Pi­še: Ran­ko Raj­ko­vić


Ži­vot­ni put i igrač­ki uspon do­go­dio mu se u krat­kom vre­me­nu na ma­lom pro­sto­ru. U cr­no­gor­skoj ka­drov­skoj pas igri i do­sad­nim do­da­va­nji­ma blje­snuo je po­put iz­ne­nad­nog dri­blin­ga. Odu­še­vlje­ni na­vi­ja­či pam­te da je eko­nom­sku ško­lu za­vr­šio na lo­ka­li­te­tu Dr­pe Man­di­ća, a eko­nom­ski fa­kul­tet ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­lje, is­pod Ma­log Br­da po­vi­še ri­je­ke Mo­ra­če. Iza­zo­vi gra­da ko­ji je ta­da no­sio ime Jo­si­pa Bro­za Ti­ta ži­vot­nog ido­la nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je kri­li su se u šar­mu i do­ko­no­sti ulič­nih ćo­ško­va, kre­a­tiv­noj ti­ši­ni bi­bli­o­te­ke, omla­din­sko-par­tij­skim kru­go­vi­ma gdje su se u vi­še ne­go oskud­noj kon­ku­ren­ci­ji vr­šnja­ka s ma­lim na­po­rom sti­ca­le pri­vi­le­gi­je i za­či­nja­le ka­ri­je­re ka­dro­vi­ka-bi­ro­kra­ta. Iza­brao je ovo tre­će. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Od­ra­stao je u po­slu­šnoj sre­di­ni. U pi­o­ni­ri­ma, ko­mu­ni­stič­koj sek­ci­ji za dje­cu na­u­čio je pr­ve igrač­ke ko­ra­ke. Učvr­šći­vao ih je na omla­din­skim kon­gre­si­ma i kon­fe­ren­ci­ja­ma pod­no­se­ći re­fe­ra­te o svo­jim par­tij­skim za­du­že­nji­ma i po­stig­nu­ći­ma. Još kao mla­đi po­li­tič­ki ju­ni­or u bes­po­šted­noj utak­mi­ci sa cr­no­gor­skim se­ni­or­skim ti­mom pri­ka­zao je fin­te do­tad ne­vi­đe­ne u cr­no­gor­sko-srp­skim po­li­tič­kim igra­ma. Ko­ri­ste­ći se re­to­rič­kim var­ka­ma uspje­šno je skri­vao pra­ve na­mje­re i za­ra­dio epi­tet naj­vje­šti­jeg cr­no­gor­sko-srp­skog dri­ble­ra. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Pr­ve sla­sti ti­nej­džer­skog ži­vo­ta oku­šao je kroz po­li­ti­ku jed­no­u­mlja pre­ko par­tij­skih put­nih na­lo­ga, dnev­ni­ca, akon­ta­ci­ja, pla­će­nih ra­ču­na sve dok ni­je ot­krio da dru­štve­no-po­li­tič­ki igrač u već po­sr­nu­loj ko­mu­ni­stič­koj ide­o­lo­gi­ji džem­per mo­že za­mi­je­ni­ti naj­sku­pljim ita­li­jan­skim odi­je­lom, bez po­sle­di­ca. Pod fir­mom uskla­đi­va­nja no­vog dre­sa i imi­dža, za džem­pe­rom su usli­je­di­la luksuzna pi­ća, luk­su­zni ho­te­li i pro­vo­di, iz­o­bi­lje nov­ca-ke­ša, ba­sno­slov­no sku­pi sa­to­vi, ra­ču­ni u stra­nim ban­ka­ma, he­li­kop­te­ri, avi­o­ni, jah­te. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Uz odma­le­na na­u­če­ne fin­te-fra­ze o unu­tra­šnjim i spolj­nim ne­pri­ja­te­lji­ma, na­šao je vre­me­na da se po­sve­ti i dr­ža­vi. I to ne bi­lo ka­kvoj dr­ža­vi, već dr­ža­vi ne­za­vi­snoj od za­ko­na i prav­de. Dr­ža­vi osa­mo­sta­lje­noj i otu­đe­noj od sop­stve­nog na­ro­da. Dr­ža­vi po­di­je­lje­noj i po­sva­đa­noj po ra­znim osno­va­ma. Dr­ža­vi oko­va­noj pri­mi­ti­vi­zmom, kse­no­fo­bi­ja­ma i ido­lo­po­klon­stvom. Dr­ža­vi pod­re­đe­noj nje­go­vim lič­nim in­te­re­si­ma i po­tre­ba­ma nje­go­ve svi­te. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Đa­ku lo­kal­ne eko­nom­ske ško­le i fa­kul­te­ta ko­ji je sa svo­jim kom­pa­njo­ni­ma di­je­lio san da jed­nog da­na po­sta­ne šef ve­li­kog ugo­sti­telj­skog objek­ta ili mo­der­ne sa­mo­po­slu­ge uspje­lo je da od Cr­ne Go­re na­pra­vi i lič­nu sa­mo­po­slu­gu i ugo­sti­telj­ski obje­kat po svo­joj mje­ri i me­ra­ku. Po­vrh sve­ga, svi­dio se na­ro­du, ko­ji je iz­vo­dio na broj­ne mi­tin­ge i iz­bo­re ka­ko bi mu za pret­hod­ne po­te­ze s odu­še­vlje­njem da­vao gla­so­ve i uz po­bjed­nič­ke va­tro­me­te apla­u­di­rao. Lju­di oma­mlje­ni nje­go­vom pri­čom i po­ja­vom ur­ne­be­sno su na­vi­ja­li, ne za dr­ža­vu Cr­nu Go­ru, već sa­mo i is­klju­či­vo za nje­ga i nje­go­ve de­ma­go­ške igra­ri­je s dr­ža­vom i sa­tr­tom opo­zi­ci­jom. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Lje­po­te ko­je je pri­ro­da po Cr­noj Go­ri stva­ra­la od tek­ton­skih po­re­me­ća­ja do da­nas sta­vlje­ne su u slu­žbu nje­go­vih pro­mo­ci­ja. Sve što su ofor­mi­le dr­ža­vo­tvor­ne di­na­sti­je Cr­no­je­vi­ća i Pe­tro­vi­ća od XV vi­je­ka do no­vog do­ba pre­da­to mu je u na­sle­đe s pra­vom da on sa svo­jom svi­tom to tu­ma­či i ko­ri­sti kao po­gon­sko go­ri­vo svo­je po­li­tič­ke ka­ri­je­re. Sve što je iz­gra­đe­no u XX vi­je­ku u sa­ve­zi­ma i za­jed­nič­kim dr­ža­va­ma od fa­bri­ka i pred­u­ze­ća, rad­nič­ke so­li­dar­no­sti, so­ci­jal­ne prav­de i od­go­vor­no­sti, pa do do­ba pri­va­ti­za­ci­je i bes­pri­zor­ne pljač­ke dr­žav­ne imo­vi­ne pre­ko ofšor kom­pa­ni­ja sa Pa­ci­fi­ka i Atlan­ti­ka ustu­plje­no je nje­go­vim bi­znis vi­zi­ja­ma. Pa­lo je u udio nje­mu lič­no, kao vi­še­de­ce­nij­skom li­de­ru sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re da od­lu­či što će sam uze­ti a što ko­me dru­gom da­ti. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Na­rav­no, kao ap­so­lut­no raz­ma­že­ni i neo­d­go­vor­ni me­zi­mac Cr­ne Go­re ni­ka­da se ni­je su­o­čio sa di­le­mom ka­ko vla­da­ti dr­ža­vom. Na dru­ga­či­ja mi­šlje­nja i ne­sla­ga­nja, na ar­gu­men­to­va­ne op­tu­žbe za auto­kra­ti­ju, kri­mi­nal i raz­ne pr­ljav­šti­ne, na vi­še ne­go oči­gled­no za­va­đa­nje kul­tu­ra i vje­ra, na pro­pa­da­nje, oti­ma­nje i ar­če­nja dr­žav­ne imo­vi­ne, na enorm­no kre­dit­no za­du­ži­va­nje bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja od­go­va­rao je lek­ci­ja­ma na­u­če­nim još u osnov­noj ško­li. Za sve su kri­vi unu­tra­šnji i spolj­ni ne­pri­ja­te­lji dr­ža­ve, po­na­vlja nam već 30 go­di­na. Upra­vo zbog njih On je uzeo dr­ža­vu na re­vers ka­ko bi je sa svo­jim na br­zi­nu i pre­ko le­đa na­ro­da obo­ga­će­nim pri­ja­te­lji­ma i uz po­moć ido­lo­po­klo­nič­ke par­tij­ske po­slu­ge sa­ču­vao do ne­kih bo­ljih vre­me­na. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Ni de­set go­di­na po­sli­je re­fe­ren­du­ma o dr­žav­noj sa­mo­stal­no­sti, ko­ji nam je to­bo­že do­nio bo­lja vre­me­na, ne pa­da mu na pa­met da dr­ža­vu ka­kvu-ta­kvu vra­ti na­ro­du. Pa­nič­no tra­ži da mu po­da­ni­ci, za­jed­no s do­ma­ćim i stra­nim na­vi­ja­či­ma, pro­du­že re­vers za još če­ti­ri go­di­ne. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Ka­da ne­ko ho­će da uzme i za­dr­ži ne­što na si­lu i po sva­ku ci­je­nu, naš na­rod u svo­joj ne­mo­ći ka­že: “Eto mu ga, u tor­bi mu se ras­pa­lo”. I ob­i­sti­ni nam se ta na­rod­na. Cr­na Go­ra se u nje­go­vim igra­ma i pod nje­go­vim vođ­stvom već pet­na­e­stak go­di­na ras­pa­da. Ras­pa­da se u nje­go­voj par­tij­skoj tor­bi da bi se nje­go­va lič­na tor­ba pu­ni­la cr­no­gor­skim nov­cem. On, ko­ga ne­ki od mi­lo­šte i po isto­rij­skoj iner­ci­ji na­zi­va­ju go­spo­da­rom Cr­ne Go­re, a dru­gi po sva­ko­dnev­nim oči­gled­no­sti­ma še­fom kri­mi­no­ge­nog re­ži­ma, ovih da­na tra­ži da mu se i ono ma­lo Cr­ne Go­re što je osta­lo ne­po­ha­ra­no od nje­ga i nje­go­ve dru­ži­ne do­di­je­li u na­jam na sle­de­ćih 30, 60 i 90 go­di­na. Po nje­go­voj di­rek­ti­vi Vla­da u cajt­no­tu do­no­si za­ko­ne o kon­ce­si­ja­ma, pro­da­ji i iz­najm­lji­va­nju cr­no­gor­ske oba­le, pla­ža, eks­klu­ziv­nih ho­te­la, ri­je­ka, šu­ma na 30, 60 i 90 go­di­na. Sa­mo to i ni­šta vi­še.
Me­đu­tim, go­spo­da­ru po­li­tič­kih iga­ra i to je ma­lo. Ovih da­na na sku­po­vi­ma po­vi­še­nim to­nom pri­je­ti i vri­je­đa, mo­li i ku­mi, obe­ća­va i va­pi, što sam, što pre­ko svo­jih te­la­la, da mu se pro­du­ži ap­so­lut­na vlast na još če­ti­ri go­di­ne. Po­ru­ču­je nam da će bez nje­go­ve ap­so­lut­ne vla­sti dr­ža­va bi­ti ugro­že­na iako je svi­ma ja­sno da se dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je po­o­dav­no već ras­pa­da­ju u nje­go­voj par­tij­skoj tor­bi.
Sa­mo to i ni­šta vi­še, ne­ka ima­ju u vi­du oni ko­ji se ka­ne da svo­jim gla­so­vi­ma udo­vo­lje va­pa­ji­ma me­zim­ca sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re i pro­du­že mu ap­so­lut­nu vlast ka­ko bi mo­gao na­sta­vi­ti svo­je igra­ri­je s na­ma i na­šom dr­ža­vom još če­ti­ri go­di­ne.
Ne­ka ima­ju to u vi­du i zbog nje­go­ve po­li­tič­ke ba­ha­to­sti i nar­ci­so­id­no­sti ko­ju će i da­lje sna­žno de­mon­stri­ra­ti sve dok cr­no­gor­sku stvar­nost i bu­kval­no ne iz­jed­na­či s iz­re­kom fran­cu­skog kra­lja Lu­ja XV “Po­sli­je me­ne po­top”.