Ne, ovo ni­je kla­si­čan omaž Ekre­mu Je­vri­ću. Ni­je ni sar­ka­zam, ni­ti iro­ni­ja. Ne že­lim ni da bu­dem usi­lje­no du­ho­vit. Na­i­me, na­kon, si­lom pri­li­ka, od­ra­sta­nja uz ovog čo­vje­ka, vi­jest o nje­go­voj smr­ti me ni­je po­go­di­la, ali je­ste me za­mi­sli­la. 1961-2016. Ka­žu da ci­je­li ži­vot sta­ne u tu jed­nu cr­ti­cu iz­me­đu da­tu­ma ro­đe­nja i da­tu­ma smr­ti. Ci­je­li ži­vot u je­dan znak ‘’-‘’. Ro­diš se, ra­diš, umreš. Ako šta iz­me­đu uhva­tiš - mo­žeš se sma­tra­ti sreć­nim. Ipak, mno­gi, na­ža­lost, osim mu­ke i stra­da­nja, ni­šta i ne uhva­te. Ekrem je iza se­be osta­vio su­pru­gu Ig­ba­lu i če­tiri si­na.
Ekrem, po­zna­ti­ji kao Go­spo­da, umro je na pu­tu ka po­slu. Iro­ni­ja ži­vo­ta ili ne, ali, nje­gov naj­ve­ći hit ne sa­mo što je obi­lje­žio nje­gov ži­vot - obi­lje­žio je i nje­go­vu pre­ra­nu smrt.
Ono što po­seb­no in­tri­gi­ra je­su su­ro­vo, pla­stič­no i ba­nal­no na­pi­sa­ni sti­ho­vi te "pje­sme", ko­ji ot­kri­va­ju još su­ro­vi­ju su­šti­nu i tra­ge­di­ju ljud­skog stra­da­nja u tu­đi­ni. Mo­lim vas, iza pr­vo­bit­nog (pod)smi­je­ha ko­ji iza­zi­va ova ‘’pje­sma’’, kri­je se bo­lan je­caj, tu­ga, ne­ma­šti­na, ži­vot u tu­đi­ni da­le­ko od po­ro­di­ce. "Ku­ća - po­so - po­so - ku­ća, eto šta znam, ni­šta ne znam". Oh, da li je iko, ika­da, opi­sao ova­ko pro­sto, be­smi­sao da­na­šnjeg ži­vo­ta? Sa­svim sam si­gu­ran da ne.
Ekrem je pri­je sko­ro 40 go­di­na sam po­šao u da­le­ki svi­jet za hlje­bom, sa jed­nom ma­lom tor­bom, po po­sled­njoj oče­voj že­lji - da se spa­si cr­no­gor­skog bez­da­na. Na­rav­no, ni­je bio je­di­ni. Kao ne­ko ko je ži­vio i ra­dio ne­u­po­re­di­vo kra­će u Ame­ri­ci, ot­pri­li­ke znam ka­ko je, do ne­iz­dr­ža te­ško, kad ra­diš naj­te­že fi­zič­ke po­slo­ve i ne­maš se s kim raz­go­vo­ri­ti - hi­lja­da­ma ki­lo­me­ta­ra od ku­će.
Dra­go mi je što je ži­vot ovog jad­nog i na­mu­če­nog čo­vje­ka ma­kar une­ko­li­ko bio ljep­ši za­hva­ljuju­ći tim be­smi­sle­nim ri­ja­li­ti emi­si­ja­ma, ako ni­šta bar - što se vra­tio na svo­ju đe­do­vi­nu. Vi­dio svoj na­rod. Svo­je par­če ze­mlje. Po­sle ko zna ko­li­ko vre­me­na se iskre­no smi­jao. Iskre­no na­pi­jao. Vi­dio šta je sve pro­pu­stio. Ka­žu da mu se na­trag u Ame­ri­ku ni­je išlo. Ipak, oba­ve­ze na po­slu i pre­ma po­ro­di­ci su bi­le ne­u­mo­lji­ve.
Ekre­mov slu­čaj je fe­no­me­no­lo­ški stra­ho­vi­to va­žan jer do tan­či­na ogo­lja­va naš na­rod, nje­ga kao po­je­din­ca-tu­đin­ca u da­le­kom svi­je­tu. Kao na­rod, Ekrem nas je uve­se­lja­vao, za­smi­ja­vao. Ru­ga­li smo se nje­go­vim pi­ja­nim is­pa­di­ma. Za­što? Bje­že­ći od sop­stve­ne mu­ke i ne­za­do­volj­stva, uve­se­lja­va­la nas je tu­đa. O Ekre­ma se gre­bao po­sled­nji ljud­ski ta­log, ne bi li se o nje­go­vu, uslov­no re­če­no, sla­vu, ogre­ba­li i za­ra­di­li ka­kav brz no­vac. Is­ko­ri­šća­va­li su ga, vo­da­li od lo­ka­la do lo­ka­la kao cir­ku­sku atrak­ci­ju. Ni­je im za­mje­rao jer ih ni­je ni shva­tao. Bio je sre­ćan sa­mo što je tu. Kao po­je­di­nac, za­jed­no sa svo­jom tra­gič­nom sud­bi­nom, Ekrem je sa­vr­šen pri­mjer, od­no­sno pred­stav­nik pro­sječ­nog čo­vje­ka ko­ji je osta­vio sav svoj do­ta­da­šnji ži­vot u re­tro­vi­zo­ru, i po­bje­gao u ino­stran­stvo, ne bi li op­stao. Sto­ga, na ne­ki na­čin, ovo je vi­še omaž na­šim stra­dal­ni­ci­ma u ino­stran­stvu, ko­ji je sa­mo sta­vljen u okvir ak­tu­el­nog slu­ča­ja Ekre­ma Je­vri­ća.
Ko­li­ki je Ekrem bio za­pra­vo ge­ni­je na se­bi svoj­stven na­čin, po­ka­zu­je to što je još za ži­vo­ta za­tra­žio oprost od svo­je su­pru­ge sti­ho­vi­ma: ‘’Opro­sti mi, Ig­ba­la, sve na far­mi, to je bi­la ša­la’’. U is­toj pje­smi, Ekrem je imao i svo­je vi­đe­nje že­ne: ‘’Nju­jor­ku svi­je­tli gra­de, iz­ba­ci sve že­ne što ra­de, iz­gu­bi­će dje­cu, to ima­nje.’’ Ovim, pro­sto na­pi­sa­nim sti­ho­vi­ma, Ekrem po­ka­zu­je da je i da­lje po­sje­do­vao onaj pre­po­zna­tlji­vi cr­no­gor­ski kon­zer­va­ti­zam, u kom je že­na sve­ti­nja ko­ja tre­ba da po­di­že dje­cu i pri­pre­ma ih za svi­jet. I ni­šta sem to­ga.U ko­nač­nom, ni­si ti, Ekre­me, bio glup. Pa­met­ni­ji si od mno­go, mno­go nas ko­ji ži­vot tro­ši­mo bud­za­što. U pje­smi si re­kao da ‘’ni­šta ne znaš’’. Ako je za utje­hu – ne zna­mo ni mi. Ra­dio si po­šte­no u tu­đi­ni, kat­kad i uve­se­lja­vao dru­ge svo­jim po­na­ša­njem, iako se u tvom bol­nom po­gle­du vi­dje­lo da ni sam ne znaš za­što ti se smi­ju. Ali, to je naš na­rod: da bi od svo­je mu­ke po­bje­gao, pod­smi­ja­va­će se te­bi. Ne za­mje­ri im. Ne za­mje­ra­mo ni mi te­bi tvo­je pi­ja­ne glu­po­sti. Valj­da smo na kra­ju svi lju­di. Nek ti Alah po­da­ri li­jep dže­net, do­bri čo­vje­če!