Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Ko­li­ko se god čo­vjek tru­dio i do­ne­kle uspi­je­vao da dr­ži gla­vu iz­van i iz­nad po­li­ti­ke, ipak u za dru­štvo i za­jed­ni­cu sve­u­kup­no od­sud­nim do­ga­đa­ji­ma mo­ra sta­ti na stra­nu isti­ne i prav­de, na stra­nu onih ko­ji se bo­re pro­tiv kan­ce­ro­ge­nog zla ko­je na­gri­za dr­ža­vu,či­tav si­stem,pri­je­ti da je pot­pu­no uni­šti.
A po­sled­nji je i pre­lom­ni čas za­i­sta, da se do­go­di jed­no ko­lek­tiv­no pre­u­mlje­nje,da na­še gla­ve do­ne­su va­žne i is­prav­ne,isto­rij­ske od­lu­ke,pri­je ne­go li mi­ši­ce stvar uzmu da re­ša­va­ju ili ne daj Bo­že te­ške ri­je­či di­rekt­no iz usta se spu­ste na oro­ze,što ra­zu­mi­je se ni­ko ne bi že­lio.
Sla­že­mo se svi da je ov­dje na­kon ko­mu­ni­zma i so­ci­ja­li­zma (ko­ji je imao da se čo­vjek ne gri­je­ši i do­brih stra­na) usta­no­vljen je­dan po­gre­šno “skle­pan” si­stem vri­jed­no­sti,ba­zi­ran na tran­zi­ci­o­noj sna­la­žlji­vo­sti,šta god ona pod­ra­zu­mi­je­va­la,na tra­di­ci­o­nal­nom i vje­ko­vi­ma čak ra­ni­je uro­đe­nom ta­len­tu za pre­ži­vlja­va­nje u te­škim uslo­vi­ma,sa dr­ve­nim ka­ši­ka­ma ili bez njih,da je čak i ne­mo­gu­će mo­gu­će,da je re­al­no što ne­ko ima u gla­vi,a ne ono što po­ka­zu­ju pa­pi­ri.
Pu­no je ira­ci­o­nal­nog u na­šoj sve­u­kup­noj pro­šlo­sti i isto­ri­ji.
,,Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že,, čak je i naj­ve­ći naš pje­snik go­vo­rio.
De­ve­de­se­tih go­di­na se po­ja­vio On,kao svoj na svo­me,na svo­joj đe­do­vi­ni ,sa svim pra­vi­ma i pri­vi­le­gi­ja­ma,mlad,vi­sok,ta­len­to­van,li­jep,u ša­re­nom džem­pe­ru..
On je bez da­na rad­nog sta­ža pri­je to­ga po­stao br­zo mje­ri­lo sve­ga,mje­ra za sve i svja. Do­no­sio je od­lu­ke br­zo i la­ko sje­kao pre­ko ko­lje­na ,ta­mo gdje je tre­ba­lo,za­vri­je­dio čak i na­di­mak Bri­tva.
U vre­me­nu kri­ze, mje­ri­lo za ko­li­či­nu ci­ga­re­ta,naf­te,iz­bje­gli­ca,pri­mjer post­ko­mu­ni­stič­kog ,ne­što mo­der­ni­jeg (bez br­ko­va) Cr­no­gor­ca ko­ji sa ki­šnom ka­ba­ni­com ide na Du­brov­nik,bra­ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ju,po­no­si se srp­skim po­ri­je­klom i cr­no­gor­skom dr­žav­no­šću...
Sa­mo ka­žu bu­da­la i mr­tav čo­vjek, ne mi­je­nja­ju mi­šlje­nje i to je do­ne­kle tač­no,me­đu­tim ta­kav sal­to mor­ta­le ni­je vi­đen u no­vi­joj po­li­tič­koj te­o­ri­ji i prak­si,kao što je kod nje­ga.
Uz sve po­me­nu­to ne­što rev­no­sni­ji je bio pre­ma svo­joj užoj i ši­roj po­ro­di­ci,pri­ja­te­lji­ma,ku­mo­vi­ma,tu je bio me­ka sr­ca.
Ter­min ku­mov­sko - bu­ra­zer­ska pri­va­ti­za­ci­ja je upra­vo na­stao u vre­me­nu nje­go­vog ras­po­la­ga­nja dr­žav­nim re­sur­si­ma,do ta­da ne­po­znat u eko­nom­skoj prak­si.
Ne­spor­na ha­ri­zma sa jed­ne stra­ne i po­da­nič­ko - po­slu­šnič­ki men­ta­li­tet na­ro­da ko­jim je vla­dao učvr­sti­li su ga tu gdje je vi­še od dvi­je i po de­ce­ni­je. Bi­lo je mo­me­na­ta kad je mo­gao šta je htio, a ono ,,mje­ri­lo,, sa po­čet­ka pri­če eva­lu­i­ra­lo je i pre­tvo­ri­lo se u svo­ju su­prot­nost, kao pri­mjer ne­ga­tiv­ne auto­i­den­ti­fi­ka­ci­je. Ka­ko je vri­je­me od­mi­ca­lo, on je po­sta­jao sve vi­še sim­bol ne­prav­de,ko­rup­ci­je, sve­ko­li­kog ne­mo­ra­la,ne­prav­de. Na­šao se br­zo na po­čet­ku u sfe­ri in­te­re­sa za­pad­nih si­la,vr­lo br­zo se ,,pri­la­go­dio, nji­ho­vim stan­dar­di­ma i vri­jed­no­sti­ma, po­stao nji­hov slu­ga i pu­ki iz­vr­ši­lac,dok je na­su­prot to­me bio pra­vi dik­ta­tor pre­ma svom na­ro­du, su­rov, ne­mi­lo­sr­dan, ne­ko re­če go­spo­dar ži­vo­ta i smr­ti u Cr­noj Go­ri.
Ka­žu da je jed­nom pri­li­kom kle­čao pred ame­rič­kom dr­žav­nom se­kre­tar­kom, zlo­gla­snom Me­dlin Ol­brajt, po­na­šao se kao ne­ko ko ni­je mu­ška­rac, kao sla­bić, mo­lio.
Osta­lo je za­pam­će­no da je u vri­je­me bom­bar­do­va­nja ,kao član Vr­hov­nog sa­vje­ta od­bra­ne SRJ ,di­rekt­no avi­o­nom od­le­tio u sje­di­šte Na­to pak­ta,što se sma­tra­lo i da­nas sma­tra či­nom ve­le­i­zda­je. Za­rad op­stan­ka na vla­sti iz­dao je sva­ku te­melj­nu cr­no­gor­sku vri­jed­nost,čast,po­šte­nje,vi­te­štvo,ostao upam­ćen po ne­sreć­nom pri­zna­nju la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo,po či­nu ko­ji je in­tim­no po­sra­mio se­dam­de­set po­sto Cr­no­go­ra­ca. Dis­kri­mi­sao tre­ći­nu na­ro­da Cr­ne Go­re.
Pr­vo mo­lio i ku­mio bra­ću Ru­se da do­đu i in­ve­sti­ra­ju u cr­no­gor­ski tu­ri­zam,da po­dig­nu ov­da­šnji ni­vo eko­no­mi­je,a on­da po­što ih je is­ko­ri­stio,okre­nuo im le­đa i uveo sank­ci­je?!
On je uz po­me­nu­to iz­dao i broj­ne svo­je sa­rad­ni­ke i par­tij­ske dru­go­ve, pro­dao i sve ono dru­go što mu je bi­lo pri ru­ci,a što za ne­bo ni­je bi­lo sve­za­no i što mu ni­je bi­lo ,,ba­bo­vi­na!
Čo­vjek ko­ji se uda­ljio od obič­nih lju­di,ko­ji je po­stao ka­men spo­ti­ca­nja u mno­gim po­ro­di­ca­ma,po­di­je­lio bra­ću ,pri­ja­te­lje,po­sva­đao po­ro­di­ce,po­stao ka­men o vra­tu ovoj ze­mlji.
Da ne gri­je­šim du­šu,bi­lo je tu po­ne­što i do­bro od nje­ga,ali bi­lo je dav­no pa se i za­bo­ra­vi­lo,i sad se ne bih mo­gao tač­no sje­ti­ti,ali znam da je bi­lo..
Uisti­nu ,le­gi­tim­na je di­le­ma,ako se to ta­ko mo­že na­zva­ti,ko­ju je po­sta­vi­la naj­ja­ča opo­zi­ci­o­na par­ti­ja pred gra­đa­ne ove ze­mlje uoči pred­sto­je­će­ih iz­bo­ra, Mi ili On. Ključ­ni je tre­nu­tak za od­lu­ku.
Da­ni pred na­ma tra­že hra­brost,is­traj­nost i po­sve­će­nost,po­se­ban osje­ćaj ro­do­lju­blja i pa­tri­o­ti­zma. Ono u šta skrom­no vje­ru­jem je da se taj pra­đe­dov­ski nerv za­dr­žao, da ga ima u no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma mla­dih lju­di,da su sprem­ni i da im ba­sta da smog­nu sna­ge i mo­ći ,da su ne­po­ko­le­blji­vi da se iz­bo­re za do­sto­jan­stvo i čast,ko­je ni­kad ni­je fa­li­lo u ovim go­ra­ma,iako je če­sto uhva­će­na na spa­va­nju.
A, on ,da je dru­gi ,ne bi se pre­mi­šljao ča­sa,po­vu­kao bi se i pu­stio nas da pro­ži­vi­mo ma­lo u slo­bo­di ,sve mu pro­sto bi­lo,što je či­nio.
To vi­še ni­je stvar sti­la,po­li­tič­ke pre­fi­nje­no­sti,di­plo­mat­skog šli­fa ili če­ga sve ne,u pi­ta­nju je ži­vo­no­sna ma­tri­ca op­stan­ka zdra­ve po­ro­di­ce,dru­štva i bu­duć­no­sti na­še dje­ce i ove ze­mlje. Okol­no­sti su ta­kve da Cr­na Go­ra vi­še ne mo­že da če­ka.