Autor: Ma­ti­ja Beć­ko­vić

Ne­dav­no sam imao su­sret ko­ji vri­je­di is­pri­ča­ti. Na uglu is­pred ho­te­la „Bal­kan“ sta­jao je ugla­đen čo­vjek i bes­plat­no di­je­lio svo­je vi­zit­kar­te ra­si­ja­nim pro­la­zni­ci­ma.
Na vi­zit­kar­ti je pi­sa­lo: J. Jo­va­no­vić, me­di­o­kri­tet.
Me­đu vi­zit­kar­ta­ma bi­lo je i pre­ve­de­nih na fran­cu­ski. Sa neo­p­hod­nom do­pu­nom: J. Jo­va­no­vić, me­di­o­kri­tet iz Ju­go­sla­vi­je.
Pred so­bom, ne­sum­nji­vo, ima­mo lju­de ko­ji zna­ju šta ho­će. To su pred­stav­ni­ci naj­zdra­vi­jeg di­je­la na­šeg na­ro­da: oni su so­ci­jal­no osi­gu­ra­ni, po­li­tič­ki sta­bil­ni, kon­struk­tiv­ni, re­al­ni, per­spek­tiv­ni, ne­sum­nji­vi, vjer­ni i do­volj­no ogra­ni­če­ni da bi se na pr­vi po­gled mo­gli sma­tra­ti do­brim i pri­jat­nim.
Du­go su me­di­o­kri­te­ti, sa­mo za­to što su me­di­o­kri­te­ti, sta­ja­li u sjen­ci ne­kih dru­gih vri­jed­no­sti. Do­šlo je vri­je­me da iza­đu na uli­ce. Po­sle ni­za uspje­ha i za­pa­že­nih re­zul­ta­ta, ko­je su za­bi­lje­ži­li na­o­či­gled ci­je­log svi­je­ta, ne­ma vi­še raz­lo­ga da se sti­de i skla­nja­ju. Na­pro­tiv. Udru­že­nje za za­šti­tu me­di­o­kri­te­ta raz­vi­ja sve ši­ru ak­tiv­nost. Me­đu me­di­o­kri­te­ti­ma vla­da me­di­o­kri­tet­ska so­li­dar­nost. Već da­nas se mo­že re­ći da će bi­ti ne­za­po­sle­nih, ali me­đu nji­ma ne­će bi­ti ni­jed­nog me­di­o­kri­te­ta. Bi­će uhap­še­nih, pro­tje­ra­nih, ži­go­sa­nih, ne­shva­će­nih, po­ni­že­nih, neo­stva­re­nih, uvri­je­đe­nih, tu­žnih, sen­ti­men­tal­nih, ali me­đu nji­ma ne­će bi­ti me­di­o­kri­te­ta. Nji­ma to ne le­ži. Ko se ne bi di­vio ta­kvoj vi­tal­no­sti! Na­rod gle­da fil­mo­ve u ko­ji­ma dru­gi igra­ju. Po­sma­tra dra­me u ko­ji­ma dru­gi ve­če­ra­ju. Slu­ša plo­če na ko­ji­ma dru­gi pje­va­ju.
Ku­pu­je knji­ge ko­je su dru­gi na­pi­sa­li. Ča­mi pred te­le­vi­zi­jom na ko­joj se ne po­ja­vlju­je. Gle­da ve­le­lep­ne gra­đe­vi­ne u ko­ji­ma ne sta­nu­je.
Obo­ža­va že­ne ko­je ga ne po­zna­ju. Gra­di bro­do­ve ko­ji­ma se ne vo­zi.
Pro­iz­vo­di mi­ri­se ko­ji­ma se dru­gi mi­ri­šu. Gi­ne u ra­to­vi­ma ko­je dru­gi vo­de.
Gdje se de­de to­li­ki na­rod kad ga na naj­vi­dlji­vi­jim mje­sti­ma ne­ma? Ko je po­bi­je­dio ako je na­rod iz­gu­bio? Me­di­o­kri­te­ti.
U če­mu je taj­na nji­ho­vog uspje­ha? Za­što ima re­la­tiv­no ma­lo me­di­o­kri­te­ta? Me­di­o­kri­tet je čo­vjek na ze­mlji, do­ma­ćin, bez di­le­ma i sno­va. Pro­fe­si­o­na­lac. On na svim kon­kur­si­ma in­si­sti­ra na to­me da je me­di­o­kri­tet. Štam­pao je vi­zit­kar­tu sa ovim po­dat­kom.
Zbog svih ovih, na­ve­de­nih i ne­na­ve­de­nih raz­lo­ga i či­nje­ni­ca ni­je ni­ka­kvo ču­do što sam i sam po­že­lio da bu­dem me­di­o­kri­tet svo­je vr­ste. Za­što?
Mo­gao bih pre­va­zi­ći se­be i svo­je mo­guć­no­sti.
Sva vra­ta bi mi se otvo­ri­la. Po pro­to­ko­lu bih ušao u mno­ge ne­za­o­bi­la­zne spi­sko­ve. Ob­ra­do­vao bih svo­je ro­di­te­lje. Pre­va­zi­šao bih sva oče­ki­va­nja i sve prog­no­ze, po­čev od oca i uči­te­lja do svih onih ko­ji su me po­zna­va­li.
Za­pre­pa­stio bih lje­ka­re ko­ji su me li­je­či­li. Ba­cio bih u očaj dru­go­ve ko­ji su za­jed­no sa mnom po­na­vlja­li raz­re­de.
Svu svo­ju ne­kva­li­fi­ko­va­nost za­mi­je­nio bih vjer­no­šću, glu­post li­je­pim vas­pi­ta­njem, ne­da­ro­vi­tost do­brim ve­za­ma, ne­zna­nje tu­đim ela­bo­ra­ti­ma.
Umje­sto o svo­joj, bri­nuo bih o sud­bi­ni svi­je­ta. Raz­bi­jao bih gla­vu ne svo­jom, ne­go tu­đom ne­pi­sme­no­šću. Mu­čio bih se pe­ru­an­skim pro­ble­mi­ma. Čač­kao bih po tu­đoj pro­šlo­sti, jer sam ra­do­znao i do­bro­na­mje­ran. Bez re­da u gla­vi, pra­vio bih ga u dr­ža­vi. Bio bih pra­vi am­ba­sa­dor me­di­o­kri­tet­stva, či­je bih in­te­re­se šti­tio na sva­kom mje­stu.
Ali, avaj!
To sa­mo osta­je san anar­ho­id­nih, pro­ble­ma­tič­nih, ner­vo­znih, ne­str­plji­vih i sop­stve­nom kri­vi­com ne­shva­će­nih lju­di.
wwwi­skra.co