Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Pre­zir si­ro­ma­šnog pre­ma bo­ga­tom je plod fru­stra­ci­je eg­zi­sten­ci­jal­nim po­lo­ža­jem u kom gr­ca. Naj­bol­ni­je je to što je ne­pra­ved­na ras­po­dje­la bo­gat­stva do­ve­la si­ro­ma­ha do to­ga da po­či­nje da se ba­vi stva­ri­ma ko­ji­ma ni­kad ne bi da ima bo­lje uslo­ve ži­vo­ta, da ula­zi u po­slo­ve ko­je mo­ra da ra­di, ba­vi se ile­gal­nim i ne­mo­ral­nim stva­ri­ma, sit­nim kri­mi­na­lom i slič­nim. To je pro­sta za­ko­ni­tost ogra­ni­če­nih re­sur­sa i nje­ne ne­jed­na­ke di­stri­bu­ci­je i ri­jet­ko ko uspi­je­va da pre­va­zi­đe tu eg­zi­sten­ci­jal­nu gra­ni­cu i osta­ne do­sle­dan svo­jim mo­ral­nim opre­dje­lje­nji­ma. Če­sto je kod ku­će pre­vi­še glad­nih usta da bi se od­u­sta­ja­lo od kom­pro­mi­sa te vr­ste. Bi­ti si­ro­ma­šan i prin­ci­pi­je­lan sko­ro je ne­mo­gu­će.
Da­kle, ni­je pu­ko na­go­mi­la­va­nje ka­pi­ta­la ono što iri­ti­ra obič­nog čo­vje­ka već gu­blje­nje osnov­nog ljud­skog do­sto­jan­stva i kon­stant­no oča­ja­nje zbog ula­že­nja u mo­ral­ne kom­pro­mi­se sa so­bom i sa dru­štvom. S dru­ge stra­ne, onaj sa bo­gat­stvom ima po­red sve­ga još i mo­ral­ni mo­no­pol zbog svo­je obez­bi­je­đe­ne eg­zi­sten­ci­je i ve­li­kog vi­ška sred­sta­va ko­ji­ma mo­že da se ba­vi hu­ma­nim i ka­ri­ta­tiv­nim ak­tiv­no­sti­ma. Bo­gat se­bi nov­cem ku­pu­je i pra­vo na ve­li­ko­du­šnost, ko­ja je u su­šti­ni ne­ma­te­ri­jal­na vri­jed­nost, i mo­gla bi da bu­de upra­vo vri­jed­nost po ko­joj si­ro­ma­šan mo­že je­di­no da mu bu­de su­per­i­o­ran.
To je osno­va da­na­šnje fi­lan­tro­pi­je, jer da­nas onaj ko ima nov­ca ima i mo­no­pol nad do­bro­tom.
Bo­gat­stvo i luk­suz ne­što što mo­že da se kul­ti­vi­še kao i sve dru­go. U dik­ta­tor­skim re­ži­mi­ma u kojima je obez­bi­je­đe­na pot­pu­na kon­tro­la nad ni­žim slo­je­vi­ma no­si­o­ci vla­sti se ne li­be da is­ka­žu svo­je bo­gat­stvo i ras­koš. Ru­ski no­vo­bo­ga­ta­ši i oli­gar­si te­že da bu­du upa­dlji­vi u svo­joj po­tro­šnji i neo­gra­ni­če­nom luk­su­zu dok re­ci­mo sta­re ari­sto­krat­ske fa­mi­li­je Evro­pe, na­ro­či­to one pro­te­stant­ske, nje­gu­ju to­tal­no dru­ga­či­ju tra­di­ci­ju upra­vlja­nja bo­gat­stvom. Za­to i arap­ski bo­ga­ta­ši ne hr­le da po­mog­nu iz­bje­gli­ca­ma, uslov­no re­če­no svo­jim.
Po­pu­lar­na kul­tu­ra če­sto že­li na ro­man­ti­čan na­čin da pre­mo­sti taj jaz, u svo­jim kli­še­i­ma u ko­ji­ma se ga­zda za­lju­blju­je u svo­ju slu­žav­ku ili princ že­ni si­ro­ti­cu.
U ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, po­zo­ri­štu i li­te­ra­tu­ri če­sto se ja­vlja­la ro­man­ti­čar­ska pri­ča o ne­sreć­nom bo­ga­ta­šu i sreć­nom si­ro­ma­hu i u sve­mu to­me po­sto­ji ele­ment isti­ne. Za­i­sta ono što je če­sto odva­ja­lo si­ro­ma­ha od bo­ga­tog je lju­bav. Ne sa­mo lju­bav, već po­ro­dič­na sre­ća i mir, bez ob­zi­ra na nji­ho­ve ži­vot­ne uslo­ve. Me­đu­tim, li­be­ral­ni ka­pi­ta­li­zam je uspio što sva do­sa­da­šnja dru­štva ni­su, a to je uni­šte­nje fa­mi­li­je u ko­joj je sve ma­nje lju­ba­vi i sve vi­še otu­đe­no­sti i na­si­lja. Da­kle, uni­šte­no je ono što je mo­glo bi­ti iz­vor mo­ral­ne nad­vi­še­no­sti si­ro­ma­ha nad bo­ga­tim.
Ono dru­go, po če­mu je si­ro­mah tra­di­ci­o­nal­no bio is­pred bo­ga­tog, bez ob­zi­ra što ni­je mno­go, imao je ljud­skost.
Do­bro­čin­stvo ni­je uni­šte­no sa­mo po se­bi, već je do­mi­nan­tan si­stem te­žnji i po­tre­ba da se ob­ra­ču­na sa do­bro­čin­stvom kao vri­jed­no­šću, to­tal­no ga obez­vr­je­đu­ju­ći i ti­me de­gra­di­ra­ju­ći sva­ki po­ku­šaj onih ko­ji ne­ma­ju ma­te­ri­jal­ne mo­guć­no­sti da bu­du bo­lji.
Do­bro­ta i lju­bav su uvi­jek bi­li ne­što po če­mu je si­ro­mah mo­gao da bu­de su­per­i­or­ni­ji, vje­ro­vant­no i je­di­no, da bi da­nas to bi­lo obe­smi­šlje­no do gro­te­ske i pod­smi­je­ha.