U na­su­mič­noj pro­iz­vod­nji ko­ja uki­da sva­ku re­la­ci­ju sa stvar­no­šću (po­li­tič­kom, eko­nom­skom, rat­nom), ta­ko za­dr­ža­va­ju­ći pra­vo na auto­no­mi­ju, ra­đa se spek­takl, tač­ni­je nje­go­vo kri­vo­tvo­re­nje u ude­su sa pra­zni­nom ko­ju smo pri­zi­va­li kao spa­so­no­sni li­jek u post-do­bu ko­je is­tre­blju­je sva­ki znak. Tim pri­je, moć ne po­sto­ji iz­van sa­di­stič­kog te­sti­ra­nja ko­je nas u si­ro­voj for­mi za­vo­đe­nja ogo­lju­je kao bi­ća za­ki­nu­ta po­ja­ve.
Sje­ver­na Ko­re­ja slu­ži ko­mič­nom do­pin­go­va­nju i ve­li­koj ten­zi­ji stva­ri (ko­je, opet, kao da ni­su pa­kle­ni dio sa­vre­me­ne si­tu­a­ci­je), dok Pa­riz pre­ra­sta u mje­sto in­for­ma­tiv­nog stre­ca­nja, u de­sti­na­ci­ju de­pre­si­je gdje na­o­či­gled glo­bal­nog po­ret­ka i lju­ba­vi ka­kvu emi­tu­je de­mo­kra­ti­ja, re­li­gi­ja, ipak, ob­ja­vlju­je vo­lju za pra­vom vi­še. Da­kle, tek sa de­fi­ci­tom stvar­no­sti, ona pro­na­la­zi onaj pro­cjep kroz ko­ji se iz­no­va ja­vlja (po­ja­ča­na i ne­u­ro­tič­ni­ja, do­štam­pa­na i za­kri­vlje­na, itd.), vi­še ne­go na­go­vje­šta­va­ju­ći da je kri­za uvi­jek već bi­la puls i iz­vor sna­ge i zdra­vlja, što po­tvr­đu­je Ni­če­o­va fi­lo­zo­fi­ja u knji­zi Ec­ce hom­mo, ko­ja mi­je­ša me­te­o­pat­ski sa nu­tri­ci­o­ni­stič­kim dis­kur­som, i ta­ko, u me­ta­fi­zič­kom smi­slu, ovo je po­če­tak jed­ne in­tim­ne fi­lo­zo­fi­je.
Ka­pi­tal sce­ne bes­po­šte­dan je pre­ma efek­ti­ma ma­ni­pu­la­tiv­nog zra­če­nja: iza film­skog plat­na, pre­o­sta­je tek fun­da­men­tal­ni ko­rak, po­li­ti­ka kri­ka ko­ja od­zva­nja to­kom sva­ke kam­pa­nje na sve ili ni­šta, ko­ja u me­đu­vre­me­nu za­u­da­ra na ne­be­ske po­ru­ke jed­nog ra­ja na ko­je oči­gled­no do kra­ja ni­smo ima­li pra­vo. Ba­rok se po­vu­kao čim je osje­tio da sce­no­gra­fi­ja za pu­stinj­sku sce­nu je­ste ne­re­ver­zi­bil­na. Sa­vr­šen­stvo se ne kon­zu­mi­ra do po­to­njeg da­ha.
Re­kla­ma, ni­šta ma­nje, od­bi­ja! Pre­tva­ra­ju­ći stvar­nost u pu­ki re­fren sop­stve­nog sa­dr­ža­ja, re­kla­ma od­bi­ja­njem pri­vla­či, što je re­cept ko­ji je uve­li­ko usvo­jen u na­šoj ci­vi­li­za­ci­ji. Rav­no­du­šnost je, u stva­ri, estet­ski pro­gram! Ni­šta ni­je po­šte­đe­no ve­li­kog ti­ra­ža, kom­plek­sa ti­ra­ža ko­ji slu­ži ubr­za­nju okre­nu­tom pro­tiv vri­jed­no­sti; dva u jed­nom je­ste ključ ovo­vre­me­nog car­stva u ko­jem, pu­stoš osvi­je­tlje­na na­iv­nom idi­lom uspje­šno tr­gu­ju sa na­šom in­te­li­gen­ci­jom. Sa­mo ono na po­vr­ši­ni pre­ži­vlja­va.
U op­štem ap­sti­ni­ra­nju do­ga­đa­ja-pre­ki­da (na­kon ko­jeg na­stu­pa mrak i re­strik­ci­ja ge­o­po­li­tič­kog gla­sa), u toj, da­kle, in­for­ma­tiv­noj su­ši i ko­la­bri­ra­nju emi­to­va­nja, te­ro­ri­zam je još vi­še od spek­ta­kla, kao sâm uvod u kri­zu, on je isto­ri­ja bez bu­duć­no­sti, na­pre­do­va­nje ko­je se do­ga­đa pu­tem sa­me re­ha­bi­li­ta­ci­je ra­ta (ne­kad aten­tat, da­nas bom­baš sa­mo­u­bi­ca!), na­go­ne­ći ta­ko po­li­ti­ku da pri­vo­li fun­da­men­tal­no re­še­nje. Za­hva­lju­ju­ći isla­mi­sti­ma (i Tram­pu či­ji su go­vo­ri na ivi­ci da po­sta­nu za­ba­vljač­ki), Ame­ri­ka se po­ja­vlju­je na ho­ri­zon­tu ak­tu­el­nog, uz to, još i ho­li­vud­ski ne­u­be­dlji­va, lo­gič­no je što se kao nul­ti pro­iz­vod bez za­dr­ške i kri­tič­kog po­gle­da lan­si­ra na sve stra­ne.
Kao da još sa­mo dvi­je stva­ri odo­li­je­va­ju eri lu­dič­ke pro­iz­vod­nje ko­ja se ogle­da u bes­kraj­noj re­pro­duk­ci­ji istog: Islam i Tek­sas! Pa­riz kao da je bio ma­lo vi­še otvo­ren, bu­du­ći čvo­ri­šte umjet­no­sti i po­bu­ne mo­der­ne, ne­gdje sa pod­ra­zu­mi­je­va­njem či­ta­mo sve one vi­je­sti ko­je nam odan­de do­ti­ču. Tu te­ro­ri­zam vi­di svo­ju je­din­stve­nu šan­su ka­kva se kri­je u te­a­tru: ni­ko ne vje­ru­je da se to ta­mo za­i­sta do­ga­đa, pa, ipak, kao da se i ne do­ga­đa!
Za raz­li­ku od iz­i­gra­ne Evro­pe ko­ja je ola­ko na­sje­la na sve one pri­če lje­vi­ce, Islam i Tek­sas spro­vo­de po­li­ti­ku na prin­ci­pu ubi­stva raz­li­ke. Pri­mje­ću­je­mo li, ka­ko u od­no­su na ova dva ul­ti­ma­tu­ma stvar­no­sti, osta­la dru­štva ni­su vi­še do ple­bej­ci?! (Me­đu­tim, pri­ča lje­vi­ce upra­vo je to i za­po­vi­je­da­la: tek ne­ak­tu­el­na dru­štva ži­ve ostva­re­na pra­va, po­put švaj­ca­ra­ca či­ji je trag u Isto­ri­ji iro­ni­čan. Iz­van tran­zi­ci­je, u iz­o­bi­lju he­ge­mo­ni­je, za­šti­će­na dru­štva upra­žnja­va­ju ne­ku dru­gu stvar­nost, o ko­joj sa­nja­mo ne zna­ju­ći šta za­pra­vo zna­či.)
Ma­te­ri­jal­ni svi­jet iš­če­za­va... u sjen­ci to­ta­li­tar­ne teh­no­lo­gi­je, i al­te­r­na­ti­ve u zna­ku new age mla­de ško­le – naš po­vra­tak ze­le­noj stvar­no­sti, otvo­re­noj pri­ro­di, de­mo­krat­skom dru­štvu, pri­je je la­žan ne­go što je uto­pij­ski. Po­li­ti­ka mo­ra mo­ći po­vla­či­ti jed­no­krat­ne po­te­ze, sle­de­ći vi­zi­ju eli­mi­ni­sa­nja vi­ška, tek smje­la da bu­de hi­pe­rak­tiv­na po­put post­mo­der­ne, pri­pa­šće joj da i da­lje dr­ži dik­tat nad stva­ri­ma. Jer, ni­smo li želj­ni stvar­nog do­ga­đa­ja, kri­ze koja nu­di iz­laz, mo­de­la ko­ji ne­će funk­ci­o­ni­sa­ti na prin­ci­pu ru­ži­ča­stog fi­lo­va­nja. Do ta­da, sla­vi­mo dis­to­pi­ju.