gi­na­ma, jer ni­je­smo sli­je­po sli­je­di­li nje­gov put. Mi ko­ji ima­mo svoj mo­zak i ra­zum, pa nam je ja­sno šta ra­de on i nje­go­va kli­ka. Na­šu ru­ku ne­će do­bi­ti kao slam­ku spa­sa. Mi smo na­rod, a na­rod će ga gur­nu­ti u bla­to isto­ri­je. Oni ko­ji će mu da­ti po­dr­šku ne­ka se za­jed­no sa njim u bla­tu va­lja­ju. I ta­ko su im pr­lja­vi ži­vot­ni pu­te­vi. Sli­čan se slič­nom ra­du­je, pa je pot­pu­no pri­rod­na ve­li­ka lju­bav pre­mi­je­ra Mi­la Đu­ka­no­vi­ća s ra­znim li­ko­vi­ma ko­ji se ba­ve ne­za­ko­ni­tim rad­nja­ma. Pri­rod­na je lju­bav iz­me­đu nje­ga i Be­be Po­po­vi­ća. La­ži re­žim­skih me­di­ja su pri­rod­na po­dr­ška hi­ste­rič­nog sa­vjet­ni­ka od­la­ze­ćem dik­ta­to­ru ko­ji se iz­gu­bio u vre­me­nu i pro­sto­ru. Ne zna ni šta pri­ča, ni ko­me to pri­ča. Ni­ko nor­ma­lan ovom dvoj­cu ne vje­ru­je.
Li­sta­ju­ći jed­ne od re­žim­skih no­vi­na, za­pa­zih na­slov­nu stra­nu i za­ce­nuh se od smi­je­ha. Na tru­pi­ni sje­de Mi­lo i kom­ple­tan vrh DPS-a. Na­šao se u po­sje­ti jed­nom do­ma­ćin­stvu iz Be­ra­na, pa da bi iz­gle­dao uvjer­lji­vo sjeo na tru­pi­nu. Do­ma­ći­nu čast i čest, ali ovi u odi­je­li­ma od 1.000 eura i sa ,,ro­leks’’ sa­to­vi­ma ni­je­su na pri­ro­du na­vi­kli. Ka­ko je Mi­lo od­ska­kao od kra­jo­li­ka? Vi­di se da on ne pri­pa­da na­ro­du. Sa­vio se na tru­pi­nu, pa mu ko­lje­na bra­du do­hva­ti­la! Svi­ta oko nje­ga se na­mje­šte­no smi­je, a ja ne mo­gu da vje­ru­jem šta gle­dam i šta ob­ja­vlju­ju jed­ne dnev­ne no­vi­ne ko­li­ko god neo­zbilj­ne bi­la. Pri­čao mi je je­dan pri­ja­telj iz Be­ra­na da je taj dan u sva­ku ku­ću za­ban­dao. Ža­lio se na­rod po oko­li­ni va­so­je­vić­koj da im je iz ta­nji­ra za ru­čak iska­kao. Ta­ko je bi­lo po či­ta­voj Cr­noj Go­ri. Do­ja­di­lo lju­di­ma, pa kad ču­ju da do­la­zi sve osta­vlja­ju i da­ju se u zbjeg kao ne­kad pred osva­jač­kim voj­ska­ma. Ma­da, ter­mi­ta kao ovo­ga ni­kad pri­je ni­je bi­lo.
Gdje je god čev­ski Al Ka­po­ne do­šao de­sio se ne­ki ,,spek­takl’’. Ta­ko je u Nik­ši­ću obo­rio sve re­kor­de u otva­ra­nju obje­ka­ta. Za je­dan dan je otvo­rio no­vi-sta­ri ho­tel ,,Ono­gošt’’ i pre­tvo­rio ga u stu­dent­ski dom. Otvo­rio je dnev­ni smje­štaj za sta­ra i ne­moć­na li­ca, mi­ni­mum po tre­ći put, trg ko­jim je Nik­šić una­ka­žen, i da sve bu­de vi­še ne­go smi­je­šno, otvo­rio je i vr­tić i ško­lu. Usput je ob­i­šao ma­nu­fak­tur­na pred­u­ze­ća u oko­li­ni Nik­ši­ća, sa sve ko­za­ma i kra­va­ma. Za­mi­sli­te, ko­li­ko je dvo­jac Mi­lo – Be­ba uz­ne­mi­ren kad su nam, evo, i škol­sku go­di­nu po­mje­ri­li. Po­če­tak vi­še ni­je 1.sep­tem­bra ne­go pred iz­bo­re i kad on ka­že.
Na svu po­li­tič­ku i ljud­sku pa­ro­di­ju na­do­ve­zao se Du­ško Mar­ko­vić re­kav­ši da „ni­ko po­šten ni­je ubi­jen u Cr­noj Go­ri’’. Mar­ko­vić je jav­no na­cr­tao me­tu svi­ma na­ma ko­ji se bo­ri­mo za de­mo­krat­sku smje­nu vla­sti. Dao je ze­le­no svje­tlo kri­mi­nal­ci­ma i po­li­caj­ci­ma da mo­gu ubi­ti ko­ga god ho­će, a da zbog to­ga ne­će od­go­va­ra­ti. Ne­ma tog maj­či­nog si­na ko­ji će re­ći da Du­ško Jo­va­no­vić ni­je bio po­šten, a ubi­jen je. Ili Sla­vo­ljub Šće­kić, ko­ji ni­je htio da sa­ra­đu­je sa kri­mi­nal­ci­ma. Ko je uop­šte Du­ško Mar­ko­vić da od­re­đu­je bi­lo či­je po­šte­nje? On ni­ka­ko o po­šte­nju ne mo­že go­vo­ri­ti. Mar­ko­vić ne­ma kre­di­bi­li­tet da go­vo­ri o bi­lo če­mu ljud­skom.
Sim­bol ot­po­ra ne­prav­di i ma­fi­ji, Du­ško Jo­va­no­vić je sa osmi­je­hom oti­šao Bo­gu na isti­nu. Osmi­jeh sa sa­mrt­nog odra osta­vio je ubi­ca­ma kao do­kaz ko­li­ko ni­je za­zi­rao od njih i znak da ga oni ne mo­gu ubi­ti. Osta­vio je taj osmi­jeh i na­ma za na­uk da se ne bo­ji­mo smr­ti. Smrt je pri­rod­na po­ja­va i sa­mo Go­spod zna njen do­la­zak. Ne­pri­rod­no je ovo što ra­di DPS i ne­pri­rod­no je kad se sa­sta­nu dvi­je tru­pi­ne. Pa se ne zna ko vi­še pa­me­ti ima.