Pi­še: Alek­san­dar Po­po­vić


U op­štoj mu­ci pri­ti­snu­te, ne­sre­đe­ne i ne­fo­ku­si­ra­ne Sr­bi­je, či­joj su vla­sti va­žni­ja tap­ša­nja Bri­se­la i otva­ra­nja po­gla­vlja knji­ge ko­ja ne­će bi­ti iš­či­ta­na do kra­ja od sudbine sop­stve­nog na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, go­to­vo bez ika­kve pa­žnje pro­la­zi kam­pa­nja za iz­bo­re u Cr­noj Go­ri. Ta­ko bi vje­ro­vat­no i osta­lo da u „Po­li­ti­ci“, 9. ok­to­bra, ni­je iza­šao op­ši­ran in­te­r­vju s Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem. Sam tekst je obi­lo­vao ne­vje­ro­vat­nim pi­ta­nji­ma po­put: „Cr­na Go­ra je bi­la naj­ne­ra­zvi­je­ni­ja ju­go­slo­ven­ska re­pu­bli­ka, a da­nas ste ubje­dlji­vo naj­ra­zvi­je­ni­ja eko­no­mi­ja“, iz če­ga či­ta­lac že­ljan zna­nja mo­že da za­klju­či ka­ko su slo­ve­nač­ki ili ma či­ji dru­gi stan­dard i BDP „ubje­dlji­vo“ ma­nji od ono­ga ko­ji po­sto­ji u dr­ža­vi u ko­joj se od 1945. go­di­ne vlast ni­je pro­mi­je­ni­la.
Tog 9. ok­to­bra, „Po­li­ti­ka“ je jed­nog stal­nog či­ta­o­ca, jed­nog ko­ji je od­ra­stao i na­u­čio ći­ri­li­cu na nje­nim, a ta­da se to ta­ko valj­da ni­je zva­lo, fon­to­vi­ma, iz­gu­bi­la. Jer, u in­ter­vjuu s čo­vje­kom ko­ji je kroz isto­ri­ju mi­je­njao uvje­re­nja, pri­ja­te­lje i ga­zde sa­svim la­ko, jed­no­stav­no, ona­ko ka­ko se mi­je­nja vre­men­ska prog­no­za na te­le­vi­zij­skim ka­na­li­ma iz da­na u dan, u in­ter­vjuu za ći­ri­lič­nu „Po­li­ti­ku“ njen pr­vi i naj­va­žni­ji čo­vjek ni­je po­sta­vio pi­ta­nje šta se do­ga­đa s ći­ri­li­com u Cr­noj Go­ri. Šta se do­ga­đa s pi­smom ko­je je pi­smo je­zi­ka ko­ji je, bez ob­zi­ra na pri­ti­ske svih vr­sta, ve­ćin­ski u Cr­noj Go­ri. Ve­ćin­ski, jer je srp­ski. Ve­ćin­ski, jer ni ko­mu­ni­stič­ka, ni post­ko­mu­ni­stič­ka pro­pa­gan­da, ni la­žni sjaj Za­pa­da, ni ugnje­ta­va­nje ko­žnih man­ti­la, ni­su mo­gli da ubi­ju, da iz­bli­je­de svi­jest lju­di u Cr­noj Go­ri o to­me šta su i ko­jim je­zi­kom go­vo­re. Zbog to­ga je po­treb­no da ći­ri­li­ca ne­sta­ne. To, dir­lji­va, dra­ma­tič­na pi­sma cr­no­gor­skih pro­fe­so­ra, lju­di ko­ji ći­ri­li­cu bra­ne vi­še od ma ko­ga iz Sr­bi­je, ni­su bi­la do­volj­na da ured­nik Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću po­sta­vi sa­mo jed­no pi­ta­nje o toj te­mi. Da ga pi­ta zbog če­ga či­ni sve što mo­že da sa­tre pi­smo ko­jim je pi­sao naj­ve­ći srp­ski pje­snik. Nje­goš.
Ni­je ga pi­tao ni šta mi­sli o to­me što su, u pu­nom „Pi­o­ni­ru“, na­vi­ja­či „Cr­ve­ne zve­zde“ na utak­mi­ci sa „Fe­ner­bah­če­om“, u čast go­di­šnji­ce Moj­ko­vač­ke bit­ke, umje­sto uobi­ča­je­nih pje­sa­ma, pje­va­li „Ona­mo, ‘na­mo“. Od­je­ki­vao je „Pi­o­nir“. O to­me autor in­ter­vjua ni­je že­lio da bi­lo šta pi­ta Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Ni o to­me zna­ju li da­nas uče­ni­ci u Cr­noj Go­ri tu pje­smu? Zna­ju li da je to bi­la him­na ze­mlje u ko­joj ži­ve? Zna­ju li nje­ne ri­je­či? Zna­ju li šta se na­la­zi „za br­da ona“? Ko­ji se Mi­loš i nje­gov gr­ob spo­mi­nju? Zna­ju li da je to naj­ljep­ša, naj­dir­lji­vi­ja, srp­ska him­na? Zna­ju li ko­jim se ri­je­či­ma za­vr­ša­va? I zna­ju li da je ova him­na po­sve­će­na jed­noj te­mi, jed­nom ci­lju, jed­nom snu? Oslo­bo­đe­nju Ko­so­va. Ko­so­va ko­je su, kao tzv. „Re­pu­bli­ku Ko­so­va“, la­žnu dr­ža­vu, Đu­ka­no­vić i nje­go­va oli­gar­hi­ja, a ja ve­ru­jem ne i ve­ći­na lju­di ko­ja ži­vi u Cr­noj Go­ri, pri­zna­li kao na­vod­nu ne­za­vi­snu dr­ža­vu. Ta­ko su Đu­ka­no­vić i nje­go­vi par­tij­ski dru­ga­ri, is­pu­nja­va­ju­ći na­re­đe­nja svo­jih ame­rič­kih ga­zda, za­bi­li Sr­bi­ji nož u le­đa. I ma ko­li­ko po­ku­ša­vao Đu­ka­no­vić da pri­ka­že od­no­se sa Sr­bi­jom kao naj­bo­lje mo­gu­će i op­šte­cvje­ta­ju­će, stvar je pot­pu­no ja­sna. Li­je­pe ri­je­či su jed­no, a či­nje­ni­ca da Cr­na Go­ra ne pri­zna­je Ustav Sr­bi­je, ne pri­zna­je nje­ne me­đu­na­rod­no pri­zna­te gra­ni­ce, ne pri­zna­je njen te­ri­to­ri­jal­ni su­ve­re­ni­tet je­ste gor­ka i opo­ra isti­na.
Zbog Ko­so­va pi­šem ovaj tekst. I zbog sto­ti­na hi­lja­da onih ko­ji se bo­je. Ko­ji su obe­pra­vlje­ni. Ko­ji pi­šu ći­ri­li­com. Ko­ji su vjer­ni svo­joj Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi.
Ko­ji zna­ju šta je, i gdje je, i či­je je Ko­so­vo.
Na kra­ju, i vje­ro­vat­no naj­ma­nje va­žno. Autor ovog skrom­nog tek­sta je re­dov­ni pro­fe­sor He­mij­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Ne­ma ni­ka­kve kor­je­ne u Cr­noj Go­ri, ne­ma lič­nih ra­ču­na, stra­sti ili mr­žnje. Na sve ono što se u Cr­noj Go­ri do­ga­đa gle­da, s tu­gom, kao Sr­bin.
S tu­gom ko­ju po­la­ko, iz da­na u dan, mi­je­nja na­da. Čvr­sta, ja­sna i ne­po­ko­le­blji­va. Na­da da će sva­ko u Cr­noj Go­ri ko do se­be dr­ži, ko raz­mi­šlja o sud­bi­ni svog na­ro­da i svo­je ze­mlje, ko že­li brat­ske od­no­se sa Sr­bi­jom, kraj pljač­ke i go­to­vo tri­de­se­to­go­di­šnjeg mra­ka gla­sa­ti za De­mo­krat­ski front.