Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Na evro­a­tlant­skom Za­pa­du se iz­najm­lju­ju ma­te­ri­ce da se ro­di di­je­te za dru­gu oso­bu, na­rav­no za no­vac. To je ne­dav­no iza­zva­lo ve­li­ki po­tres u Ita­li­ji, ka­da je ta­mo­šnji po­li­ti­čar Ni­ko­la Ni­ki Ven­do­la "do­bio sin­či­ća“ sa svo­jim dva­de­set go­di­na mla­đim part­ne­rom Ka­na­đa­ni­nom Edi­jem Te­stom.
Oni su ku­pi­li ja­ja­šce Ame­ri­kan­ke i iz­naj­mi­li ma­te­ri­cu In­do­ne­žan­ke. Ri­ječ je o ku­po­vi­ni dje­ce pro­tiv­no „Kon­ven­ci­ji o pra­vi­ma dje­te­ta“ (Ge­ne­ral­na skup­šti­na UN, 1989) po ko­joj „dr­ža­ve ugo­vor­ni­ce za­bra­nju­ju pro­da­ju dje­ce ili bi­lo ko­ju rad­nju ili tran­sak­ci­ju ko­jom bi­lo ko­je li­ce ili gru­pa li­ca pre­ba­cu­je di­je­te ne­kom dru­gom za nov­ča­nu ili bi­lo ko­ju dru­gu na­dok­na­du.“ Ali, SAD ne po­štu­ju me­đu­na­rod­ne kon­ven­ci­je, pa agen­ci­ja “Ex­tra­or­di­nary Con­cep­ti­ons In­ter­na­ti­o­nal Sur­ro­gacy and Egg Do­nor Agency” nu­di „ci­je­li pa­ket trud­no­će, uklju­ču­ju­ći i do­na­ci­ju ja­ja­ša­ca, pro­vi­zi­ju agen­ci­je, lje­kar­ske tro­ško­ve i na­dok­na­du su­ro­gat maj­ci“, za oko 150.000 do­la­ra.
Pri to­me „ma­me mo­ra­ju da shva­te da DNK ni­je nji­hov i da stek­nu osje­ćaj­ni ot­klon od pro­gra­mi­ra­nih ro­di­te­lja. Mo­ra­ju da po­na­vlja­ju se­bi: to ni­je mo­je če­do, to je di­je­te pro­gra­mi­ra­nih ro­di­te­lja.“ Tu se ki­da pup­ča­na ve­za maj­ke i dje­te­ta, ras­ki­da nji­ho­va sim­bi­o­za ko­ju stva­ra maj­či­no mli­je­ko iz če­ga na­sta­je zdrav or­ga­ni­zam, us­kra­ću­je se dje­te­tu emo­ci­o­nal­no pro­ži­ma­nje sa maj­kom pr­vih mje­se­ci ži­vo­ta, ko­je je te­melj nje­go­ve bu­du­će lič­no­sti. Ne­ma u toj tr­go­vi­ni že­na­ma i dje­com ni­če­ga što či­ni uz­vi­še­nim i ne­po­no­vlji­vim čin ra­đa­nja, ali ima spi­ska tro­ško­va: če­ti­ri hi­lja­de do­la­ra ka­da za­ku­ca sr­ce fe­tu­sa, još go­mi­la do­la­ra ka­da lje­ka­ri po­tvr­de da ne­ma opa­sno­sti od po­ba­ča­ja, če­ti­ri hi­lja­de do­la­ra mje­seč­no to­kom ci­je­le trud­no­će, dve­sta do­la­ra za par­ki­ra­nje ili tak­si ka­da se ide kod lje­ka­ra ili u ku­po­vi­nu vi­ta­mi­na, za­tim tre­ba pla­ti­ti, iz­me­đu tri­na­e­ste i še­sna­e­ste ne­dje­lje, još hi­lja­du do­la­ra za odje­ću trud­ni­ce. I ta­ko sve do is­pu­nje­nja ugo­vo­ra pla­ća­njem zad­nje ra­te u ča­su is­po­ru­ke „ro­be“, od­no­sno dje­te­ta.
Iz­najm­lji­va­nje ma­te­ri­ce je svo­đe­nje na ro­bu ljud­skog bi­ća i naj­hu­ma­ni­jih vri­jed­no­sti ljud­ske ra­se. I ka­kva je raz­li­ka iz­me­đu pro­sti­tu­ci­je i iz­najm­lji­va­nja ma­te­ri­ce? U oba slu­ča­ja onaj ko ima no­vac iz­najm­lju­je ti­je­lo že­ne, od­no­sno tre­ti­ra je kao ro­bu. Su­ro­gat­no ma­te­rin­stvo za no­vac je no­vi vid mon­stru­o­znog po­ni­ža­va­nja že­na u ko­me dva mu­škar­ca ku­pu­ju ljud­sko bi­će, iako mo­gu ima­ti dje­cu pri­rod­nim pu­tem. Pi­ta­ju li se, u svom sa­bla­snom ego­i­zmu, da li di­je­te ima pra­vo i na ma­mu?
Dva zdra­va mu­škar­ca, Ven­do­la i Te­sta, mo­gli su da usvo­je ne­ko od mi­li­o­na si­ro­ča­di u svi­je­tu, iako je i to, u nji­ho­vom slu­ča­ju, kr­še­nje ljud­skog pra­va dje­te­ta da ima i maj­ku, a ne da pla­ća­ju trud­nič­ku ro­bi­nju da bi pro­iz­ve­li ne­sreć­no bi­će u ko­me će se, jed­no­ga da­na, su­ko­bi­ti nje­go­va pri­ro­da i nje­go­va na­met­nu­ta sud­bi­na, po­što je ono plod pro­tiv­pri­rod­nog fe­no­me­na me­đu lju­di­ma. Okrut­no je od­lu­či­ti o ro­đe­nju dje­te­ta i ote­ti ga od maj­ke, ko­ri­ste­ći iz­o­pa­če­nost me­đu­na­rod­nog ja­nji­čar­skog pra­va. Di­je­te se ba­ca u svi­jet u ko­me ne­ma po­la­zne uslo­ve jed­na­ke sa dru­gom dje­com, što ne­mi­nov­no do­vo­di do po­tre­snih kon­fli­ka­ta u tom no­vom bi­ću. Dje­ca mo­gu me­đu­sob­no bi­ti i ve­o­ma zla, pa je la­ko za­mi­sli­ti ka­ko će bi­ti ka­da škol­ski dru­gar za­pi­ta ta­kvo di­je­te ka­ko to da ono ima dvo­ji­cu ta­ta, a ni­jed­nu ma­mu? Ili, za­što nje­go­va ma­ma ima bra­du?
Ni­ka­kva NVO, ni­ti za­kon­ska za­bra­na ne­će spri­je­či­ti to pi­ta­nje ko­je će po­vri­je­di­ti di­je­te ko­je ni­je kri­vo što su mu upro­pa­sti­li ži­vot ra­di svog ego­i­stič­kog za­do­volj­stva.
„I re­če Go­spod: vi­ka je u So­do­mu i Go­mo­ru ve­li­ka, i gri­jeh je nji­hov gr­dan.“ (1 Moj, 18,20)
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)