Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Ču­ve­ni špan­ski spi­sa­telj Mi­gel Ser­van­tes je pri­je ne­go je na­pi­sao svo­je na­ču­ve­ni­je dje­lo bio uhva­ćen od stra­ne ču­ve­nih gu­sar­skih ban­di ko­je su kr­sta­ri­le Sre­do­ze­mljem i, ka­ko ka­žu, za­to­čen u Ul­ci­nju pu­nih pet go­di­na.
Upra­vo se tu ro­di­la ide­ja o ma­što­gla­vom hi­dal­gu Don Ki­ho­tu i nje­go­voj fik­ci­ji, ko­ju je Ser­van­tes ime­no­vao po gra­du u kom je tam­no­vao, Dul­si­ne­ji od To­bo­ze. Ovaj za­lud­ni, ali ipak ple­me­ni­ti vi­tez spa­ša­va se od do­sa­de ži­vo­ta fan­ta­zma­go­ri­jom da či­ni ve­li­ka dje­la za svo­ju lju­bu Dul­si­ne­ju. Sa njim u su­sret mno­gim uobra­zi­lja­ma kre­će i ču­ve­ni San­čo Pan­sa sve zbog obe­ća­nja ko­je mu je Don Ki­hot dao, da će bi­ti gu­ver­ner ostr­va.
Na­rav­no, ovo štu­ro pod­sje­ća­nje na jed­no od naj­bo­ljih dje­la svjet­ske knji­žev­no­sti ima za cilj da uka­že na to da je Cr­na Go­ra po­god­no tle za fik­tiv­ne ra­bo­te. Ta­ko ima­mo ra­zna pri­vi­đe­nja ka­ko dr­žav­nih ne­pri­ja­te­lja ta­ko i ču­va­ra dr­ža­ve. Ka­ko je vlast u Cr­noj Go­ri sklo­na pra­vlje­nju lo­ših pan­da­na u ra­znim sfe­ra­ma, ta­ko ima­mo i loš pan­dan Don Ki­ho­tu ko­ji je na če­lu dr­ža­ve. Po­ga­đa­te, to je (d)on.
On je kao i Ser­van­te­sov lik Don, ali vi­še u si­ci­li­jan­skom kon­tek­stu. I kao što Ki­hot u svom lu­di­lu od krč­me vi­di dvo­rac i naš Don tvr­di za krč­me da su dvo­ro­vi, od opo­zi­ci­je pra­vi tr­gov­ce iz To­le­da ko­ji vri­je­đa­ju glav­ni lik nje­go­ve fan­ta­zma­go­ri­je. Ki­ho­tu je to Dul­si­ne­ja, za Do­na je to hi­lja­du­go­di­šnja dr­žav­nost. I kao što je Dul­si­ne­ja u stva­ri sa­mo Al­don­sa Lo­ren­so, pro­sta i obič­na dje­voj­ka iz su­sjed­nog se­la, ta­ko je i hi­lja­du­go­di­šnja dr­ža­va u stva­ri na­ša ze­mlja u ko­joj ži­vi­mo, a ne uobra­zi­lja Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ko­ja bez nje­ga ne mo­že da ži­vi i po­sto­ji.
Ipak, dok Don Ki­ho­ta od­li­ku­je ne­vje­ro­vat­na ple­me­ni­tost i sprem­nost na žr­tve za do­bro­bit čo­vje­čan­stva, na­šeg Do­na od­li­ku­je sprem­nost da sve pri­lo­ži na žr­tvu ka­ko bi sa­ču­vao se­be, sli­ku o se­bi ko­ju stva­ra, vje­tre­nja­če ko­je ni­su di­vo­vi već vla­sni­štvo nje­go­vog si­na, iako bi tre­ba­lo da su svih nas. Ka­ko bi sa­ču­vao mo­guć­nost da nas, za­ve­de­ne ma­šta­ri­ja­ma o ugro­že­no­sti dr­ža­ve, i da­lje kra­de, ru­ši i uni­šta­va ubje­đu­ju­ći nas da kao Don Ki­hot i mi tre­ba da umje­sto stvar­no­sti vi­di­mo sli­ke nje­go­ve ma­šte ko­je za nas osmi­šlja. Da umje­sto uga­še­nih fa­bri­ka vi­di­mo dvor­ce, umje­sto lo­po­va dr­ža­vo­tvor­ce, umje­sto na­ših uni­šte­nih ži­vo­ta vi­te­šku bor­bu pro­tiv onih ko­ji su kre­nu­li na na­šu ma­lu dr­ža­vu i nje­nu hi­lja­du­go­di­šnju isto­ri­ju.
I naš Don ima svo­ga San­ča Pan­su, tj. nje­gov loš pan­dan. I nje­mu je kao i Ser­van­te­so­vom li­ku obe­ća­no da će bi­ti gu­ver­ner. Svje­stan je lu­di­la svog go­spo­da­ra, ali ga ne na­pu­šta sve zbog obe­ća­nja ko­je je do­bio. U stra­hu da bi mo­gao da osta­ne bez obe­ća­nog, po­čeo je i svad­bi da se pla­ši, pa nam i on nu­di Don Ki­ho­tov vi­zir kroz ko­ji sva­to­vi iz­gle­da­ju kao ju­ri­šni­ci na dr­ža­vu.
Per­fid­ni Don od Mon­te­ne­gra smi­šlja sve ove fan­ta­zma­go­ri­je, vr­lo svje­stan ko­li­ko su da­le­ko od re­al­no­sti, da bi nas uda­ljio od stvar­ne sli­ke sta­nja ze­mlje i nas ko­ji u njoj ži­vi­mo. Don Ki­hot ko­ri­sti svo­ju ma­što­gla­vost da po­bjeg­ne od do­sa­de ure­đe­nog ži­vo­ta jed­nog idal­ga ko­ji ima vre­me­na da či­ta vi­te­ške ro­ma­ne na­la­ze­ći u nji­ma ne­ki vi­ši cilj ko­ji mu ne­do­sta­je. Don od Mon­te­ne­gra nam nu­di ,,vi­ši cilj’’ da mi ne bi­smo tra­ži­li ure­đe­ni­ji ži­vot i ugro­zi­li mu bo­gat­stvo u kom uži­va, a ko­je je od nas oteo. To je mno­go opa­sni­ja op­sje­na od one ko­jom je ple­me­ni­ti Alon­so Ki­ha­no pre­tvo­rio se­be u Don Ki­ho­ta. Ovom op­sje­nom on je se­be pre­tvo­rio u vla­sni­ka Cr­ne Go­re, ko­ju par­ča, pro­da­je i ra­di od nje šta ho­će i ka­ko ho­će. I dok je on pred­sta­vlja kao Dul­si­ne­ju od To­bo­ze, eko­nom­skog li­de­ra u re­gi­o­nu i na­ja­vlju­je raz­mah pred­u­zet­ni­štva, Cr­na Go­ra je u stvar­no­sti dr­ža­va ko­ja ne funk­ci­o­ni­še. Dr­ža­va či­je su in­sti­tu­ci­je za­ro­blje­ne i ko­ja ne rje­še­va pro­ble­me svo­jih gra­đa­na. Mi ne­će­mo fan­ta­zma­go­ri­je, mi ho­će­mo dr­ža­vu ko­ja rje­ša­va pro­ble­me svo­jih gra­đa­na. Mi ho­će­mo Cr­nu Go­ru ko­ja ra­di i ko­ja ži­vi od svog ra­da. I za­to će­mo cr­no­gor­ske zle ver­zi­je Don Ki­ho­ta i San­ča Pan­se po­slije 16. ok­to­bra po­sla­ti da u spu­škoj tam­ni­ci pi­šu o svo­jim vi­te­škim sto­ri­ja­ma u ko­ji­ma oni šti­te dr­ža­vu, a mi će­mo za to vri­je­me da ra­di­mo i ži­vi­mo kao nor­mal­ni lju­di. Re­al­nost ili fik­ci­ja? Mi ili (d)on? Gla­saj­mo za nas.