Piše: Duško Kovačević


"Ta­mo gde je opa­snost, ra­ste i ono spa­so­no­sno", ču­ve­ni su sti­ho­vi, me­ta­fi­zič­ke pro­ve­ni­jen­ci­je, Fri­dri­ha Hel­der­li­na, jed­nog od naj­ve­ćih pje­sni­ka, jed­ne ta­kve knji­žev­ne tra­di­ci­je ka­kva je Nje­mač­ka.
Mo­žda bi naj­bo­lje baš kroz ovo Hel­der­li­no­vo kon­tem­pla­tiv­no pje­va­nje, mo­gli osmo­tri­ti po­ri­je­klo na­de i me­si­jan­skog oče­ki­va­nja od glav­nog spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća.
Svje­do­ci smo po­ra­đa­nja i uz­di­za­nja jed­nog kul­ta, krat­ko­tra­ja­nog, se­zon­skog, da­ka­ko u skla­du sa ‘’in­stant vre­me­nom’’ u kom ži­vi­mo. Ka­da u bez­iz­la­znom i muč­nom vre­me­nu ne­ma­mo ra­ci­o­na­lan od­go­vor, hva­ta­mo se za sva­ki na­go­vje­štaj, za naj­ma­nji po­kret, pa i fin­gi­ran. Ne­kad su to bi­li ra­zni Luk­ši­ći, Kri­vo­ka­pi­ći... Da­kle, ne­ko će, ne spo­lja ne­go iz­nu­tra, iz sr­ca si­ste­ma, iz mje­sta gdje pre­bi­va opa­snost, do­ći i ba­ci­ti na ko­lje­na re­žim­ski kri­mi­nal i oslo­bo­di­ti nas vi­še­de­ce­nij­ske ‘’stra­di­je’’!
Da li je re­al­no to oče­ki­va­ti? Ako je­ste, če­mu on­da per­ma­nent­ni pro­te­sti, pre­la­zna ili teh­nič­ka vla­da? Ako su vr­hov­ni i spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­o­ci slo­bod­ni i auto­nom­ni u svom po­slu, ako je pra­vo­sud­ni si­stem mo­ćan u mje­ri da se mo­že ar­bi­trar­no iz­di­ći iz­nad in­te­re­sa kri­mi­na­li­zo­va­ne po­li­tič­ke oli­gar­hi­je - on­da mi ima­mo po­sla sa dr­ža­vom ko­ja je evo­lu­i­ra­la u prav­nu i par eks­e­lans de­mo­krat­sku tvo­re­vi­nu.
Cr­na Go­ra ko­ja je ka­dra ko­ri­go­va­ti i sank­ci­o­ni­sa­ti svo­je ar­ma­tur­ne eli­te je­ste dr­ža­va ko­ja sta­nu­je u zdra­vim in­sti­tu­ci­ja­ma. Sa­nja­mo li?
Isti­ni za vo­lju, ima­mo tu pred oči­ma pri­mjer Hr­vat­ske, gdje je sve po­če­lo s pro­mje­nom za­ko­na i da­va­njem ve­ćih ovla­šće­nja spe­ci­ja­li­zo­va­nim su­do­vi­ma za bor­bu pro­tiv or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, što je ko­in­ci­di­ra­lo sa Sa­na­de­ro­vom ostav­kom pri­je ne­go što će usli­je­di­ti nje­go­vo hap­še­nje.
Glav­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Hr­vat­ske, Mla­den Ba­jić, po­ja­vlju­je se na toj po­zi­ci­ji, ta­ko­đe kao re­žim­ski, di­ri­go­va­ni ka­dar, ali, ka­ko tvr­de zli je­zi­ci, na­kon par od­la­za­ka na ‘’po­klo­nje­nje’’ ame­rič­kom am­ba­sa­do­ru u Za­gre­bu, či­ta­va stvar se dra­stič­no mi­je­nja.
Me­đu­tim, na­ša po­re­đe­nja sa Hr­vat­skom, (sje­ti­mo se po­kli­ča "sa­na­de­ri­za­ci­je" Đu­ka­no­vi­ća) ni­je­su se po­ka­za­la kao ne­što za­ko­no­mjer­no, sto­ga sa re­zer­vom gle­dam i na rad cr­no­gor­skih tu­ži­la­ca, po­seb­no onih spe­ci­jal­nih. Uz­gred, kod ova­kvih i slič­nih si­tu­a­ci­ja uvi­jek nas upo­zo­ra­va ra­no­hri­šćan­ski mi­sli­lac, Ter­tu­li­jan, svo­jom sen­ten­com: "Cre­do qu­ia ad­sur­dum" ( "vje­ru­jem jer je ap­surd­no" ).
U ko­ji to ap­su­rd mi vje­ru­je­mo po­sled­njih mje­se­ci? U na­pra­sni mo­ral pre­mi­je­ra Đu­ka­no­vi­ća ko­ji je do­veo sop­stve­nog "dže­la­ta" za do­bro­bit dr­ža­ve? U vol­šeb­no oslo­ba­đa­nje za­ro­blje­nih in­sti­tu­ci­ja? U de­ša­va­nja ko­ja se od­vi­ja­ju upra­vo da se ne bi ni­šta de­si­lo?
Uvre­dlji­vo bla­ge pre­su­de i vi­še ne­go jef­ti­ne na­god­be sa su­di­o­ni­ci­ma naj­ve­će ko­rup­ci­o­na­ške afe­re u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, šta su dru­go do pod­mu­kla le­ga­li­za­ci­ja opljač­ka­nih mi­li­o­na?
Ari­sto­tel je re­kao da je "na­o­ru­ža­na ne­prav­da ne­što naj­stra­šni­je". Po­u­če­ni pri­mje­rom "Bu­dvan­ske gru­pe" či­ni se da je Kat­ni­će­va prav­da još go­ra, jer ne­prav­da, otvo­re­na i ne­do­dir­lji­va, ra­đa na­du da će mo­žda jed­nom ka­da ‘’stva­ri do­đu na svo­je’’ bi­ti va­lja­no pro­ce­su­i­ra­na. Ka­kav to pri­mjer ša­lje tu­ži­lac Kat­nić ne­kim bu­du­ćim pri­vred­nim ali i onim dru­gim kri­mi­nal­ci­ma? Ova­kvim na­god­ba­ma ni­ko ta­ko sna­žno ne pod­ri­va prav­du kao "spe­ci­jal­ni", jer ka­zna, sank­ci­ja, tre­ba da bu­de „od­ma­zda’’ a isto­vre­me­no da ima upo­zo­ra­va­ju­će - psi­ho­lo­ški ka­rak­ter.
S dru­ge stra­ne, sve i da se dra­kon­ski ob­ra­ču­na­mo s jed­nom kri­mi­nal­nom gru­pom, šta to mi do­bi­ja­mo ako nje­no upra­žnje­no mje­sto za­u­zme dru­ga, tre­nut­no ‘’po­slu­šni­ja’’? Od­no­sno, šta je sa "li­men­kom", afe­rom "Te­le­kom", "Pr­vom ban­kom", tzv. eki­pom oko Ro­će­na, i po­red neo­bo­ri­vih do­ka­za, ka­ko se to mo­že ču­ti od po­sla­ni­ka iz cr­no­gor­skog par­la­men­ta već du­že vre­me­na?
Ka­da je 1993. u Ko­lum­bi­ji kroz li­kvi­da­ci­je ali i sud­ski po­stu­pak eli­mi­ni­san po zlu ču­ve­ni "Me­de­ljin­ski kar­tel", Pa­bla Emi­li­ja Esko­ba­ra Ga­vi­rie, vr­lo br­zo će se is­po­sta­vi­ti da su ko­lum­bij­sko sud­stvo, po­li­ci­ja i voj­ska bi­li sa­mo oru­đe u ru­ka­ma "Ka­li" kar­te­la, i da je či­ta­va ak­ci­ja išla naru­ku i u in­te­re­su kon­ku­rent­skog kar­te­la a ne dr­ža­ve.